Na koji način umetnik uspe da razume kako izgleda biti zavisnik i kako tačno artikuliše ta osećanja i iskustva u filmu?

Na razne načine. Glavna stvar su sopstvena iskustva. Hteo sam da napravim film o brilijantnom čoveku, čiji život kreće nizbrdo.

Napravili ste film o doktoru u kome je njegov rad predstaviljen veoma realistično. Kako ste to uspeli?

Snimali smo pravog hirurga. Porađao je bebu, izveo je amputaciju i traheotomiju. Gledalac na filmskom platnu gleda ruke pravog doktora. A Leonida Bičevina, koji igra glavnu ulogu, gledate u krupnom planu. Davanje injekcija u filmu je takođe pravo.

Sa morfijumom?

Ne… Imali smo stručnog konsultanta na snimanju koji je kontrolisao situaciju. Koristili smo prave hirurške instrumente i dezinfikovali ih na način na koji se to zaista i radi.

Na kraju Poliakov ne mari gde se bode, ubada iglu bilo gde, direktno kroz svoju prljavu odeću.

U tim slučajevima koristili smo iglu specijalno napravljenu za nas, koja se uvlači- pri ubodu ona automatski nestaje. Ali kad god je koža u kadru, inekcija je prava.

Šta ste hteli da kažete ovim filmom?

Ne pokušavam da učim ljude, da ih stavim na pravi put. Govorim im šta vidim i šta znam, ali ne verujem nikome i ni čemu. Niti je „Morfijum“ o drogama, niti sam imao nameru da film bude kampanja protiv droge. O čemu je onda zapravo? Neka svako dođe do svog zaključka. Bulgakov je napisao autobiografsku knjigu, „skinuo se sa igle” na vreme i spasao. Ali to je redak slučaj. Kraj ovog filma je mnogo realističniji: život talentovanog čoveka ide nizbrdo sve dok ne dodirne dno. A to se često događa u životu. I ne samo zbog droge. Mnogo je iskušenja oko nas.

Kako se odupreti?

Kako bih mogao znati? Ne tražite od mene odgovor na ovakva pitanja. Ja sam uradio svoje. Snimio sam film. A vi idite i pogledajte ga.

Po čemu se uloga Džona u filmu Knowing, razlikuje od vaših prethodnih uloga?

Nicolas Cage: U ovom filmu igram samohranog roditelja, što sam čekao već duže vreme. I ambijent naučne fantastike, to mi postaje sve omiljeniji filmski žanr. U takvim filmovima mogu da se izrazim na abstraktan način i publika je spremna da me kao takvog prihvati.

U čemu je draž filmova o katastrofama?

Nicolas Cage: Pretpostavljam da se svi to pitamo. Šta bi mi uradili u takvim situacijama? Da li bi uradili ovo ili ono. I baš zato, odlazak u bioskop gde se suočavamo sa našim primarnim strahovima je uzbudljiv. Stimulativan. I kada govorimo o filmu Knowing, to je još i nivo više. Tu se radi o duhovnosti. To ga razdvaja od klasičnih filmova o katastrofama.

Da li biste nešto promenili u svojoj karijeri kada bi mogli?

Nicolas Cage: Zaista ni zbog čega ne žalim, ali znate, počeo sam veoma mlad. Počeo sam sa glumom u 15 godina i to traje već 30 godina. Tada nisam imao ovu mudrost i iskustvo koje imam sada tako da možda ne bih toliko žurio koliko sam tada to radio. Moje odrastanje je imalo publicitet i pravio sam greške pred svima. Kada se bavite javnim poslom, greške mogu biti jako neprijatne.

Šta mislite, kako će Holivud izgledati u budućnosti?

Nicolas Cage: Imam osećaj da će biti više kreativnosti jer su svi zabrinuti o ekonomiji a kad god je bilo tako morala se iskoristiti kreativnost da bi se stvari uradile drugačije nego do tada. Najbolji primer za to je stari nemački film “The Cabinet of Dr. Caligari”. Producenti nisu imali novca za lokaciju pa su napravili scenografiju od kartona što je izgledalo fascinantno. Ili kada neko kao Anthony Burgess postane scenarista jer mu je potreban novac za lečenje pa napiše “A Clockwork Orange”. Mislim da takve stvari stimulišu kreativnost.

Čini se da idete direktno iz filma u film. Odmarate li se uopšte?

Nicolas Cage: Pa, upravo sam imao par slobodnih nedelja, ali generalno ste u pravu. Idem iz filma u film i to ću i raditi još neko vreme. Svestan sam da će moj najmlađi sin još koju godinu krenuti u školu a tada ću već morati da smanjim vreme koje provodim po snimanjima. Radim užurbano dok se to ne desi.

Intervju sa Penelope Kruz u bekstejdžu odmah nakon dodele Oskara.

Zdravo Penelope. Čestitamo. Hteo sam samo da te pitam, možeš li da nam prevedeš makar deo onoga što si maločas govorila na bini?

Penelope Cruz: Mislite deo na španskom?

Da.

Penelope Cruz: Rekla sam da posvećujem nagradu svim glumcima iz moje zemlje i svim ljudima koji sada tamo gledaju dodelu Oskara. Osećam da nagrada pripada i svima njima.

Pre no što si stigla ovde, da li si se čula sa Vudi Alenom da ti da neki savet?

Penelope Cruz: Danas? Nisam. Ali odmah ću ga nazvati. Poslao mi je cveće prošle nedelje kada sam išla na BAFTA dodelu, i razgovarali smo u toku ove nedelje. Nekada pozovem Vudija samo da mu se javim. Divim mu se. Mislim da je veoma zabavam, šarmantan i originalan. Naravno, danas ću morati da se čujem sa njim da mu zahvalim.

Kako ćete da proslavite nagradu?

Penelope Cruz: Najpre ću odgledati ostatak ceremonije jer tek je počela. Imam puno prijatelja tamo koji su nominovani i veoma sam uzbuđena i zanima me šta će se dalje dešavati večeras. A onda, da, proslava. Ne znam. Hoću dobru muziku.

Imala si dve odlične uloge ove godine. Ovu i Consuela u filmu Elegy. Šta ti to govori? Jeli to samo sreća ili ima sve više dobrih ženskih uloga?

Penelope Cruz: Te uloge su odlično napisane, i veoma sam srećna što sam imala obe u istoj godini. Zahvalna sam rediteljima što su mi dali materijale. Lik žene kakav nikad nisam igrala ranije i žene čija ličnost ne može biti dalja od moje. I da, veoma sam im zahvalna a sreća je, verujem, uvek deo svega što se dešava. Samo, potrebno je više od toga. U ovom slučaju govorim o njihovoj veri u mene.

Jedna od tvojih partnerki iz mjuzikla koji sada snimaš, Sofija Loren, je ovde večeras. Kako je raditi sa njom i kakvo je iskustvo igrati u mjuziklu i pevati “A Call From the Vatican”?

