Treba razumeti da je SW prica veoma široka i da je sasvim verovatno da su i sam George Lucas i saradnici kroz filmove, razne spin-off, stripove i knjige tek uspeli da ispricaju nekih 20 – 30 % onoga što je zamišljeno u glavi Lukasa. Postoji mnogo toga što nije ispricano i što zanima obožavaoce. Lukas je prvobitno kroz crtanu TV seriju „Clone Wars“ u kratke crte ispricao šta se zbivalo tokom rata Klonova, a koja se radnja dešavala izmedhju Epizode II i Epizode III, odnosno, kada je rat otpoceo i kada se završio. 

Služeci se istim kosturom, ali na drugi nacin, Lukas nam ponovo prepricava tokove rata. Radnja filma je drukcija od serije i ona popunjava odredjene rupe u prici, ili ih samo izmišlja.  

Rat besni. Komandant Obi-Van Kenobi (Obi-Wan Kenobi)  i ucenik Anakin Skajvoker (Anakin Skywalker) su na frontu. Sin mafijaša sa rodne planete Anakina, Tatoin, Džaba d Hat (Jabba the Hutt) biva otet. Džaba traži od kancelara Palpatina (Palpatine) da mu pomogne da nace sina. Kancelar i savet džedaja ozbiljno razmišljaju o ponudu videvši u tome veliku šansu da se Džaba nadje na njihovoj strani. Sa druge strane, Anakin dobija svoju prvu ucenicu Asoko Tano (Ashoka Tano), što mi nije po volji i njih troje su pozvani da krenu u poteru za nestalim Hatom Jr. 

Iako se nikada nisam usudio da kritikujem maštariju Džordža Lukasa, ovog puta sa razlogom cu to morati, jer je u pitanju jedan film kao celina. Nije mi nikako jasna svrha uvodjenja, narocito ovako rano, u pricu lika mladog Padavan Asoko. Njen lik je u ovoj prici (ispricanoj u filmu) ne potreban, da ne pominjem i koliko dosadan, iritirajuci. Ona je ocigledno pandan poznatoj Lukasovoj travestiji zvanoj Džar Džar  Binks (Jar Jar Binx). Njena pojava takodje šteti glavnoj figuri price Anakinu Skajvokeru. Njihove dosadne prepirke samo umanjuju na poštovanju jednog mladog Džedaja koji ce se uskoro okrenuti mracnoj strani sile i koji kao takav bi vec trebalo da proživljava odredjenu promenu, a ne da se glupira sa jednom „klinkom“.  Njihovo prepucavanje dosta podseca na ono isto izmedju R2D2 i C3PO. Lukas ocigledno uživa u borbi petlova i ne može da zamisli film bez takvog kuškanja, a gledaoci su primorani da to svaruju kako znaju i umeju jer su osuceni odvajanjem R2-a i 3PO-a u filmu, koji bi sigurno zamajavali Lukasa u bioskopu.  

Ako, izuzmemo ovu glupost (mada, krucijalnu), i ako podvucemo da je epizoda All About Jabba samo epizoda u serijalu, film ima samo još malo mana. Animaciju je uradio studio Lucasfilm Animaton.

Za rad na filmu je korišcen Autodesk softwer i Maya 3D modeling, a stil je kombinacija japanske mange i supermarioneješen. U pogledu scenografije i efekata pokreta, film deluje dosta impresivno. Najveca mana je loša animacija pokreta mišica lica. Likovi deluju staticno, a na njima se ne mogu prepoznati emocije koje nose sa sobom. Dramaturški, ovo je veliki nedostatak koji se nije smeo desiti. Lukas je u svojim ranijim SW filmova vodio dosta racuna o likovima i davao im ogroman prostor (možda cak i previše širok). Likovi su ti koji su veliki deo SW franšize i koji su ostali upamceni u pop kulturi da bi danas se tako olako sveli na cisto tehnicke nosioce price. 

Kao što su lica ostala bez emocija, tako i glasovi koji su trebali da udahnu život likovima su ostali jalovi. Sve se uglavnom svodi na puko citanje scenaria sa odredjenim povišenim tonom ili akcentom. Sa marketinške strane jako je znacajno što je Semjuel El Džekson (Samuel L. Jackson) ponovo pozajmio glas Macu Windu, ali on nije bio toliko inspirisan ovim nastavkom. Tu su dalje i Kristofer Li, ali i Entoni Danijels kao C3PO, koji standardno ubedljiv i zanimljiv u svojoj životnoj ulozi.  

Odabir reditelja je i logican i rizican. Dejv Filoni (Dave Filoni) je vec imao iskustva sa Zvezdanim Ratovima, buduci da je režirao epizode tv serije Clone Wars, ali (uz nekoliko epizoda serije Avatar: The Last Airbender) to i jeste svo njegovo iskustvo. Ipak, on je pokazao da je dorasao jednom SW projektu i da ce jednoga dana i biti dobar holivudski strucnjak (ne i vrsan umetnik, naravno).  

Film na bioskopskim blagajnama nije prošao ocekivano dobro. Po filmskim casopisima se kao razlog navode loše kritike koje je film dobio, ali to nije merodavno, jer je želja novinara uvek bila da preuvelicaju svoju moc nad citaocima mnogo više nego što ona zaista jeste. Pravi razlog loše posecenosti bioskopskih sala verovatno leži u cinjenici da obožavaoci jednostavno žele da ostave SW serijal onakvim kakav on jeste, kao i cinjenica da ocigledno nije prošlo dovoljno vremena od svršetka trilogije do novog nastavka, u kom periodu je trebala da poraste želja za novim avanturama.

Nenad Dukic, clan Predsedništva akademije za film rekao je da je Strucni odbor doneo odluku vecinom glasova.

Pored filma „Turneja“, medju kandidatima se našli i „Ljubav I Drugi Zlocini“ Stefana Arsenijevica, „Hedersfild“ Ivana Živkovica, „Cetvrti covek“ Dejana Zecevica, „Film O Milošu Brankovicu“ Nebojše Radosivljevica, „Carlston Za Ognjenku“ Uroša Stojanovica, „Na Lepom Plavom Dunavu“ Darka Bajicca, „Agi I Ema“ Milutina Petrovica, “Princ Od Papira” Marka Kostica, “Citulja Za Eskobara” Milorada Milinkovica i “Biro Za Izgubljene Stvari” Svetislava Prelica.

U filmu „Turneja“, koji je nagradjen na filmskom festivalu u Montrealu u kategoriji najbolja režija i nagradom FIPRESCI, glume: Tihomir Stanic, Dragan Nikolic, Mira Furlan, Josif Tatic, Gordan Kičić, Jelena Đokic, Slavko Štimac i Svetozar Cvetkovic.

Film govori o grupi beogradskih glumaca koja se 1993. godine, u vreme najgorih rata u Bosni i Hercegovini, našla na turnei po Srpskoj krajini. Našavši se na turneji, nesvesni stvarnosti i realnosti na podrucjima zahvacenih ratnim strahotama, glumci upadaju u sred ratnog sukoba i lutaju od fronta do fronta.

O našem kandidatu za Oskara odlucivali su Ružica Sokic, Marko Babac, Miki Stamenkovic, Kornelije Kovac, Predrag Popovic, Radoslav Zelenović, Zdravko Randic, Milan Jelić, Tamara Miletic, Milan Špicek i Dejan Vražalic koji su činili Strucni odbor Akademije .

