Nacisticki mit, film i kic

acca — Sat, 19 Jul 2008 21:35:25 +0000

U film, kao najmasovnija umetnost 20. veka, mitski elementi postali su sredstvo propagande nacisticke ideologije. Rec je o obnovi mita o germanskoj, arijevskoj rasi kao visoj, o nemackoj kulturi kao takodje visoj od ostalih. Film Frica Langa „Metropolis“ iz 1926.godine smatra se pretecom fasistickog filma. U najzesce antisemitske filmove ubrajaja se „Jevrejska opasnost“, koji je imao za cilj da skrene paznju na opasnost od Jevreja koji navodno doprinose degeneraciji Nemacke. U Italiji je jedan od najpoznatijih filmova koji su podrzavali fasizam bio „Bela ladja“ iz 1941. godine reditelja Roselinija, gde nalazimo kljucnu tacku fasisticke ideologije o zeni – izjednacavanje: covek = dete; zena = majka = uciteljica.
Mit moze ne samo da se efikasno koristi u filmu npr. radi fasisticke propagande, pri cemu on nuzno preobrazava “estetsku dimenziju” u kic, vec i da propagira sam kic. Danas se mit ukljucuje u delotvorno konstituisanje novih vrednosti. S druge strane, postoje situacije gde preovladava mitoloski karakter koji tezi da da mitsku i ritualnu vrednost cinjenicama, osobama, elementima kojima se takva vrednost inace ne moze pripisati.
Mehanizam kojim je obican covek svakodnevno bombardovan mas-medijima, stampom, reklamama, dovodi do toga da se odredjenoj osobi pocinju prepisivati takvi kvaliteti koji je uzdizu na nivo mitskog heroja. Ovde je rec o pseudo mitu za koji je karakteristicno da kratko traju (Bitlsi su primer).
Danas se mit ukljucuje u delotvorno konstituisanje novih vrednosti. Njegova snaga dovodi do znacajnih ostvarenja u umetnosti i drugim formama drustvenog zivota.

Izvod iz skripte za Kulturologiju

Izmedju Stradanja Hristovog i Tarantina velika je razlika

acca — Sun, 13 Jul 2008 00:40:20 +0000

U filmovima istorijske tematike radi se o takozvanom »opravdanom nasilju«, kojem je najcesci uzrok stvaranje odredjene zajednice ili drustva. Filmska kritika je filmove koje gledaoci obicno gledaju u uskrsno vreme nazvala filmovima »nasilja za dobrobit naroda«. Svakako jedan od najznacajnijih filmova tog zanra jeste bioskopski hit Stradanje Hristovo, koji je pre nekoliko godina otvorio brojne rasprave o opravdanosti nasilnih scena bicevanja Isusa Hrista. Svoj je doprinos raspravi tada dao i Glas Koncila pitavsi se moze li vernik razumeti takvo filmsko nasilje? Tekst je dao odgovor: »Ima puno grubih scena, zbog kojih je u Sjedinjenim Americkim Drzavama ›zaradio‹ predikat ›R‹, tj. ne preporucuje se maloletnicima zbog eksplicitnog prikazivanja nasilja. Ujedno, za vernika koji poznaje svoju veru, koji kroz predvaskrsnji post promislja muku Isusovu, ide na krstni put petkom ili nedjeljom, svejedno, sve je time receno. Vernik zna da Isusova muka, ona stvarna – a ne tek filmski uprizorena – nije bila ugodna setnjica s ucenicima od Getsemanskog vrta, dvora Kajfe i Pilata, pa do Golgote. O ne! Bilo je tu svega: i samaranja, i bicevanja, i izrugivanja i pljuvanja. Bilo je tu, kako bi savremenim recnikom rekli, i ›fizickog i psihickog zlostavljanja‹. Bilo je krvi. Muke. Patnje. I vernik zna, a i film to pokusava docarati, da ta krv, ta patnja, ta muka nisu bili ›ispijanje popodnevnog caja‹ kako je rekao sidnejski kardinal George Pell, ve? da je Hrist svoju casu, gorku casu, ispio do kraja za spas svih ljudi, za otkupljenje greha svakoga coveka. I onih koji ne veruju, i onih koji veruju. I onih koji niti onda nisu mogli razumeti smisao muke, i onih koji ni danas ne mogu razumeti smisao filma ›Stradanje Hristovo‹ i u njemu prepoznaju samo nasilje, zlo, bezboznost ili pak drustvenu stetnost. Verujemo da ce film ipak najbolje razumeti vernici. Ne oni koji veru slabo poznaju ali protiv nje ipak pisu, ne oni koji u filmu traze jos jedan ›holivudski spektakl nasilja‹ tarantinovskog tipa te onda pokusavaju protumaciti ›rediteljsku genijalnost‹ i opravdati ›besmisao nasilja‹ Quentina Tarantina, ili nekog drugog holivudskog reditelja. Oni koji ne zele ili ne mogu pojmiti sta znaci zlo u coveku i svetu, i u kolikoj i kakvoj mu je suprotnosti ljubav za coveka i svet koju je Bog potvrdio mukom i uskrsnucem svoga sina, nece moci shvatiti ni sustinu tog filma. Nece moci shvatiti patnju onih koji slede Isusa i smisao muke koju Isus podnosi. Oni ce ostati na povrsini, pozivati i vernika da podju ponovno pogledati Zeffirellijevog ›Isusa‹, ili ›klasike‹ Rossellinija i Kieslowskog, ili nekog drugog – svakako – vrednog autora i filmskog umetnika. Nece se cak usuditi pozvati niti da vernik pogleda Pasolinijevu ›Muku po Mateji‹ jer se i tamo vidi da Isus, zajedno s Ocem, sve dopusta i svime vlada: dopusta da ga – kao onoga siromaska – sikaniraju i tuku, bicuju do krvi, pljuju i krune trnovom krunom; i istovremeno im porucuje: ›Ti nemas vlasti nada mnom, osim one koja ti je data odozgo.‹ A gde je to ›odozgo‹, svaki vernik zna. Jer, za vernika i muka Isusova, a ne samo njegovo uskrsnuce, ima – oreol. Za vernika (koji u obredu Velikog petka ljubi rane Isusove na krstu) teologija i vera Velikog petka, pa bila ona i filmska – nesavrsena i nedovrsena – neizbezno je povezana s teologijom i verom uskrsnog jutra, s kamenom odvaljenim s grobnih vrata i sirom otvorenim ocima i ustima Marije Magdalene koja, smetena svom stravom i uzasom Isusove patnje, u vrtlaru na groblju prepoznaje i uzvikuje: ‹Rabuni! Ucitelju!‹«.

—

Ana Macan, 2008.

Filmski magazin online - myfilmo.com » filmska razmisljanja

Nacisticki mit, film i kic

Izmedju Stradanja Hristovog i Tarantina velika je razlika