Penelope Cruz: Znam tu pesmu. Vežbala sam je više meseci i zadnjeg dana snimanja sam bila veoma depresivna jer nisam mogla da je ponovim. Mislim da će film biti sjajan. Veoma smo srećni i veoma ponosni na taj film a Sofija je izvanredna. Ona je jedna od najvažnijih osoba koje sam upoznala. Postale smo veoma dobre prijateljice, ona mi je kao druga mama. Priča mi šta da jedem. Tako je stvarna i prošla je svašta. Sednete sa njom i ona vam priča o De Sica, Mastroianni, Fellini-ju, zna sve o njima. Ona je žena sa zlatnim srcem.

Jedna od stvari koje si nam govorila u Kanu i kasnije, o ovoj ulozi je da si nesigurna. Pitam se kako je nakon što si dobila Oskara, hoćeš li i dalje biti nesigurna u vezi svoje uspešnosti?

Penelope Cruz: Ne, ja sam uvek nesigurna na snimanjima bez obzira na sve. Kada radite sa Vudi Alenom znate da možete da mu verujete i ako mu se nešto ne sviđa, on vam to kaže. Ako mu se sviđa, kaže vam i to. On ne govori baš puno ali je iskren i to mi je bitno. Uradili smo celi film za četiri ipo nedelje tako da nisam imala predstavu kako će ispasti. Mada, naravno, nisam ni sumnjala u genijalnost Vudi Alena. Brinuo me je i ton jer sam se dosta smejala čitajući scenario ali kad sam ušla u svet Marije Elene nisam želela da se nasmejem nijednom sve vreme snimanja. A onda sam gledala film zajedno sa publikom u Kanu. I sećam se da sam se pitala, zašto se smeju? Reditelj nije želeo da glumci razmišljaju o žanru dok snimaju. A svi smo znali da je komedija. Ali morali smo da zaboravimo u kojoj sceni je šala, koji delovi teksta su duhoviti.

Govorila si ranije da si na putu do slave pomišljala da ti je san nedostižan. Neki su govorili da si previše lepa, da nikada nećeš savladati engleski jezik. Šta te je ohrabrivalo da ipak ostvariš svoj ludi san?

Penelope Cruz: Nekada je bolje ne slušati takve priče, ne učestvovati u takvim razgovorima. Možeš li raditi u Americi sa akcentom? Možeš. I to se menjalo u zadnjih 10-15 godina. Ranije je bilo dosta teže ali filmovi reprezentuju stvaran život, oslikavaju dešavanja na ulicama. Onda smo svi u ovome zajedno. Koliko različitih akcenata imate samo u ovoj sobi? Svi smo svakim danom sve više izmešani i to mora da se vidi i na filmu. Srećna sam što su ta vrata sve više otvorena, ne samo za mene već i za druge.

Guy Ritchie: Moj novi film, RocknRolla, istog je zanra kao i Dvocevke i Snatch. Pozeleo sam da uradim jos jedan takav film jer se Engleska potpuno izmenila zadnjih 15-20 godina. Svet kriminala se konstantno menja tako da je deo filma o tome kako nova skola kriminalaca izguruje stare iz “posla”.

Ko su “nova skola kriminala” u Engleskoj?

Guy Ritchie: Pa, deo toga su Rusi i kriminalci iz Istocne Evrope. Do pre par godina veliki gangsteri su ovde zaradjivali po par miliona funti dok sada novi okrecu milijarde. Stara skola pokusava da radi po starim principima ali novi ih sve vise izbacaju iz posla. Cela Britanija se menja. Stari identitet koji je Engleska imala takoreci da vise ne postoji. Sve je postalo medjunarodno kao sto je u Njujorku. Desava se da kupac ponudi milion funti za kucu i onda se pojavi oligarh koji da 25 miliona i kupi je u trenutku. To se desava i sa fudbalskim timovima. Sa igracima, takodje. Sve to ima ogromni uticaj na kulturu koje je nase drustvo imalo. Pokusao sam da nesto od toga reflektujem i u filmu RocknRolla.

Jeli London za vas jos uvek dom?

Guy Ritchie: Definitivno. London je moj dom. Rodjen sam tu i dosta toga sam tu preziveo. Posmatrao sam i prezivljavao dozivljavanje Londona i kroz svoju zenu, tako da sam video kako je biti i domacin i turista u Londonu. Mnogo je lepse biti turista. Neko mi je jednom rekao da domacin uvek vidi lose stvari a turista uvek dobre. To mi olaksava posto sam ozenjen amerikankom.

Da li zaista imate svoj pab u Londonu?

Guy Ritchie: Imam. I mogu vam reci da je mnogo teze voditi pab nego snimiti film. Mada je jedini razlog zbog kog sam usao u taj biznis sa pabom zabrana pusenja u njima. U proseku, cetiri paba se u Londonu dnevno zatvori zbog te zabrane, ali mi evo, i dalje radimo.

Kako starite, posmatrate li kriminalce manje romanticno u svojim filmovima?

Guy Ritchie: Mislim da ne. Posmatram ih objektivno. Pokusavam da ne ukljucujem ni etiku ni moral. Prikazujem jednostavno pogled i komentar na njih i njihovo ponasanje.

Jeste li ikada upoznali nekog zloglasnog clana podzemlja dok ste istrazivali za film?

Guy Ritchie: Nisam. Neke ideje za filmove sam dobijao iz prica koje sam slusao. Na primer, prica o hranjenju svinja u Snatch. To je klise. Sreo sam tipa koji je lesevima vadio zube pre no sto ih je bacao svinjama. Inace, on je sada simpatican dedica. Daje donacije humanitarnim organizacijama, vodi lokalni fudbalski klub. Naizgled se nikako ne razlikuje od bilo kog njegovog vrsnjaka.

Radite i na novom filmu o Serloku Holmsu?

Guy Ritchie: Da. Serlok Holms je i intelektualac i pravi akcioni lik. Medjutim, do sada su ga u filmovima vise predstavljali kao intelektualca. Sada, uz ove nove tehnologije, pokusavam da od njega napravim pravog akcionog junaka.

Radoslav Zelenovic: To vam je kao da pitate roditelja koje dete najvise voli. Nema izdvajanja, svi programi su vazni jer su svi programi sastavni deo naseg festivala. Vazno je sto se vratio program Paralele i sudari koji prosle godine iz objektivnih razloga nije bio prisutan, a raduje me i uvodjenje selekcije decjeg filma. sto se ekoloskog filma tice, ovde ovu temu ne treba posebno eleborirati: od prirode pravimo jedan veliki kontejner, a dokumentarni filmovi samo iskreno govore koliko smo ugrozeni. Sa druge strane, ekoloski film upucuje i na neke zablude u vezi sa ekologijom: Arktik i Antartik se, na primer, racunaju kao najcistije sredine na zemaljskoj kugli, medjutim, nije bas tako, i neki ce od filmova na festivalu to i pokazati. Ove godine u festivalsku ponudu nismo uvrstili kanskog pobednika jer je producent filma odlucio da se taj film ne prikazuje nigde pre francuske premijere. Medjutim, cini mi se da sada usvajamo jednu novu praksu, da Festival otvaramo i zatvaramo sa domacim filmom. To se meni izuzetno dopada, jer znam da svi festivali, pa tako i nas, veoma uvazavaju domaci film.

Medjunarodni filmski festival na Palicu od svog osnivanja, 1992. godine, presao je dugacak put i danas predstavlja vaznu tacku na mapi evropskih filmskih festivala. Kakvo je Vase misljenje o predjenom putu?