Naravno, mongi nemaju glumacki potencijal koji ima Hopkins i koji je još jednom u punoj svetlosti zablistao u filmu Fracture.  

Reditelj ostvarenja je Gregory Holbit, koji ima licnog isukstva na polju kriminalnog prava buduci da se njegov otac bavio time. Holbit je 1996. godine debitovao na velikom platnu filmom Primal Fear (u glavnim ulogama Richard Gear i Edward Northon), a njegovo najpoznatije ostvarenje je Hart’s War sa Bruce Willisom i Colin Farelom u glavnim ulogama. Imajuci pozamašno iskustvo u žanru trilera, reditelj je veoma jednostavno postavio pricu. Trudeci se da izbegne grešku koji ostali reditelji cine sa žanrom pokušavajuci da od lake price naprave spektakl tako što ce u film gurati što više akcije i što više podradnji, Holbit je suprotno ocekivanjima i svesno film postavio veoma skromno. Takav utisak stice se od samog pocetka. Atmosfera je krajnje intimna što je posledica minimalizma koji je reditelj koristio, a koji se ogleda u broju likova, podradnji, samog zapleta i na trenutke jednostavnih kadrova. Tamo gde je bilo potrebno preterivati, reditelj je to sa lakocom cinio ni na trenutak ne dovodeci u pitanje svoj stil.  

Koristeci se smernicama scenarista, reditelj izgradjuje film na dobro karakterisanim likovima. Likovi su jasno naglašeni i oni su glavni nosioci i usmerivaci radnje. Ovakav zahtev za Holbita nije bio nikakav problem buduci da su svi njegovi raniji filmovi i izgradjeni na likovima. Njegova težnja da procešlja emocije svojih junaka prisutna je u svakoj sceni kada se pojavljuju dva glavna lika. Ali, tu se izgleda reditelj umorio, tako da su ostala ostvarenja ostala prilicno zbrkana i površna. Ovu manu je pokušao da ispravi montažer secuci traku na minimalan moguci tajming na mestima gde se pojavljuju sporedni glumci. Ovo je, ipak, veliki minus jer je nezahvalno ocekivati od glavnih glumaca da celu radnju nose na svojim ledjima bez podrške ostatka glumacke ekipe. 

Film pocinje jednostavno i direktno. Glavni lik, Ted Kraford (Antoney Hopkins), nakon što saznaje da ga žena vara, odlucuje da je kazni – ubija je. Rukovodeci se svojim genijem, on pravi unapred smislenu mrežu dogadjaja koja guta sve one koji treba da budu kažnjeni. Medju njima je i mladi uspešni pomocnik javnog tužioca Vili Bicam (Ryan Gosling). Na taj nacin glavni junak cini savršen zlocin, jer ne postoje dokazi koji ce ga osuditi. Ali, i najsavršenije uglacano staklo ima svoje greške – pukotine. 

Ostatak filma se svodi na igru macke i miša, na zanimljive ali i retke duele intelekta i strategije. Takodje, prisutna je i moralna dilema ambicioznog advokata, koji se bori izmedju pravne etike i želje za uspehom, koja u ovom slucaju vodi ka korišcenju nedolicnih metoda i prevare. Narocito zanimljivo kod filma je pozicioniranje publike u odnosu na „dobru i lošu stranu“. Sa jedne strane oseca se moralna potreba ka pravicnom završetku, a sa druge strane lik Ted Kraforda je toliko simpatican i zanimljiv publici u svojoj ironiji i svom izopacenom smislu za humor da je teško se odluciti. Ali, postoji tu i jedna simbolicna i intimna težnja ka pobedi genija nad sistemom i pojedincima, koja bi u ovom slucaju znacila izvršenje savršenog zlocina. Na kraju, ipak je prevagnula holivudska tržišna orijentacija koja je oduzela ovom filmu na potencijalnom osveženju koji bi uneo u žanr.

Reditelju i nije bilo teško da iznese film, imajuci u vidu sjajnu podrsku dva glavna glumca. Antoney Hopkins nije imao nikakvih problema da izgradi svoj lik. Koristeci se ogromnim iskustvom u dramama, pa i svom najpoznatijem liku Hannibala Lectora, Hopkins gradi stabilan i osvežavajuci lik cinicnog psihopate koga krasi ironican smisao za humor i doza izopacenog samoljublja koja ga samo na momente pretvara u omiljenu knjizevnu budalu – Fjodora Pavlovica Karamazova. Ali, njegova karamazovstina proistice iz njegovog genija. Ted Kraford je ugladjeni naucnik i intelektualac koji je posrnuo. Slicno kao i njegov Hannibal. 

Poredjenja sa likom Hannibala Lectora su osnovana. Postoje dosta suštinskih slicnosti izmedju ova dva lika. Oba su naucnici i priznati gradjani, oba su estete i ljubitelji u umetnosti, i takodje, u oba ova lika postoji nešto trulo. Pored nabrojanih slicnosti mogu se uociti i dubinske razlike. Ted Kraford je prizemniji i bliži obicnim ljudima, dok se na Hannibala gleda kao na izopacenog bolesnika i djavola. Prvi je izgubljen u svom bolu skrenuo sa puta, dok se drugi rukovodi svojim frustriranim nagonima. 

Stice ce utisak da su producenti i scenaristi još od samog pocetka projekta imali na umu Antoney Hopkinsa, tako da je Hopkins dobio odlicne dijaloge u maniru ranijih velikih uloga, kojima glumac iskusno barata dajuci filmu oštrinu. 

Upecatljivo je Hopkinsovo skromno pojavljivanje u filmu, sto je možda i svesno vršeno od strane scenarista i reditelja ostavljajuci njegov lik u senci. Skracenjem Hopkinsovog tajminga, otvorio se prostor za Ryana Golsinga, novoj mladoj nadi americkog filma, koji je ove godine bio nominovam za nagradu Oskar za film Half Nelson, a koga naša publika pamti po filmu „Ubistvo Po Stavkama“, sa Sandrom Bulok. Golsing u filmu Fracture i izgleda kao neko ko je sveže bio nominovan za Oskara. Njegova kreacija mladog, uspešnog i ambicioznog advokata je onakva kakva i treba da stoji uz lik koji igra Hopkins. Oslanjajuci se na starijeg kolegu, Golsing deluje kao da uspeva da parira Hopkinsu i da ide u korak za njim. Ocigledno je divljenje mladog glumca prema svom iskusnom kolegi, narocito ako se uzme u vidu da Golsing, u scenama gde se ne pojavljuje Hopkins, deluje neuverljivo i cak na momente banalno. Stice se utisak da u odredjenim scenama preteruje, što možda i nije njegova krivica koliko propust reditelja. 

Tako se ispostavlja da i pored skromnog pojavljivanja Hopkins je pokupio sve aplauze. 

U filmu se još pojavljuju i Rosamund Pike koja je ovdašnjoj publici poznata po filmovima Die Anather Day i Pride And Prejudice, i David Strathairn poznat po ulozi u filmu Good Night And Good Luck, ali oboje veoma bledo i ne primetno. 

Ostali elementi filma su na nivou. Scenografija ume da bude oskudna u kreativnosti na momente, ali zato i odlicna. Fotografija i kamera su nenametljive i sluze svojoj svrsi. Sve ovo je doprinelo da u prvi plan osvanu likovi i sami glumci, kao i narativni postupak reditelja. 

Medjutim, ako se slucajno pomislili da film odskace iz okvira Holivudskog standarda, pogrešili ste, jer film ima „veliki“ Holivudski obrt i svršetak koji su u ovom filmu narocito banalni i prozaicni, uradjeni dosta trapavo, bez ikakve ideje i stila. Tako da, ako ste umorni recikliranog triler-happy-end na holivudski nacin, predlažem vam da deset minuta pre završetka filma napustite salu. Na taj nacin film ce vam ostati u lepom secanju. Sta se kasnije desilo? – to ne mora vas da brine. Vi cete imati svoj završetak price.

Harry Potter franšiza se pokazala enormno isplativa, tako je „Harry Potter And Order Of The Phoenix“ u prvoj nedelji prikazivanja inkasirao 330 miliona dolara širom sveta i tako postigao 3. najbolje otvaranje u istoriji filmskog tržišta. Ovim astronomskim uspehom Harry Potter je dokazao svoju globalnu popularnost i veliki udeo u kreiranju savremene pop kulture. Time je „Order Of The Phoenix“ postigao i najvece otvaranje od svih Harry Potter filmova serijala. Inace, peti deo serijala je drugi koji je imao svoje otvaranje u letnjoj sezoni. Letnje vrucine, školski raspust svuda u svetu i klimatizovane sale su se i ovog puta pokazale kao savršena formula za inkasiranje novca. Predhodni film koji je imao letnje otvaranje, „Prisiner Of Azkaban“, nije imao uspeh koji trenutno uživa ovogodišnji Potter, što se da obajsniti zbunjenošcu publike naviknute da film gleda za vreme božicnih i novogodišnjih praznika. Ovakav uspeh filma nam može sugerisati da cemo i ostala dva nastavka gledati po vrucini izolovani u hladnoj oazi bioskopske sale. Dobro u svemu tome je da je autorka J. K. Rowling ostala imuna na letnje vrucine, tako da je pozaidina price i dalje pod snežnim nanosima nad Hogwartsom. 

Režiju ovaj put potpisuje britanski reditelj David Yates, koji nema mnogo iskustva na velikom platnu, što svedoci njgova biografija koja je ispunjena radom na TV-u, uglavnom za BBC. Imajuci u vidu ovaj nedostatak, Yates se pokazao kao dobar izbor. Koristeci se trikovima svojih predhodnika, Yates vodi pricu postupno i dosledno scenariju ne eksperimentišuci mnogo. Ovim je narocito zadovoljio želje producenata i kao nagradu dobio da režira i sledci film „Half-Blood Prince“. 

Ostali elementi filma su na solidnom nivou. Fotografija i specijalni efekti su standarno dobri, kamera zadovoljavajuca, kostim i šminka, imajuci odlicnu potporu predhotnih delova, skoro pa odlicni, scenografija, upotpunjena vizuelnim efektima – standarna. Ali, ipak, sve to nije i odlicno. Cesto su svi ovi elemnti pretenciozni i prezasiceni što se može objasniti veilikim pritiskom koji je ekipa imala znajuci velicinu projekta. Reditelj, kojem je uskraceno vece zaduženje, ne uspeva to da kontroliše. 

Medjutim, ovi „nedostaci“, iamjuci u vidu ciljnu grupu, su ustvari prednosti. Tako je publika dobila veliku kolicinu šarenila, koju ona i ne mora da primeti. 

Ali, ono što publika ne može da svari je gluma troje glavnih junaka. „Order Of The Phoenix“ je, kao i predhodnici, dokazao da je u udarnoj trojci jedino Emma Watson sposobna da glumi. Daniel Radcliffe izgleda neubedljivo i zbunjeno po pitanju šta treba da uradi, ali je i uprkos tome, vidljiv pomak ka boljem, sve zahvaljujuci reditelju. Problem Rupert Grinta ne bi mogao ni Bergman da reši. Grint je standarno ocajan i deluje kao sedmogodišnjišnjak u školskoj predstavi. Reditelj Yates ovo pokušava da reši dajuci Grintu minimalan moguci tajming, i jednim odlicnim trikom – stavljajuci ga u pozadini kadra kad je god to moguce. Tako Rupert Grint više deluje kao loša scenografija. Ostali glumci su standarni, ponovivši svoje predhodne uloge. Jako je uocljiv skraceni tajming sporednih glumaca u odnosu na prethodne filmove, narocito glumaca koji igraju profesore. Sa druge strane, Gary Oldman, koji po drugi put igra lik Sirius Blacka, se pojavljuje ni pretenciozno ni skromno, gde god je to potrebno. Ralph Finnes uspeva da zadivi u svom kostimu-dopunjenim-šminkom ulozi Lord Voldemorta. Novo lice serijala Imelda Staunton, uspela je da po kupi sve pohvale. Njena kreacija harizmaticne, izopacene diktatorke Dolores Umbridge, je zadivljujuca i nešto je što serijal još nije video. 

Postoji odredjeni problem koji nosi „Order Of The Phoenix“. Njegov doprinos Harry Potter pri?i je mizaran. Posle njega publika nece saznati ništa manje – ništa više nego što je znala pre toga. On ostaje samo zabava u cekanju pravih stvari. Usudio bih se cak da kažem da je moglo i bez njega. Sve što saznajemo u ovom odeljku je da je formiran Red Feniks, koji se mogao spomenuti i u nekoj sledecoj prici, i kojeg ce se jedino publika secati kroz dve godine. „Order Of The Phoenix“ predstavlja samo jedan most preko bare koja se može i zaobici. 

Na svetskom filmskom tržištu „Harry Potter“ franšiza se pozicionirala slicno kao i franšiza o tajnom agentu James Bond. Dok je Harry Potter okrenut maloletnoj publici, James Bond je okrenut onoj hedonistickoj. Ekonomska dijagonala je svima uocljiva, stavljajuci u prvi red profit i prestiž, a ne umetnost, od strane producenata koji su ništa drugo do artistickih menadžera. Tržišne varijable postoje u oba slucaja. U slucaju James Bond, na polju tržišne vrednosti, to je hedonisticka potrošacka, odnosno predstavnici više klase, a u slucaju Harry Potter, ona je široko tržišno orijentisana ka srednjoj potrošackoj klasi. Ovo može i da objasni veci finansijski uspeh Harry Pottera u odnosu na pomenutog konkurenta. 

Ako u filmu tražite jeftinu zabavu, a zaludjenik ste pricama o magiji i vešticarenjem, a sa druge strane ste zasiceni poplavom filmova o strip akcionim-herojima, „Harry Potter And The Order Of The Phoenix“ je pravi film za vas. 

Najveca filmska SF saga se nastavlja. Posle 6 filmskih nastavaka, crtane TV serije u bioskope stiže animirani dugometražni film studija Lucasfilm Animation – Star Wars: The Clone Wars.

Film prati radnju koja se u galaksiji odvijala izmedju epizoda Attack Of The Clones i Revenge Of The Sith koju ja vec snimljena kao TV crtana serija. Rat izmedju separatistickih snaga i Galakticke Republike besni. Kada sin Jabbe the Hutta, Rotta the Hutt biva otet, džedaj vitezovi Obi-Wan Kenobi i njegov ucenik Anakin Skywalker krecu u potragu za njim. U medjuvremenu, na prvim borbenim linijama Yoda predvodi masovnu vojsku klonova u smelom pokušaju da se odupru snagama tamne strane.