Radoslav Zelenovic: Vreme u koje smo utemeljili festival je bilo vreme za sve – osim za medjunarodni filmski festival. U pocetku smo menjali programske koncepcije da bismo 2003. godine postali festival evropskog filma, i izvesno je da smo na dobrom putu. Koherentnom programskom koncepcijom Festival evropskog filma odvaja se od mnogih drugih festivala na ovim prostorima, a cinjenica da smo clan Evropske organizacije filmskih festivala govori o znacaju koji festival ima na evropskoj mapi kulture.

Da li smatrate valjanim primedbe da danas u Srbiji ima mnogo medjunarodnih festivala i da je potrebno veci broj tih festivala redefinisati?

Radoslav Zelenovic: Nemam nameru da govorim o drugim festivalima jer sam na mnogim festivalima o kojima govorite i sam radio. Svi festivali imaju svoj festivalski zivot, imaju svoju festivalsku publiku. Ja sam se poslednjih petnaest godina koncentrisao na filmski festival na Palicu. Festival nije obicno bioskopsko prikazivanje, jer ako vi na festivalu nemate goste, to je obicna bioskopska predstava. Mi smo uspeli i ove godine da se izborimo da nam dodju vazni i znacajni autori, ove godine lauerati su Ken Louc i Goran Paskaljevic, oni su dobitnici nagrade Aleksandar Lifka. cinjenica da autori filmova odlucuju da zivot njihovog filma pocinje na Palicu govori o tome koliko se ovaj festival „usancio“ u neke dobre pozicije i govori o tome koliko ovaj festival moze samo da napreduje.

Imate uvid u stanje filmskog trzista u Evropi. Kakva je situacija sa domacom kinematografijom, koliko su „napolju“ trazeni filmovi iz Srbije?

Radoslav Zelenovic: Nasi filmovi opstaju na medjunarodnom trzistu zahvaljujuci festivalima. Da nema festivala mnoge kinematografije bi ostale bez mehanizama kojim dolaze do gledalaca. Festivali su mesta gde dolaze veliki producenti, distributeri, gde se kupuju filmovi, tako da je nasa pozicija danas dobra jer tamo gde se pojavi Kusturica vi niste autsajder, vi ste neko od koga se zazire, od koga se ocekuje… Nasa kinematografija ima svoje mesto u evropskoj i svetskoj konematografiji, i svetski, odnosno evropski film ima svoje mesto na palickom festivalu.

Ovogodisnja nagrada „Aleksandar Lifka“ bice dodeljena Kenu Loucu za doprinos evropskoj kinematografiji. Jedan od prvih njegovih filmova CATHY COME HOME, dokumentarac, snimljen 1964. godine, uticao je na promenu engleskog zakona o beskucnicima. Da li smatrate da se Evropa promenila od tih sesdesetih godina i da li je danas moguce zamisliti film koji bi uticao da se promeni neki zakon?

Radoslav Zelenovic: Da, to je vrlo zanimljiv detalj koji ste izvukli iz biografije Keneta Louca. Film, pogotovo dokumentarni, ima veoma velikog uticaja. Da li moze da promeni neki zakon – nisam siguran – u svakom slucaju ce da skrene paznju i da promeni nesto u svesti. Ja mislim da je vek koji je za nama vek dokumentarnog filma, i mi i u nasem programu insistiramo na tome.

Ovogodisnji slogan festivala evropskog filma je – FEEL, REFLEX, RELAX. Koliki su stvarni dometi proklamovane „nove osecajnosti“ danas u Srbiji?

Radoslav Zelenovic: Ono sto mi zivimo svih ovih godina uslovljava nas polozaj u zajednici, u evropskoj zajednici, ako hocete. Prvi hrvatski film koji je prikazan u nekoj od bivsih republika bivse Jugoslavije „Kako je poceo rat na mom ostrvu“, reditelja Bresana, prikazan je upravo na Palicu! Palic je bio taj koji je otvorio pricu i te lako pokidane veze su ponovo uspostavljene zahvaljujuci palickom festivalu. Stvorili smo novu osecajnost i ponovo poceli da funkcionisemo…

Nakon sto ste zavrsili Kwaidan, napustili ste studije sa kojima ste radili godinama i otisli u slobodne umetnike. Prvi film koji ste rezirali nakon toga je Samurai Rebellion.

Tako je.

Opet ste radili sa Shinobu Hashimoto, sa kojim ste radili i film Harakiri. Obe originalne price je napisao isti pisac. Film je majstorski odradjen. Za neverovati je da ste ovaj film odradili odmah nakon Kwaidan. Oseca se svojevrsna svezina u filmu. Gledati Samurai Rebellion je kao i probati casicu najboljeg sakea. Go Kato je bio odlican.

Da, Kato je bio sjajan. Gospodin Mifune je bio dosta dobar, takodje. Ali situacija sa njim nije prosla slavno.

Tada ste prvi put radili sa Mifunom?

Da, prvi put. Kada je gospodin Kinoshita radio film An Engagement Ring upoznao sam gospodina Mifuna. U to vreme, Mifune je upravo zapoceo sopstveni biznis, svoju produkcionu kucu. Kao da je gubio entuzijazam za glumu, razmisljao je o celini filma. Mislim da mu je um bio negde drugde. Ali uprkos tome pokazao je da je odlican glumac. Imam zanimljivu pricu u vezi njega. Bilo je veoma tesko cuti njegove dijaloge. Tako je bilo i u filmovima gospodina Kurosave. Polovinu njegovih replika je bilo nemoguce snimiti. Tako da sam ja izolovao zvuk njegovog glasa. Pokusao sam sve moguce varijante sa gospodom Okuyama i Takemitsku. I uspeli smo.

Promenivsi frekvenciju njegovog glasa?

Da. NHK studio je imao opremu kojom je bilo moguce to odraditi. Gospodin Fujimoto je dosao na snimanje i rekao “Ja cujem sve sto Mifune izgovara!”. Rekao je to naglas. Svi su culi.

Digitalno snimanje se dosta razvilo od tada. Znaci, tako ste to resavali tada. Samurai Rebellion je dobio FIPRESCI nagladu na Venecijanskom Festivalu Filma. Od tada, vi ste postali neka vrsta Japanskog Felinija.

Samurai Rebellion je odlicno prihvacen u Engleskoj.

Mislim da shvatam zasto. Anglo-Saksonska kritika se razlikuje od latinske kritike. Pod Anglo-Saksonskom podrazumevam i Britansku i Francusku. Britanci su takodje prvi primetili Yasujiro Ozu.

Da, tako je.