Film je režirao Dave Filoni, producenti su George Lucas i Catherine Winder. Scenario su napisali Henry Gilory, Steven Melching i Scott Murphy.

Glumci koji su pozajmili glasove likovima su Met Lenter kao Anakin Skajvoker; Džejms Arnold Tejlor kao Obi-Van Kenobi; Tom Kejn kao Joda; Ešli Ekstajn kao Asoka Tano; Di Bredli Bejker kao Kapetan Reks; Nika Futerman kao Asadz Ventres; Ian Aberkrombi kao Kancelar Palpatin; Entoni Denijels kao C-3PO; Kristofer Li kao Grof Duku; i Semjuel L. Džekson kao Mejs Vindu.

Svetska premijera filma zakazana je za 14. avgust 2008. u Australiji, a dan kasnije, 15. 08. film ce moci da vide gledaoci u Americi i Velikoj Britaniji. Beogradska premijera je zakazana za 2. oktobar ove godine.

Star Wars
od 790,00 din.
VIZIOshop.com

Ko bi rekao da ce posle odlicnog Batman Begins publika imati priliku da gleda još bolji The Dark Knight. Mnogo, mnogo bolji. 

Ovo je verovatno najbolji film u Batman franšizi i jedan od najboljih ikada snimljenih filmova o super-strip-akcionim herojima. Ne postoji element filma za koji bi se mogao reci da loš. Jednostavno sve savršeno funkcioniše.  

Scenaristi filma, braca Christopher i Jonathan Nolan, su pricu fokusirali na dva nova lika: Jocker (Heath Ledger) i Harvey Dent (Aron Eckhart). Inspiraciju su potražili u prvim stripovima Betmena iz 1940., a tvorac price za novi film, David S. Goyer navodi da je najveci uticaj na koncept imalo 13 izdanje ogranicenog tiraža Batman: The Long Halloween. Nolan, takodje, navodi kao inspiraciju i film Haet Majkl Mana. Dobivši zeleno svetlo od Vornera da film traje oko tri sata, scenaristi su u potpunosti iskoristili prostor da svaki od likova dobije svoje mesto, ali i da film dobije pored akcione i emocionalnu i moralnu strukturu. Tako se scenaristi bave i ljubavnim trouglom, ali i pitanjem humanosti stavljajuci svoje likove u nezgodan položaj iz koga treba da se izvuku. Sve to im savršeno polazi za rukom ne dozvoljavajuci ni jednom da preteraju u nekom od segmenata. 

Christopher Nolan je još jednom zablistao. Njegov estetski hiper-realizam u odnosu na nadrealizam i post noar Tima Burtona ili kic i travestije Joela Schumachera je ono što Betmenu najviše odgovara i ono što mu daje na oštrini uz mracnu atmosferu koju je i svojevremeno Burton postigao. Betmen je danas jednostavno ono što i jeste, ono što je i morao da bude – prava vizija njegovog tvorca Frenka Millera. To je postignuto genijalnošcu reditelja koji uspeva da skoro tri sata drži film na visokom nivou ne dozvolivši ni jednom da posrne. Pružajuci publici takvog Betmena, Bartonova vizija je pocela polako da bledi u svesti obožavaoca.  

Kada se 2005. godine Betmen ponovo vratio na veliko platno nije postojala tolika potreba za poredjenjem sa starim (narocito Bartonovim) filmovima koliko to postoji sa novim. Sve je to verovatno iz razloga zbog ponovnog vracanja najveceg negativca serijala Jokera. Kad je radjen scenario za film Batman Begins, Goyer je pametno odlucio da film publici pruži „nižu kategoriju“ negativca pošto je želeo da u filmu objasni nastanak Betmena, a za jednog Jockera je potrebno mnogo više prostora. Burton je izabrao obrnut slucaj, ali on se u filmu ne bavi genezom Betmenovog lika. The Dark Knight sigurno nije rimejk filma Batman iz 1989., ali sasvim instiktivno se provlaci paralela jer se Betmen susrece sa istim problemima. Kada se pogleda Nolanova verzija i kada se osvrnemo u prošlost, prvi film na momente deluje smešan i neuverljiv. Burton nije uspeo da svog Jokera opiše i prestavi kao veliku napast koja preti Gothamu. Sa druge strane Nolan to cini odlicno. Jack Nicholsonov i Ledgerov Joker se dosta razlikuju. Prvi Joker je manje opasan i cak simpatican kad se uporedi sa novom kreacijom. Lik koji je Ledger izgradio je pravi sociopata koji se lako može naci svuda u svetu, on je terorista, masovni ubica, šizofrenik, covek bez imalo empatije, marginalizovani ludak koji jedino želi da ubija i da u tome uživa. Nicholsonov lik ume da bude i nežan na momente (ipak on se u filmu i zaljubljuje) i to ga cini manje lošim materijalom da se postigne ono što se želi. 

Komandujuci stliziacijom film Nolan dobija vizuelnu sliku koju želi. Fotografija je besprekorna, kostim odlican, scenografija skoro pa dobra, a kamera savršena. Svi ovi elementi doprinose Nolanovom hiper-realizmu, narocito ako se uzme u obzir da su ovog puta Gotham City „glumili“ London i Cikago. 

Specijalni efekti su nešto o cemu ce se dugo pricati. Ne zbog nekakvih inovacija i raskoši (jer posle Gospodara Prstenova i King Konga malo šta je ostalo da se usavršava), nego zbog njene odlicne i efektne primene. Dok gledate film cini vam se da sve na sve strane eksplodira od dobre akcije koja traje i traje, ali kada sve to posle saberete dolazite do saznanja da film ima samo nekoliko akcionih scena koje su upotpunjene vizuelnim efektima. Efekat koje one emituju na cula je ono što publici stvara takvu impresiju.  

BatMan 01
od 590,00 din.
VIZIOshop.com

Christian Bale je ponovio svoju hvaljenu ulogu iz 2005. Iako je Michael Keaton simpatican, Bale je pravi i konacni Betmen. On daje liku sve ono što Keaton nije mogao: oštrinu, snagu, hedonizam, tugu i apatiju. Njegova posvecenost liku je ocigledna. Pored fizicke konstitucije koju je održava za potrebe filma, on je ušao u lik još dublje. Ova uloga mu verovatno nece doneti Oskara, ali ce mu doneti poštovanje filmskog sveta. 

Iako na kraju to nije uspeo (uz veliku upornost reditelja) Heath Ledger je pretio da baci Balea u senku i sam okupira ceo film za sebe. Ledger u ulozi Jokera je fenomenalan i nešto što serijal još nije video. Iako je lik sociopate Jokera inspirativan, Nicholson to nije uspeo da iskoristi na nacin koji je Ledger to uradio. On je istražio lik i iskoristio svoj talenat i glumacku kreativnost da lik uzdigne visoko iznad ostalih i da stvori kreaciju koja može u budcnosti da postane inspiracija i drugim glumcima. Veliku ulogu u njegovom vizuelnom definisanju igra i maska koje mu daje potrebnu oštrinu i koja podseca na onu koju je nosio Brandon Lee u filmu Vrana. Heath Ledger je ovom ulogom pokazao širok raspon svog talenta i umeca od gej kauboja u filmu Brokeback Mountin do psihopate i ludaka u Batmanu. Prvi film mu je doneo nominaciju za Oskara, a ovaj je mogao da mu donese i samu statuu. Posvecenost i žrtvovanje ulozi Ledgerova je za primer. Da bi se što bolje pripremio za ulogu Heath je živeo mesec dana sam u hotelu, formulišuci karakter, glas i psihologiju samog junaka. Pri tom je vodio dnevnik u kom je opisivao Jokerove emocije i osecanja koja ce ga posle voditi tokom snimanja.Imajuci sve ovo vidu, ostaje još veca žal za tragicnom smrcu mladog glumca. 

U filmu su još uloge ostvarili i Aron Eckhart kao Harvey Dent i Maggie Gyllanhall kao Rachel Dawes. Lik Harvey Denta, okružnog tužioca i borca protiv kriminala, se pokazao kao važan u filmu, narocito ako se uzme u obzir da ce upravo on na kraju postati negativac u stripu poznat kao „Covek sa dva lica“. Medjutim, i pred toga glumac deluje sasvim solidno bez ikakve želje da eksperimentiše sa likom. To, doduše i nije toliko loše ako se sagleda film u celini. Za razliku od njega starija sestra Jake Gyllanhalla, Maggie deluje inspirisana projektom i daje od sebe koliko je to moguce pod oštrom kontrolom reditelja. Njen lik je privlacan, iskren i svež. 

Svoje uloge iz prethodnika su ponovili i oskarovci Michael Cain i Morgan Freeman, sa primetno smanjenom minutažom. Oni se pojavljuju tamo gde je to potrebno da reditelj zatvori rupe i njihova osnovna svrha u filmu je da svojom reputacijom i imenima doprinesu na umetnickom znacaju i težini filma. 

Sva posvecenost, žrtva i uložena kreativna energija se (novcano) isplatila. Sa najvecim budžetom u serijalu od 180 miliona dolara film je za samo 10 dana prikazivanja zaradio 300 miliona dolara i tako potukao rekord Pirata Sa Kariba koji su istu sumu zaradilo za 16 dana. Film je ostvario znacajan rezultat i u Evropi zaradivši preko 126 miliona dolara, što mu je donelo ukupnu zaradu od 440.5 miliona za samo 12 dana. Mracni Vitez je, inace, samo je za vikend u Americi i Kanadi zaradio 75,6 miliona dolara. Enorman finansijski uspeh je film gurnuo na vrh isplativosti u Holivudu i sada zajedno sa filmovima o Harry Pottery prestavlja najveci profitni centar u filmskoj industriji. Od ovakvog rudnika zlata Holivud se nece lako odreci i teži ce da ga eksploatiše dokle god može, makar to za posledicu imalo i smenu reditelja i dolazak novog Joela Schumachera.

U centru price je psihijatar Carol Bennell (Nicole Kidman), razvedena samohrana majka koja sa sinom zivi u Vašingtonu. Posle misterioznog pada Spesjs šatla na zemlju, primecuje da se nešto cudno dešava sa ljudima. Ubrzo saznaje strašnu istinu – virus je zahvatio stanovništvo planete i preti da je celu proguta pretvarajuci ljude u bezemocionalne robove povezane u zajednickoj harmoniji. Nešto mora da se ucini. Carol i njenog sina jure horde „vanzemaljaca“. Ona saznaje da je u njenom sinu lek. 

Invazija je rimejk filma iz 1956. godine naslovljenog Invasion Of The Body Snatchers. Rimejk je režirao Oliver Hirschbiegl, nemacki reditelj koji je našoj publici dobro poznat po filmovima Das Experiment i film o poslednjim danima Adolfa Hitlera koji bio nominovan za Oskara; medjutim studio nije bio zadovoljan snimljenim materijalom, tako da je vec posle 45 dana snimanja Hirschbiegl je zamenjen James McTeigue-om, cije je filmsko iskustvo ograniceno radeci kao asistent rezije na Matriks trilogiji i drugoj epizodi Star Wars serijala. Medjutim, McTeigue je najvise poznat po strip adaptaciji V For Vendeta iz 2006. godine. Bilo kako bilo, oba reditelja su uradila odlican posao. Teško je razgraniti gde se završava rad jednog, a pocinje rad drugog reditelja. Pocetak filma u kadrovima novinarskih „live“ izveštaja koji se brzo smenjuju, opisuje pad satelita na zemlju, da bi se ubrzo nastavio u slikanje idilicne predstave majke i njenog sina Olivera koga igra sedmogodisnji Jackson Bond. Dalje, film se pretvara u klasican triler u kome se „nešto cudno dogadja“. Sve ovo je prikazano dosta suptilno uz par digresija sa Daniel Craigom koji glumi lik Ben Driscolla. U narednim kadrovima atmosfera postaje haoticna i furiozna; borba za svoj život i život svog deteta prisutna je sve do kraja filma u kome se preplicu scene jurnjave automobila i borbe sa „posednutima“. 

Izmedju filma Invazija i još jednog filma koji za temu ima haos i katastrofu, Rat Svetova, se može povuci jedna paralela. Pored toga što u njima glavne uloge tumace bivši supružnici Kidman – Cruise, oba imaju slicne elemente. Pored pomenutog haosa i katastrofe koja preti covecanstvu, oba filma imaju elemente roditeljstva i požrtvovanja sa kojima treba izaci na kraj u takvim situacijama. Oba roditelja imaju propali brak i malo dete koje moraju da vucaraju sa sobom. Spilbergovo ostvarenje mu je pružilo mnogo vise mesta da prikaže hipokriziju i paranoju od Invazije, kod koje je taj element prikazan jednom efektivnom filosofskom raspravom izmedju glavne junakinje i ruskog ambasadora.

Veoma zanimljiva je i poloiticka konotacija i pogledi scenarista na svetska dešavanja. Jako atipicna situacija je da se neko iz Holivuda usudio da rezimira i možda cak i prizna novi talas ruskog gledanja na svetska dešavanja. Veoma retko u Holivudu su Rusi prikazani u lepom svetlu, doduše kroz lik apaticnog ambasadora. Njegova razmišljanja o covekovoj prirodi su se pokazala istinita, što je postavljeno kao i sam rezime filma. 

Zanimljivo je bilo i gledaocima koja su upoznati sa politickim previranjima u svetu da gledaju posednute predsednike Georga Busha i Ugo Chavesa kako se rukuju uz obostrane osmehe na licu. Sve to postavlja popularno filosofsko pitanje u naucno-fantasticnim delima o mogucnosti i rešenjima utopije. Ako je utopija jedna jedinstvena harmonija medju ljudima, onda je odsustvo bilo kakvih emocija jedino resenje. Slicno rešenje je dao i film Equlibrian, ali u zakljucku filma ono je odbaceno od strane hedonisticke filosofije današnjeg sveta i njenog poretka . 

Najveca prednost filma je njegova brza montaža i kamera koje odaju atmosferu klaustrofobije i haosa. U ovom slucaju montaža je prelomila izgled filma. Savremeni trend u oslikavanju haoticnosti, koji smo mogli da vidimo u desetine naslova samo prošle godine je sklanjanje kamere sa svog stalka i preuzimanje u ruke kamermana što nam daje „podrhtavajuci“ kadar. Isto je korišceno i u ovom filmu sa mnogo stila. 

Fotografija u kojoj preovladava plava boja odgovara atmosferi filma. I ostali elementi su sasvim solidni. Kostim, scenografija, itd. 