Mira Furlan: Kako je dakle tekao moj zivot u SAD? Tesko je otici …
Aleksandar Stankovic: Sa koliko novca ste otisli?
Mira Furlan: (smeh) Imali smo jedan auto pa smo ga prodali. To nam je bila glavna lova. To je isto zanimljivo, da ja kao nekakva zvezda te bivse drzave … nista se nije tu zaradilo narocito. Tako je to, eto. Nekako se covek zaista nasao potpuno sam u svemu tome. Zima je bila gadna. Jedna od najgadnijih zima na istoku Amerike. Ljudima su na televiziji preporucivali da ne izlaze napolje jer su temperature bile tako strahovito niske. Beskucnici su umirali te zime, tako da nije bilo ono Welcome to America.
Aleksandar Stankovic: Gde se zaposljavate? Sta radite?
Mira Furlan: Ima milion stvari koje treba resiti. To je, emigrirati je kao resavati puzzle, kao resavati zagonetku. Treba resiti papire, treba resiti radne dozvole, slazes te kockice, pokusavas se izboriti sa sistemom. Treba takodje od neceg ziveti. Radili smo razne poslove, prosli smo kroz celu, tipicnu emigrantsku pricu. Goran je nosio frizidere na sesti sprat u njujorskim zgradama. Ja sam probala razne poslove i to je recimo zanimljivo iskustvo. Nisam to ja izmislila ali emigracija znaci from somebody to nobody, znaci ti gubis svoj takozvani identitet i onda ga polako stvoris ponovo, ili ga ne stvoris, ili se pitanje identiteta se vrlo relativizuje tim emigracijskim iskustvom. Jer, sta si zapravo ti? Jesi li ti uspesni novinar ili si uspesna glumica …
Aleksandar Stankovic: Jeste li bili uspesna konobarica?
Mira Furlan: Nisam bila uspesna konobarica. (smeh) Bila sam krajnje neuspesna. I to kratko. Dobila sam svoj posao vrlo brzo i to je bila sreca. Ali da li covek zeli biti uspesan konobar? To je isto pitanje. Nekako ti hoces te poslove a zapravo ih i neces. I jako si sretan kad te ti neki ljudi otpuste. To je najbolji osecaj u zivotu. (smeh) Ali je to zanimljivo iskustvo, to hocu reci. I zanimljivo je iskustvo u zivotu isprobati ko si kad ove sve ljusture padnu. Jesi li, nisi li? Da li uopste postojis bez celog tog sloja spoljnih priznanja, percepcija drugih ljudi.
Aleksandar Stankovic: Dobro, to je ako i ne vasom voljom, jedna vrsta iskusenja?
Mira Furlan: Apsolutno. Test.
Aleksandar Stankovic: Evo sada posle 16 godina, jeli to zemlja obecana?
Mira Furlan: Mislim da jeste. Mislim da je zemlja sa ogromnim mogucnostima za ljude koji imaju pravi odnos. Kad kazem odnos mislim na ono sto Amerikanci zovu attitude. U Americi je to vrlo vazno i stalno se govori o tome da li imas dobar attitude ili bad attitude. I negde, ljudi koji dodju spremni na sve, dakle koji ne dele poslove na …
Aleksandar Stankovic: Ali vi ste idealizovali Ameriku kroz rokenrol, kroz filmove, …
Mira Furlan: Da. To je apsolutno tacno. Mi smo imali jedan utisak o Americi koji zapravo nema veze sa realnoscu. Ali, ja jos uvek volim Ameriku. Prvo, ona je ogromna. To je dobro. Mozes se sakriti. Sve to sto se desava u politici i tako dalje ne mora te se ticati na onaj nacin na koji te se moralo ticati kad si ziveo ovde. To su male sredine. U malim sredinama je taj pritisak na ljudsko bice veci. Negde su tu komsije, negde oni tracare iza ledja, negde gledaju na prozore ko izlazi ko dolazi, i onda, kad se steknu zgodni uslovi, onda je tu i telefonski poziv nekome ko moze dalje nesto s’ tim raditi. Mislim da su tamo manje sanse za to da ti politika udje u zivot. I mozes napraviti zivot kakav ti hoces, mozes zaista sve. Mozes otici u Montanu i ziveti kao kauboj, mozes … Imas mnogo, mnogo opcija.
Aleksandar Stankovic: Vi kazete da ste se iznenadili na neki nacin jer je to vrlo puritanska, vrlo materijalisticka sredina. Sta to znaci? Vise nego ovde?
Mira Furlan: Amerika je dosla. Ona preuzima celi svet i Amerika je ovde. I to je ta tranzicija. Na kraju se zavrsilo, ova cela nasa ratna prica, te strahote, ti ljudi koji su ginuli, te mame koje su ostale bez dece, to se ipak zavrsilo na izlozima koji su identicni u svim tim novim drzavama gde se prodaju proizvodi nekih tipova koji tu grabe lovu.
Aleksandar Stankovic: Necemo generalizovati. Ako ne valja ovo ovde, a dolazi nam ono iz Amerike sto takodje ne valja, pa sta onda valja?
Mira Furlan: To je to pitanje. Kad bih to znala … ali ne znam.
Aleksandar Stankovic: U jednom tekstu pisete da ste u Zagrebu videli da se otvara novi soping centar, pa dodjete u Beograd, potpuno ista stvar, cak imaju vrlo slicna imena koja puno ljudi ne razume …
Mira Furlan: Da, imena su na engleskom. Ne znam kuda i gde treba ziveti i kako treba ziveti. Negde se ta ideja o zivotu na potpunoj margini, Volterova ona sugestija obradjivati svoj vrt.
Aleksandar Stankovic: Dobro, kako ste se u Americi snasli onda? Tamo si ili uspesan ili nisi.
Mira Furlan: Da, nema izmedju. Pa to je eto jos jedno, sto vi kazete, iskusenje, ili test, kako se sa svim tim izboriti. Sa uspehom, sa neuspehom, tamo si neprestano suocen s’ tim. Tamo kao glumac ides na audicije, idu i veliki glumci na audicije. Znaci, nije to pitanje statusa, jednostavno tako je organizovana ta profesija. Ti se u svakom casu moras ponovo dokazivati. S’ godinama to naime, postaje teze.
Aleksandar Stankovic: Vavilon 5 stvorio vam je, ako nista drugo, ono mogucnost ne samo da prezivljavate nego i da zivite. Koliko dugo ste glumili u toj seriji?
Mira Furlan: 5 godina.
Aleksandar Stankovic: Je li to naporno?
Mira Furlan: Ne. To je jedan od ugodnijih poslova koje sam imala, jer smo snimali u interijeru, nikad nismo stupili napolje.
Aleksandar Stankovic: Necemo sad zanrove obezvredjivati medjutim nasli ste se u naucno-fantasticnom zanru. SF je inace zanr koji nije kao i svi ostali.
Mira Furlan: Da. On nije mainstream. I on je dakle zanr, ima zanr horor, ima akcija, ima SF. Mene taj zanr nikad u zivotu nije zanimao ali eto bas sam … Mislim, zivot je prepun sala i posalica, sto su ceski pisci to dobro odradjivali. Stalno su ironije na svakom koraku. Napravis korak i doceka te upravo ono od cega si bezao.
Aleksandar Stankovic: Gluma na engleskom?
Mira Furlan: Gluma na engleskom. Pa to je vrlo zanimljivo. Sta covek sve moze dati od sebe i kako je zapravo sputan na neki nacin ali u toj sputanosti, u tom okviru koji mu je zadat moze naci neku novu dimenziju, neku novu slobodu. Zanimljivo je iskustvo.
Aleksandar Stankovic: Kako biste vi ocenili svoju karijeru u SAD? U odnosu na ono sto ste radili ovde. Rade Serbedzija recimo ima uspesnu karijeru. Medjutim, Rade Serbedzija glumi najcesce istocnjake u tim filmovima u kojima glumi. Dakle, jezik je tolika barijera da ce tesko ikada dobiti glavnu ulogu osim ako to ne bude nekakav iseljenik ili …
Mira Furlan: To nije samo pitanje jezika. To je pitanje i mentaliteta americkog. To je pitanje te zatvorenosti od koje sam mislila pobeci ovde pa me je ona docekala tamo. To je pitanje zatvorenih mozgova jer naime svako u Americi je emigrant. Svaki covek koji tamo zivi ili je emigrant ili ima emigrantsku proslost ili je deda dosao iz Ukrajine ili Meksika i tako dalje. I svi uvek imaju akcente. To je zatvorenost koja tamo postoji i koju otkrijes kad tamo pocnes ziveti.
Aleksandar Stankovic: Miljenko Jergovic kaze da je ovo podrucje jedino podrucje u kojem ste vi sposobni ostvariti one kapacitete koje imate.
Mira Furlan poziva da covek stane, okrene se unazad, sta sam ja to zapravo napravila. Ali je pitanje treba li to ciniti. Mislim da je zivot: Moguce. Baviti se rezimiranjem, to je ono sto covek radi kad udje u godine. Ta jedna velika brojka upravo proces. Ides, napravis gresku, ides dalje, dogadjaju ti se razne stvari, reagujes kako znas i umes, to je zivot. Zivot je krajnje nesavrsen i traziti od sebe savrsenstvo, a posebnu u smislu uspeha, … moram reci da prezirem to pitanje. Da li ste vi uspeli? Pa, kako se uzme. Kao i sve u zivotu. Sve zavisi od perspektive. Sta to znaci? Da li sam zaradila lovu? Jesam neku.
Aleksandar Stankovic: To je klasican americki pristup. Uspeo si koliko si zaradio para.
Mira Furlan: E pa moj pogled na zivot nije takav. Nije bio i nikad nece biti.
Aleksandar Stankovic: Ipak kazete da biste, kad bi se vratili unazad, neke uloge odbijali koje ste kao mlada glumica prihvatali. Uletali ste grlom u jagode.
Mira Furlan: Apsolutno. Bila sam jako mlada, sve mi se dogodilo prerano, prebrzo. Nisam bila spremna za vecinu uloga koje sam odigrala. Jako sam se trudila. Mislila sam da moram raditi ono sto se od mene ocekuje. Mislim da to ima veze sa vaspitanjem, ne mojim, ali stalno se negde nesto ocekuje od zene, da ona bude dobra i poslusna i da zadovolji neki zahtev, neko ocekivanje. Ja sam bila dobar djak. Ta psihologija dobrog djaka me je pratila. I da, ja sam pristajala na sve umesto da se borim i da kazem – ne. Jedna americka glumica mi je rekla nedavno da jedina moc koju glumac ima je moc reci NE.
Aleksandar Stankovic: Da li je to ono kako ce mnogi protumaciti, da, tada se nisam trebala toliko skidati.
Mira Furlan: Na primer. Naravno. Nisam. Jer ovo nije sredina koja u tome cita bilo sta osim ovo, takozvana laka zena. Ali to je pitanje sredine. Ja sam se uvek trudila, od ulaska u tu profesiju da jako ozbiljno izvrsavam zadatke koji su mi povereni. A druga stvar, ja nikada necu zaboraviti, moj prvi posao u zivotu, na televiziji, pred kamerama, je bila jedna dosta zanimljiva drama sa jako zanimljivim i talentovanim reziserom Petrom Vecekom, zvala se „Prijedji Rijeku Ako Mozes“ gde sam ja igrala jednu mladu zavisnicu o drogi koja overdozira. E to je bilo prepuno uzasno jakih scena i ja sam ih zelela odraditi svim svojim srcem. I secam se da je postojala jedna scena koja je snimana u mrtvacnici. Ta devojka je mrtva vec i ja sam morala leci gola na sto u mrtvacnici koji je covek bas ocistio. Kako smo mi usli u tu prostoriju taj covek je dizao telo, sklanjao to telo i brisao ostatke. I rekao je, nemojte se vi nista brinuti, sad cemo mi to lepo ocistiti da vi mozete leci. I ja sam tu imala neku vrstu nervnog sloma, to sada vidim. Ja sam se tako uzasno tresla, toliko mi je to bilo strasno, i pitala sam se da li ja sad zaista to moram. I secam se razgovora sa Pjerom, kako smo ga zvali, koji mi je rekao: Jel’ ti hoces biti glumica? Rez. Scena nikad nije emitovana. Jer na prvom programu televizije nije mogla ici takva slika. Prema tome ja jos uvek verujem da sve se mora moci. Jer to je ozbiljan pristup poslu. Medjutim sredina je takva da to nije trebalo.
Aleksandar Stankovic: Kako se danas nosite sa terorom mladosti u filmskoj industriji?
Mira Furlan: To je jako tesko. To je stalni udarac u pleksus koji dobije na svakoj audiciji, na svakom koraku. To je prisutno svuda. Po mom misljenju to je strah od starenja i konacno, strah od smrti. Ljudi ne zele gledati necije bore jer ih to podseca na svoje bore. Ne zele biti suoceni sa tim licem na ekranu koje stari jer ne zele se suociti sa tim da ce se to i njima dogoditi. A nazalost, to ce se dogoditi svima.