Nicole Kidman je za ovu ulogu dobila 17 miliona dolara. Ona je sasvim prikladan izbor. Uloga majke joj ocigledno leži, a narocito ako još mora da spasava svoju decu. Ali, za razliku od slicne uloge u hvaljenom The Others, Kidman ne uspeva da iskaže svu srcanost sa kojom je prišla filmu iz 2001. Njena kreacija žene psihijatra zabrinuta za svoje pacijente je dosta trivijalna, izgra?ena na stereotipima iz ranijih filmova. U ulozi moderne, samohrane majke se bolje snalazi. Možda vec sa promenom reditelja, ali u ostatku filma, od trenutka kad pocinje „da shvata šta se dogadja“, Kidmanova deluje mnogo uverljivije i nadahnutije. Ipak, imajuci u vidu ciljnu grupu, kojoj nije toliko vazna njena gluma, koliko njen izgled i popularnost, Nicole Kidman je odlican izbor i vredi svih 17  miliona. 

Daniel Craig, koji možda nije ni imao mnogo prostora u filmu, deluje bledo i neuverljivo, ali, ipak, ne i loše. Njegova platonska ljubav prema liku koji igra Nicole Kidman se dovoljno oseca, ali ne izaziva nikakvo vece osecanje kod publike. Ovu ulogu je Craig dobio još pre snimanja James Bonda, a sa Kidmanovom je glumio u još jednom filmu prošle godine Zlatni Kompas. 

Mladi Lars je ubrzo otkrio bioskop. On je bio oaza, skrovište od spoljašnjeg sveta u kome je Lars mogao da dodje u kontakt i da nauci mnoge stvari koje su mu bile zabranjene od strane roditelja. Pošto je dobio prvu Super-8 kameru kao poklon, Lars pocinje vec sa 11 godina da pravi svoje filmove. 1979. godine upisuje filmsku školu u Danskoj. Tokom svojih studija snima filmove Nocturne (1980) i Befrielsesbilleder (1981) – oba su dobila nagradu za najbolji film na filmskom festivalu u Minhenu. U to vreme njegove kolege mu daju nadimak „von Trier“ – kao šalu (von – plemicka titula), jer su ime Lars i prezime Trier veoma cesti u Danskoj. To ime je zadržao i danas u svetu je pod njim i poznat. Diplomirao je 1983.godine.Odmah po završetku studija pocinje rad na svojoj prvoj trilogiji Evropa. Trilogiju otvara film Forbrydelsens Element (Element Zlocina, 1984). Film je premijerno bio prikazan na filmskom festivalu u Kanu i osvojio je nagradu za najbolje tehnicko rešenje. Sledeci film u trilogiji je bila Epidemija (1987). Film je takodje uvršten u oficijelnu selekciju Kanskog festivala. U ovom filmu se pojavljuje i sam Lars von Trier igrajuci samoga sebe (i scenarista filma Niels Voersel – koji je takodje radio kao ko-scenarista na filmovima Element Zlocina, Evropa i Kraljevstvo I i II – takodje se pojavljuje u filmu isto glumeci samoga sebe). Von Trier u ovom ostvarenju govori i o svojim fobijama, ideološkim opsesijama, svojim dramaturškim metodama i svojoj estetici. Film je, u stvari, von Trierov dokumentarac o samom sebi. Poslednji u trilogiji bio je film Zentropa (Evropa, 1991) kojim je von Trier osvojio svoju prvu Zlatnu Palmu u Kanu.

1992. godine zajedno sa filmskim producentom Peter Aalbcak Jensenom (sa kojim je producirao film Evropa – Zentropa) otvara producenatsku kucu Zentropa Entertainment. Time je stekao finansijsku i kreativnu nezavisnost. Zentropa Entertainment producira mnoge filmove i TV serije. Takodje Zentropa Entertainment postaje jedini mainstream studio koji producira i hardcore porno filmove ka što su: Constance (1998), Pink Prison (1999), Hot Men Cool Boys (2000) i All About Anna (2005).

Da bi zaradio novac za novonastalu kompaniju, von Trier snima seriju Reigt (Kraljevstvo, 4 epizode, 1994) i drugu sezonu Reigt II (Kraljevstvo II, 4 epizode, 1997). Žanrovski orijentisana kao horor-triler-drama, radnja filma smeštena je u bolnici u Kopenhagenu (prava bolnica) koju zaposedaju duhovi, a na cijem se mestu nekada nalazila mocvara. Serija postiže neverovatan uspeh kod kritike i danas je svrstavaju medju najbolje ikada snimljene uz seriju Davida Lyncha – Twin Peaks. Serija dobija i americku verziju koja nailazi na loše kritike i hladan prijem, narocito evropske publike.

Godina 1995. pokazace se kao prekretnica u njegovom životu. Von Trierova majka mu na samrti otkriva da covek koga smatra ocem, u stvari to nije. Lars se susrece sa svojim biološkim ocem, koji posle prvog susreta odbija dalji kontakt sa njim. Razocaran i besan, Lars von Trier pokušava da izbriše svog ocuha i bilo kakvu vezu sa njim i njegovim poreklom, time što se preobraca u katolika i prihvata katolicanstvo za svoju veru. Laž i obmanjivanje koje spoznao imace veliki uticaj na njegov filmski umetnicki izraz. Težeci ka apsolutnom iskrenošcu u svom životu i umetnickom radu, Lars von Trier osniva Dogma 95 - umetnicki filmski pokret. Tehnicke novotarije koje donosi Dogma 95, uticale su na film Braking The Waves (Kroz Talase, 1996), koji je osvojio Grand Prix u Kanu. Za isti film Emily Watson biva nominovana za Oskara. Film otvara novu trilogiju Golden Heart koju nastavlja i završava slede?a dva filma. Iako film Kroz Talase donosi uticaj Dogme 95, prvi cist Dogma film je njegov sledeci Idioterne (Idioti, 1998), fantasticno ostvarenje koje prica banalnu pricu o dvoje ljudi koji se pretvaraju da su idioti. Kroz film novootkriveni Dogma95 koncept privlaci pažnju citavog sveta i inspiriše mnoge filmske stvaraoce širom sveta.

2000. von Trier se odlucuje da snimi mjuzikl sa Irskom pevacicom Bjork – Dancer In The Dark (Ples U Tami, 2000), u kome kritikuje smrtnu kazanu. Lars von Trier i Bjork zajedno pišu pesme, a jedna od njih „I’ve Seen It All“, biva nominovana za Oskara (to jedina von Trierova nominacaja za istu nagradu). Bjork, takodje biva nominovana u kategoriji za najbolju žensku ulogu, ali ostaje bez ijedne nagrade.

2003. godine u Kanu predstavlja svoju novu trilogiju, tada neimenovanu i do danas nezavršenu, The Land Of Opportunity, filmom Dogville, u kojoj glavnu ulogu fenomenalno tumaci Nicole Kidman. Trilogija na najoštriji nacin kritikuje ljudsku rasu i bavi se njenom problematikom kroz sve užase koje donosi hipokrizija i represija. Film gubi u konkurenciji za Zlatnu Palmu od filma The Elephant (Slon) Gas-Van Santa. Drugi deo trilogije stiže 2005. pod nazivom Manderlay, osiromašen izostankom Nicole Kidman koja zbog obaveza nije mogla da ponovi ulogu. 