Aleksandar Stankovic: Ali onda, jesu li pred vama najbolje uloge ili su najboljke uloge iza vas?
Mira Furlan: Bilo bi jako lepo misliti da su predamnom najbolje uloge. Nisam optimisticna osoba po strukturi nazalost. Tako da mi je tesko poverovati u to. Ali zivot je prepun iznenadjenja. Ona su uglavnom losa ali ponekad ima i dobrih. Evo, ovaj film je bio, sto bi moja prijateljica rekla, jedna bombonica. Bilo je to jedno cisto uzivanje, nekako. Kako ce to na kraju ispasti, i dali sam ja napravila dobar posao to zaista nemam pojma. I to je ono, kad me pitate kako gledam na svoju karijeru. Ne zelim se time baviti. Neka se time drugi bave. I bavili su se.
Aleksandar Stankovic: Ipak, ono cime su se drugi bavili po vasem povratku nakon 10 godina je cinjenica da ste glumili na Brionima, Medeju i bilo je vazno sta Mira misli … pa recite o cemu se radi.
Mira Furlan: To je sve zanimljivo kao slucaj zato sto pokazuje kako stvari ovde stoje. Od mog posla i te uloge i rada i mog truda na jednoj od najvecih dramskih uloga ikada napisanih za zenu, i po mom misljenju najbolji dramski pisac svih vremena Euripid otprilike je sve rekao sto se imalo reci. Dakle od toga je ostalo vrlo malo. Mozda za publiku koja je dolazila i kojoj sam beskrajno zahvalna a koja je bila predivna i dolazila je u ogromnom broju, ali na kraju, ja se vracam u Hrvatsku 6 godina posle prvog igranja Medeje i zaticem na televizijskom ekranu nekoliko ljudi koji pricaju o nekom novinskom clanku kog se ja i ne secam. Dakle, iskrcavam se sa broda, imam svoje malo dete koje je imalo dve godine u jednoj ruci, u drugoj ruci mi je kofer, ja stajem na ostrvo i tamo je jedna novinarka koja me pita „ Kakvi su vasi utisci o Hrvatskoj?“ Ja kazem, nemam pojma, sad sam stigla. Ne znam, more le prelepo, nebo je plavo i sunce sija, to je sve sto znam. Nemam nikakvih utisaka za sada. I ona to tako i napise. Medjutim, naravno, postoji i naslov – Mira Furlan: Brioni nisu Hrvatska. O tome se razgovara sest godina. I onda, covek se oseca potpuno porazen. Jer nista sto ja ovde mogu napraviti, ni pisanje, ni gluma, ni predstava, ni film, ni bilo sta, zapravo ne znaci nista. To je potpuno nevazno. Neka druga prica se ovde prica, i ja sam u njoj iz nekog razloga neki lik, i to je tako. Imam osecaj da moram dignuti ruke. Ne mogu promeniti to.
Aleksandar Stankovic: Kako je sa nekadasnjim prijateljima u Hrvatskoj? Imate li prijatelje?
Mira Furlan: Imam prijatelje, da. Neke prijatelje jos uvek imam i nekako smo se ponovo nasli i to mi je jako drago jer nista ne moze zameniti stare prijatelje.
Aleksandar Stankovic: Bili ste u Zagrebu za Novu Godinu. Utisci?
Mira Furlan: Bila sam. Sljeme je bilo bozanstveno, pod snegom, carobno. Volim Sljeme.
Aleksandar Stankovic: Jeste li sentimentalni?
Mira Furlan: Da, apsolutno sam sentimentalna. Ali imam i distancu prema svemu.
Aleksandar Stankovic: Jeli ta distanca i zbog cinjenice da stan koji ste nasledili od svoje bake vec 16 godina je u nekom vakuumu i jos uvek nije vas.
Mira Furlan: Da. To je isto jedna prica. Postoji taj proces i on se na moje veliko cudjenje vodi vec 16 godina.
Aleksandar Stankovic: Cime ste vi zasluzili da vam se oduzme taj stan?
Mira Furlan: To mislim da bi trebalo pitati … na tuzbi pise Grad Zagreb protiv Mire Furlan…
Aleksandar Stankovic: Dosta metaforicno.
Mira Furlan: Da, vrlo. Ali ja se trudim da to tako ne vidim u svojim dobrim momentima. Ali to sto se zove Grad Zagreb u toj tuzbi bi trebalo ispitati ko su ti ljudi i sta oni misle. Ja ne znam cime sam to zasluzila ali mozda oni znaju.
Aleksandar Stankovic: Imate li zelju jednog dana glumiti u HNK?
Mira Furlan: Ne znam, nisam usla u tu zgradu evo vec skoro 17 godina. To je jedna od najboljih scena na kojima sam igrala. Ne, to je sasvim sigurno najbolja scena na kojoj sam igrala. To je jedan intiman prostor koji ima velicinu i monumentalnost, sto se retko nalazi. Volela sam igrati na toj sceni. Eto, i secam je se sa sentimentalnoscu, secam se nekih ljudi, nekih dragih glumaca sa kojima sam igrala i nekih rezisera sa kojima sam volela raditi.
Aleksandar Stankovic: Rekli ste mi, kada ste na Brionima igrali u Medeji, da nakon aplauza niste znali sta sad, kako se odnositi prema tome. Verujete li da ce vas jednog dana zateci aplauz u HNK?
Mira Furlan: Ah. Kako bih rekla, zivot ide dalje, nema puno mesta za patetiku. Ono sto sam naucila je da nema mesta samosazaljenju ni velicanstvenim osecanjima i tako dalje. Idemo dalje.
Aleksandar Stankovic: Pa evo, za kraj. Rekli ste, s’ obzirom na ono sto se drugim ljudima dogadjalo, mi ovde pricamo o vama jer ste mi vi gosca …
Mira Furlan: Apsolutno. Ovo je minorno. I moj slucaj postoji kao metafora i zato je tako znacajan bio u ratnoj propagandi. Ali ljudi su umirali. Tu su se desavali stravicni zlocini. To je ono o cemu treba misliti.
Aleksandar Stankovic: Smejete se dosta. Da li tim smehom zapravo kompenzujete neke druge izraze lica koji bi mozda ovom razgovoru bili primereniji?
Mira Furlan: Pa bolje je nego da placem. (smeh) Moja namera je da to izbegnem. Pa sigurno, naravno. Ne mozemo sad plakati. To nebi bilo pristojno. To cemo kod psihoterapeuta (smeh).
Aleksandar Stankovic: Hvala vam lepo na razgovoru. Koliko god bilo pateticno, ja vam zelim da jednog dana dobijete u HNK-u u Zagrebu veci aplauz nego ikad.
Mira Furlan: Hvala.

Aleksandar Stankovic: Gospodjo Furlan, dobardan, i hvala vam sto se odazvali pozivu da napravimo ovaj intervju.
Mira Furlan: Hvala vama sto ste me zvali.
Aleksandar Stankovic: Kako ste?
Mira Furlan: Dobro sam. Umorno sam ali sam dobro.
Aleksandar Stankovic: Vec tri meseca, odnosno dva i po meseca snimate film Turneja, Gorana Markovica. Sad je film zavrsen, kako je bilo na snimanju?
Mira Furlan: Mogu reci da je bilo zaista predivno, da sam uzivala kao skoro nikad u zivotu. Naprosto, od ekipe, od scenarija, do samog filma za koji mi se cinilo da vredi potpuno pretumbati svoj zivot i doci ovamo na tako dugo vreme, sto je jako komplikovano u mojoj situaciji, ali nekako mi se cinilo da sve to ima smisla. I, eto, moja ocekivanja su se ostvarila.
Aleksandar Stankovic: Dobro, inace, kakav je to film, Turneja? Mislim, mogu da ja dam nekakav uvod ali mislim da je bolje da vi ukratko prepricate. Radi se o glumcima koji su se zatekli …
Mira Furlan: Da, da. To je negde situacija, evo ja mislim da je to ono sto me je privuklo i to je bilo ono sto mi je bilo strahovito blisko u celoj toj stvari i sa cim sam se mogla jako lako identifikovati. To je situacija coveka koji se zatekne u ratu i nezna kako da se ponasa u toj situaciji i pokusava se zapravo spasiti vlastitom profesijom. Sto je negde, situacija koja me se zaista tice. Mene kao mene, i kao coveka, i kao glumice, i negde sam se jako nasla u tome svemu. I kroz situaciju, kroz ugao glumca, bas glumca, glumacke profesije, Goran Markovic je izabrao da kaze nesto o tom ratu, sto je isto vrlo zanimljivo. I glumac je tu negde, u tom filmu, covek.
Aleksandar Stankovic: Ovaj intervju radimo u Beogradu. Ovde sad spominjete i rat. Ovde vas je u Beogradu, evo, sad nedavno ova situacija zatekla, rekli ste mi u razgovoru pre emisije, otprilike kao i pre 18 godina, kada ste odlazili.
Mira Furlan: Da, nije bas 18. 16 ili ne znam, tako nesto, da. Novembar devedesetprve kad smo odlazili, kad smo pakovali svoja tri kofera, i stvari su izgledale toliko slicno da dozivela sam takav deja vu, jedan krajnje neugodan, i krajnje bolan za mene, jer mi se cini da zapravo negde kroz te slike koje sam gledala na televiziji i tog nasilja i ludila i opet istih strasti, iste price, iste teme…
Aleksandar Stankovic: Kao da se nista nije dogodilo …
Mira Furlan: Kao da se apsolutno nista nije dogodilo. Godine su prosle, to znam, racunam, ali stvari se ne pomeraju. I to je porazno. I negde zapravo ponovo dozivljavam celu stvar. Pritom smo ovaj film snimali u Bosni gde ja nisam boravila ranije, i to bas u Posavini, znaci na granici sa Hrvatskom, u jednom podrucju koje je strahovito tesko proslo kroz taj rat, gde se rat oseca na svakom koraku. Gde su ogromna podrucja jos uvek minirana, kuce su razrusene, ljudi nestali, gde su nove dzamije izgradjene a vernika nema, gde slusas neprestano price ratnog karaktera od ljudi koji su se borili na ovoj, na onoj strani, tako da me je sve to jako, jako pogodilo. Na neki nacin je ovo bilo iskustvo, zaista negde sam ponovila situaciju koju igram u filmu. Ja sam bila ubacena usred svega toga.
Aleksandar Stankovic: Kada govorite dakle o identifikaciji, glumac, pa u jednom trenutku pozorisna predstava, turneja po bivsoj Jugoslaviji, ti glumci se ne snalaze na ovaj ili onaj nacin, odnosno taj rat ne dozivljavaju kao nesto o cemu bi trebali voditi previse racuna, mozete reci, sta se vama dogodilo pre 16, 17 godina? Iz ove pozicije kad je toliko godina proslo.
Mira Furlan: Kako to rezimirati? Ja, u svakom slucaju sada posle svega, i posebno posle ovog iskustva koje sam sada prosla u ova tri meseca, meni se cini da na kraju mogu reci da zapravo nisam pojma imala gde zivim. I koji me ljudi okruzuju. I sta se tu zapravo dogadja. I mislim da je celi jedan sloj urbanih ljudi, moje generacije, bio u istoj toj situaciji. Mi smo se motali po urbanim sredinama, mi smo odrasli na rokenrolu, na americkim filmovima, mislim, kako bih rekla, ja sam citala Selindzera sa 15 godina, ja nisam zapravo znala o cemu se radi. Tako da negde tu vidim, mozda, jedinu svoju gresku, ako ona uopste postoji.
Aleksandar Stankovic: Koja je to?
Mira Furlan: Neznanje, nesvest o tome gde ste zapravo. I to negde vidim u svojoj karijeri. Vidim kakve sam izbore pravila u odabiru uloga. Kako zapravo nisam znala kuda to ide, kuda se odasilje to sto ja radim.
Aleksandar Stankovic: Kako ste se osecali u Hrvatskoj pocetkom devedesetih?
Mira Furlan: Ja sam bila mozda jedna od retkih ljudi, mozda jedan od zadnjih ljudi koji je putovao na relaciji Zagreb – Beograd.
Aleksandar Stankovic: Medjutim, to nije bilo protumaceno kao putovanje na relaciji Zagreb – Beograd …
Mira Furlan: Ja sam zivela izmedju dva grada od 86. kad sam srela Gorana Gajica koji je sada moj muz. Ja sam igrala u Hrvatskom Narodnom Kazalistu, ovde sam takodje radila nekoliko predstava u Jugoslovenskom Dramskom, repertoari su se radili, ljudi su se dogovarali oko toga kad staviti predstave, ja sam putovala tim vozovima, tim tadasnjim avionima. Mi smo ziveli izmedju dva grada od 86. godine, eto to je tako bilo. Goran je studirao u Beogradu. I druga stvar, ja nisam samo putovala izmedju ta dva grada, ja sam putovala u Sloveniju snimiti neki film, ja sam putovala u Bosnu, … Puno sam se naradila u Bosni. To sto je posle ta prica zapravo iskonstruisana koja se neprestano ponavlja, vrti, stalno, u ovakvim ili onakvim oblicima, to je potpuno druga stvar. To je stvar ratne propagande. Prica je da sam ja otisla u Beograd kad je poceo rat. Sto je zaista, mislim, potpuna laz. Znaci radi se zapravo o jednoj lazi koja se dovoljno dugo ponavljala da je postala istina po onoj Gebelsovoj staroj tezi.
Aleksandar Stankovic: Sad kad ste pomenuli taj Gebelsov nacin propagande, ko je prednjacio u tome u Hrvatskoj prema vama?
Mira Furlan: Pa, mediji su zapravo, i na jednoj i na drugoj strani, krenuli proizvoditi tu neverovatnu mrznju, i to je ono cemu sam se ja probala suprotstaviti. To je negde dodirnuto i u ovom scenariju koji smo sada radili. Jer se ti glumci nemocni potpuno, naravno, da zaustave rat, ili da bilo koga urazume, ili da bilo kome bilo sta objasne, oni se svojom profesijom, dakle glumeci se trude zaustaviti rat. Sto je suluda ideja, i mozete reci idealisticka ideja, ali o tome se zapravo radilo. To je bio u neku ruku moj pokusaj.
Aleksandar Stankovic: Kada sam vas pitao ko je prednjacio u tim napadima na vas, vi mozda ne zelite bas otvoreno pricati o toj temi …
Mira Furlan: Ja, se, mislim, ono sto je strasno u tom takozvanom govoru mrznje koji me je tako strasno zgrabio i uhvatio me je i zapravo me je javno lincovao, to neprestano prozivanje, to upiranje prstom u ljude, ja to ne zelim raditi. Jednostavno ne zelim se baviti time.