2006. snima komediju The Boss Of It All. Film je snimljen koristeci se specificnim filmskim procesom Automavision, koji se sastoji u tome da reditelj odabere najbolji položaj kamere, a onda kompjuter odluci kada ce seci, uvelicati.

Lars von Trier trenutno je prekinuo snimanje svog novog horor filma Antihrist. Zbog problema sa depresijom hospitalizovao se u mentalnu institutu u Kopenhagenu.

Zbog stava prema Americi i tona kojim o njoj govori cesto je kritikovan za antiamerikanizam (narocito posle filmova Dogville i Manderlay). Cesto ga prozivaju i za mizantropa. Ovakve tvrdnje, iako možda privdne, su bez dokaza. Lars von Trier je, u stvari, mislilac i filozof u istom onom redu kakav je recimo i Dostojevski; a film koristi kao ekspresiju i prostor za iskazivanje svojih stavova i razmišljanja.

Von Trier je takodje poznat po svojim brojnim fobijama, u koje mnogi sumnjaju tvrdeci da je u pitanju marketinški trik, medju kojima je najpoznatija ona od letenja. Zbog nje Trier nikada nije posetio Ameriku. Ovo mu i zameraju u njegovim filmovima, kako neko ko nikada nije krocio na americko tlo, može govoriti o njoj, na šta on odgovara da „ni Amerikanci (ekipa filma) nikada nisu bili u Kazablanku, ali su snimili film Kazablanka“. Zbog ove fobije, reditelj je sve svoje filmove snimio u rodnoj Danskoj i susednoj Švedskoj. Kada je morao da ide na Kanski festival, putovao je kolima.

Spilberg koji je cesto govorio kako ne voli da snima nastavke i da je to razlog zbog koga je prvobitno i odbio da režira prvi Hari Poter film, je u svojoj karijeri snimio tri uspešne franšize. Park Iz Doba Jure je bio izuzetno uspešan, Ajkula je svetu donela strah od vode i akvarijuma, ali publici je daleko omiljeniji (nekada) mladi, inteligentni i harizmati?ni arheolog sa šeširom i bicem koji istražuje i upoznaje svet koji ostatak covecanstva može samo da sanja. Sve to još više ako je to fikcija.  

Da se podsetimo: Prvi film franšize Otimaci Izgubljenog Kovcega je snimljen još 1975. godine sa budžetom od 20 miliona dolara, a film je zaradio 383 miliona. Scenario za film je napisao George Lucas koji je glavnom junaku dao ime po svom psu, a lik je prvobitno trebao da se zove Indiana Smith. Posle ogromnog uspeha nastavak je bio ocigledan, ali je tek 1984. godine Ukleti Hram ugledao svetlost dana. Snimljen sa malo više novca (28 miliona), film je zaradio 40 miliona manje nego predhodnik. Scenarista George Lucas je poželeo da primeni pristup vec oproban u njegovom filmu Imperija Uzvraca Udarac i da napiše „tamniju“ pricu. Ipak, Indy 2 je ostaao najslabiji u trilogiji. Treci deo Sveti Gral je snimljen samo pet godina kasnije (1989), a ekipi se pridružio i Sean Connery kao otac Indijane. Sa zaradom od 495 miliona film je postao najuspešniji u franšizi. 

33 godine od prvog filma i 19 od poslednjeg, trojac Spilberg-Lukas-Ford su se ponovo udružili da još jednom ožive slavni lik i da nas još jednom povedu u magicnu avanturu. Da li su uspeli u tome? 

Ako ste do sada citali mnogobrojne recenzije filma, uglavnom ste primetili veliko razocarenje domacih i stranih kriticara. Ovde moram odmah da vam kažem da su recenzenti retko kada merodavni i da oni od svake slike ocekuju Mona Lizu; koliko god film dobar bio, iskusan kriticar ce mu naci zamerku i to staviti na papir da vam dokaže zašto ga ne treba gledati. Indijana Džons i Kraljevstvo Kristalne Lobanje nije ni približno loš film koliko ste mogli da procitate. Puno zabave, humora, dobrih likova, Indijane i egzoticnih, ranije nikada vidjenih destinacija. 

Prica je logican nastavak prethodnika. Radnja pocinje 1957. godine u vreme kada se svet spasio nacista, ali se sada, po vidjenju jednog prosecnog Amerikanca, plaši zlih Rusa komunista i vanzemaljaca (Rozvel). Hladni rat bukti, trka za naprednom tehnologijom je jeku. Grupa ruskih vojnika predvodjena sa Irinom Spalko (Cate Blanchett) upada u Oblast 51 gde se nalazi rezervat gde vlada SAD krije sve najvece tajne na svetu. Tamo, uz dosta akcije, pucnjave (na Indijanu, naravno) krade leš vanzemaljca koji ce im pomoci da razviju tehnologiju telepatskim upravljanja umovima citavog sveta, i sve to po direktivi Staljina licno. Na Indijani (kada vec James Bond i Tom Cruise nisu tu) ostaje da spase ceo svet od zlih Ruskih planova. 

Harison Ford se ocigledno i dalje odlicno oseca u svojoj najpoznatijoj ulozi. On je isti onaj stari, ironicni, borbeni Indijana. Njegova je kreacija je još uvek ubedljiva i inspirativna. Pored njega još je zablistala sjajna i nepogrešiva Kejt Blanšet. Njen lik hladne ruske oficirke je pravo osveženje i ona uspeva da dobije svoju polovinu filma i da ostane upamcena na slican nacin na koji je i Tilda Swinton u filmu Letopisi Narnije. Tu je i Shia LaBouf koji u filmu tumaci lik Indijaninog sina, mladog motociklistu, avanturistu i buntovnika (gle, cuda), sa crnom kožnom jaknom i nožem koji je uradjen kao omaž „Divljaku“ Marlona Branda. Njegov je lik je sasvim solidan: ni dosadan ni previše simpatican, a njegovim uvo?enjem samo se zaokružuje prica o mladom pustolovu.

Specijalni efekti su na nivou, pomalo traljavi što je, cini mi se, namerno uradjeno da bi se stekao i oživeo (i to jako uspesno) utisak starih filmova. Fotografija je dosledna prethodnicima, a scenografija je za nekoliko nijansi lošija nego kod starijih filmova. 

Ono što nedostaje filmu Indiana Jones And The Kingdome Of The Crystal Skull, jest mladi Stiven Spilberg i još mladji Harison Ford. Film nema u sebi dovoljno snage i Spilbergovog oduševljenja avanturistickim filmovima. Taj nedostatak reditelj pokušava da sakrije preteranim i cestim akcionim scenama i specijalnim efektima. Takodje nema ni toliko duhovitih replika kao u starijim filmovima. Cini se da kako stari, Spilberg svoje filmove sve više rutinski snima, a sve manje sa onim žarom koji je imao kao mlad. 

Cudno je i to što je Kraljevstvo Kristalne Lobanje ograni?eno brojem scena. Fanovi franšize su navikli da radnju filma prate na nekoliko kontinenata, na velikom broju lokacija. Sve to daje širinu filmu. Od pocetka prave avanture, kada Indijana dolazi u Južnu Ameriku, u suštini se smenjuju tri duge epizode: Epizoda u pecini gde Indijana nalazi kristalnu lobanju; epizoda jurnjave kroz džunglu; i na kraju epizoda u svetu izgubljene civilizacije. To je to. Nema vecih prevrta i obrta, sem ako izuzmemo trku kroz džunglu gde je lobanja cas kod jednih, cas kod drugih. 

Tu su, dalje, one banalnosti koje prate sve savremene akcione filmove, koje nisu uspele da zaobidju ni Indijanu. Pošto je u stilu „1 protiv 50“ uspeo da se oslobodi od ruskih vojnika, Indijana Džons na lucidan nacin preživljava eksploziju atomske bombe, pa onda Indijana sa svoja tri saputnika uspeva ponovo da pobedi 50 Rusa u trci kroz džunglu, da bi ubrzo cetvorka prelako preživela tri pad niz Viktorijine vodopade, ali i pleme cuvara Eldorada i na kraju opšte rušenje izgubljene civilizacije, citavog grada i leteci tanjir koji ispod njega izlazi. 

Na kraju krajeva i ovo se da progutati, jer ipak je u pitanju Indijana Džons. 

Nemojte propustiti ovaj film.

Istorija kaže da se Kendis Bušnel u slobodno vreme bavila neudatim ženama u srednjim tridesetim godinama i njihovim vezama i tako je nastao roman „Sex & The City“. Njena knjiga nije privukla posebnu pažnju sve dok je Daren Star nije procitao i odlucio da po njenim likovima i motivima napravi seriju. Ostalo je poznato. Serija je doživela ogroman uspeh širom sveta, postala kultna, njene glumce (glumice) uzdigla do zvezda i imajuci sve to u vidu nije nimalo cudno što se po njenom penzionisanju sa malih ekrana pocelo razmišljati o filmu.

Serija nam je prestavila cetiri razlicitih tipa žena koje žive u jednoj velikoj metropoli kakv je New York. Rukovodeci se slicnom tipologijom i Marc Chery je kasnije predstavio cetiri razlicita tipa americkih domacica u još uspešnijoj seriji „Ocajne Domacice“. Ono što je suštinska razlika izmedj u ovih žena iz pomenutih serija je što su junakinje serije „Seks I Grad“ univerzalne i mogu se naci, kako u Nju Jorku, tako i u Moskvi, Beogradu, Londonu, Rim…, dok su junakinje serije „Ocajne Domacice“ više vezane za americku kulturu i predgradje. Iz ovoga jasno možemo zakljuciti da globalizacija polazi i udara upravo na velike gradove, metropole, dok su mala mesta predgradja za sada imuni.

Ali, vratimo se na seriju/film. Film je namenjen onima koji su gledali seriju „Seks I Grad“. Oni koji to nisu teško ce se snaci šta se to dogaca na platnu pošto se film nastavlja na seriju. Prošlo je cetiri godina od poslednje epizode koliko traje i rupa u njihovim životima koja se lako da nadomestiti. Zbog cega to? Zato što je sve jako predvidivo. I ne samo to, nego je jako predvidivi i sve ono što ce se dalje desiti tokom filma. Oni koji su gledali seriju znaju da Mr Big (gospodin Zverka) ima problema sa vezivanjem i brakom (sto puta vec vidjena „problematika“), tako da je sasvim logicno staviti u scenario da se on pred vencanje uplaši i pobegne; Samanta koja ne voli vezivanja i život proveden samo sa jednim muškarcem se na kraju odlucuje da ga napusti i vrati se životu kakav gledaoci ocekuju; Šarlot koja ne može da rodi dete na kraju ga ipak rodi, a Miranda i njen muž Stiv doživljavaju bra?ne trzavice, ali na kraju ipak ostaju zajedno. Sve je vec vidjeno, sve je trivijalno, sve je dosadno.

Ali, ipak i nije sve tako crno. Za verne gledaoce serije ce biti jako zanimljivo da nastave da prate živote svojih omiljenih likova, a za one nove da ih upravo upoznaju. To je baš i najveca draž filma – njeni likovi. Oni su toliko interesantni, razliciti, komicni da ih je teško ne volti. Film može da bude gori i gluplji od najglupljeg filma Jennifer Lopez, ali baš zbog njenih likova ce se publika vracati u bioskope da ga pogleda.

Možda i ocekivano režija je poverena Majkl Patrik Kingu (Michael Patric King) koji je bio jedan od stalnih reditelja serije. Pomalo cudan i rizican odabir producenata imajuci u vidu reditelj da nema iskustva na velikom platnu. Za razliku od toga, njegov angažman na televiziji je za pohvalu. Pored pomenute serije, Majkl Patrik je režirao i serije „Will & Grace“ i „Cybill“. On je uspeo da svoj deo posla uradi onako kako mu je receno, što je zapravo i ono što je sam i želeo buduci da je i sam jedan od producenata i scenarista filma. Ako ovaj film posmatramo i kao njegov proboj na veliko platno, on ce mu sigurno doneti još nekoliko angažmana na romanticnim komedijama, ne više od toga.

Jako je zanimljiva i možda neobicna cinjenica da film ima mnogo scena. Ovo je verovatno film sa najvecim brojem scena koji sam ikada gledao. Radnja se prostire kroz šest meseci, a snimano je na velikom broju lokacija, od Nju Jorka, preko Los Andjelesa sve do Meksika.

Scenografija je u najvecem broju scena prirodna, baš kao i u seriji, i samim tim dosta realna. Ono što je nerealno i za oko upecatljivo je kostim. Glumice u skoro svakoj sceni nose garderobu najpoznatijih modnih kreatora koje su (to valjda svi znaju) preskupa. Cak i prosecan gledalac može da se zapita odakle im novac za toliku garderobu i uz treba imati u vidu da u filmu nikad ponovo ne nose istu. Koliko god se clanovi filmske ekipe branili da su to zapravo i želeli i da je to baš onakvo kako i treba da bude i da bez te svakodnevne visoke mode film ne bi bio to što jeste, gledaoci jasno mogu uociti odsustvo realnosti. Ono što publika traži od filma je dobru pricu, režiju, glumu, a ne modnu reviju ili „foto sešen“ u šta se na momente film Seks I Grad i pretvara.

Što se glume tice, ona je na istom nivou kao i seriji. Glumice su šest godina jako dobro igrale isti lik i za njega bivale nagradjivane tako da se nije ni smelo ocekivati ništa ispod toga.

Kako god bilo, film je odlicno prošao na Box Office-u svuda u svetu. To daje pravo producentima da, iako za to ne postoji drugi sem finansijskog razloga, misle o nastavku. To vec i cine.

Film sam igrom slucaja dva puta pogledao. Prvi put u Ster Cinama u sali 5, dobio sam najgori moguci prvi red i film gledao iz ugla od 160 stepeni jureci po platnu likove. I pored toga film mi je bio jako zabavan i duhovit. Da bih ogledao ceo film (ceo kadar), film sam ponovo gledao u staroj, dobroj Rodi i tada mi se desilo nešto što mi se ranije nikada nije – na sred filma sam odgovorio na SMS poruku. Kada ste vec jednom pogledali film i kad znate radnju i sve komicne i duhovite elemente, od filma ostaje jako malo – film vam je postao dosadan. To je verovatno i glavni problem filma. Taj problem ne postoji i sa serijom, jer vi možete da gledate iznova i iznova reprize a da vam serija ostane podjednako zanimljiva. U cemu je razlika – u scenariu. Scenario za seriju je mnogo bolji.

Serija je bolja od filma.