Aleksandar Stankovic: Mozda treba reci, evo ja mogu sebi to dozvoliti, da je tadasnji Globus prednjacio u tim napadima na vas, bilo je tu vise tekstova ali kulminiralo je u tri teksta u kojima su vas zestoko izmrcvarili …
Mira Furlan: Da, zabavni feljton o mom zivotu …
Aleksandar Stankovic: Da, ali naslovna strana …
Mira Furlan: nije bila tako zabavna
Aleksandar Stankovic: Da, nije bila zabavna. „Tezak zivot lake zene“. Mozemo biti otvoreni. Vi znate sta znaci u nasim krajevima nekoga javno prozvati …
Mira Furlan: O da, apsolutno. Pa to je, … Ja sam bila fantasticna meta. Sad kad razmislim. Prvo, niko nije stajao iza mene. Apsolutno niko. Cak ni moje pozoriste, moja profesija, ljudi iz te profesije, dakle nista me nije zastitilo. Znaci, to je bilo fantasticno. To je bio odstrel nezasticene divljaci. Druga stvar, zena. Biti zena na ovim prostorima, svim prostorima … Biti istaknuta zena, biti zena koja je sama po sebi meta, biti glumica. Glumica – sumnjiva profesija, oduvek bila. Glumcima u stara vremena nije bilo dozvoljeno da ih pokopaju na grobljima, to negde jeste istorija nase profesije. Dozivljava se kao profesija na granici. Dakle, biti zena, biti glumica, biti … mislim, sad govorimo zasto sam bila meta.
Aleksandar Stankovic: Vi ste sami upotrebili jednom izraz da ste bili otirac za prljave noge mnogima koji su bili ojadjeni kojekakvim dogadjajima u Hrvatskoj. Medjutim, vi i Rade Serbedzija ste iskorisceni da …
Mira Furlan: To takodje, postoji taj element koji je uzasno vazan, da je propaganda nastojala i uspela u tome. Ja to sada vidim. Sada mi je to potpuno jasno. Obrisati secanja ljudi na njihovu vlastitu proslost. Sve to sto smo zajedno ziveli, ukljucujuci i drzavu, ukljucujuci televizijske programe koje smo gledali, glumce koji su nam bili dragi, koje smo voleli, sve to zapravo nije postojalo. Brisanje secanja. Ja zapravo vise ne postojim na ovim prostorima. Ne postojim na tom trzistu. Znaci cilj se ostvario. Cilj ne samo taj, svi su se ciljevi ostvarili. Ostvario se cilj stvaranja etnicki cistih prostora. Dakle, vodje koji sada vise ne postoje mogu biti zadovoljni. Da su zivi.
Aleksandar Stankovic: Ja bih se jos malo vratio na ovo jer mislim da je to vrlo vazno za novinarstvo reci. Kada govorimo o ovim tekstovima koji su u Globusu izlazili, u principu se i zna ko ih je pisao. Rene Bakalovic kaze da je pisao te tekstove, glavni tadasnji urednik Globusa Kuljisa ih je pustao bez problema, medjutim, danas je sto se toga tice potpuno kolektivni zaborav. Danas su neki od tih ljudi medijski gurui, oni sire slobodu novinarstva u Hrvatskoj, oni su dika i ponos novinarstva. Medjutim, nekada, to nije bilo tako. Zasto bi, ako niko drugi, barem mi novinari zaboravili. Jeste li vi zaboravili?
Mira Furlan: Ja nikako nisam zaboravila, mislim da ne treba zaboravljati. Ne verujem u tu tezu da se zaboravom lece rane. Nikako. Mislim da se treba secati, mislim da treba pamtiti. Mislim da je to odgovoran nacin zivota. Za svakog coveka. Mene cesto optuzuju da sam zlopamtilo, da nikako da predjem preko stvari. Taj americki izraz move on. I, ja se slazem apsolutno. Treba, i ja sam apsolutno za saradnju i za nove pocetke i sve to zajedno podrzavam. Ali nisu svi bili isti i nije sve bilo isto i nije sve tako sivo. Neki su ljudi odgovorni za to sto su radili. I njih je potrebno pozvati na odgovornost.
Aleksandar Stankovic: Pa dobro, evo, Rene Bakalovic kaze da je pisao te tekstove ali da nije zadovoljan onim sto su oni uzrokovali, da on nije hteo da se to dogodi.
Mira Furlan: Pa eto, da, nije hteo. To nije bila nevina zuta stampa koja tako pise traceve koji zapravo, neda ti se ni reagovati. Toga ima neprestano i to je toliko ispod svakog nivoa da je bezpredmetno reagovati …
Aleksandar Stankovic: Ali to su tekstovi u kojima se analizirao vas privatni zivot, vas ljubavni zivot, zakljucivalo se da ste sizoidni, pa cak se analiziralo kako se ponasate na sahrani svoje mame i iz toga su se izvlacili kojekakvi zakljucci.
Mira Furlan: Da, prilicno je to bila jedna perverzna akcija od strane ljudi koje sam dobro znala, s’ kojima sam pila kafu u gradu, svi smo se mi znali, svi smo mi pripadali vise – manje istoj generaciji. Eto sta se moze ocekivati od bliskih ljudi.
Aleksandar Stankovic: Tih dana, jel’ vam se od prijatelja neko javio, podrzao vas?
Mira Furlan: Ne. To se nije dogodilo. Ali su mi se javljali neki ljudi recimo koji nisu bili moji prijatelji, koje sam jedva znala. Mozda jedan, ili dva. Jako malo ljudi, jako malo. Vladala je opsta tisina.
Aleksandar Stankovic: Sta kazete na onu peticiju koja je potpisivana? Glumci su se javili pa su potpisali peticiju …
Mira Furlan: Mene ta peticija nije uverila u njihovu, … Ona je bila oprezna, ona je bila vrlo susdrzana, negde sam je dozivela kao pranje ruku od cele stvari. Mnogo bi mi vise znacilo da me je neko nazvao telefonom i razgovarao samnom kao sa normalnom osobom a ne kao sa tim simbolom i tom idejom koja se tu stvorila.
Aleksandar Stankovic: Rezultiralo je to cinjenicom da ste dobijali pretece poruke, …
Mira Furlan: To je tada, u to vreme, to je bitna stvar koju treba reci. U to vreme to je zapravo bio poziv na linc. Nista manje. Nista vise ali ni nista manje. To su bile pretece poruke stravicnog sadrzaja. To nije bilo nimalo duhovito, niti lakog tipa, lakog zanra. To nije bilo tracarenje preko kojeg se predje. Moja adresa je bila objavljena u novinama. To je bilo jako opasno. Znaci ljudi su se bavili svesno opasnim radom. Ne samo prema meni nego i prema …
Aleksandar Stankovic: Ali kako ste vi to objasnjavali kad ste znali te ljude? Zasto?
Mira Furlan: Zasto? Mislite zato prema meni ili zasto uopste? Govor mrznje je vladao tada. Nije to bilo nista cudno. Zasto ja? Meni je bilo jasno da sam ja odlicna meta. Ja sam bila ta koja je putovala, ja sam bila ta koja je radila na svim prostorima. Cela ta ideja je trebala biti ukinuta. Negde na tome ta ratna propaganda zdusno, zestoko i fantasticno radi. Mislim, zaista fantastican posao je obavljen.
Aleksandar Stankovic: I onda sve to prouzrokuje i otkaz u Hrvatskom Narodnom Kazalistu.
Mira Furlan: Da, to je onako, usput se desilo …
Aleksandar Stankovic: Kako je izgledao taj otkaz? Kako je vama obrazlozen?
Mira Furlan: Ne mogu se toga setiti. Ne znam jesam li ga ikad zapravo i primila. Bila je to tako jedna virtuelna stvar.
Aleksandar Stankovic: Jeste li u tom trenutku razmisljali ostati ili ne ostati ili je sve ovo o cemu govorimo bio zalog za odluku – ne, ide se.
Mira Furlan: To je samo jedan mali deo. Mogu to reci zaista. Ti napadi, te price, to sve zajedno sto se dogadjalo po Hrvatskim medijima … Ja vise nisam mogla izdrzati tu kolicinu bolesne strasti koja nas je okruzivala tada. Ni u jednoj sredini. Jer ja sam naime, putovala i u ovu sredinu. Ja znam kako je to ovde izgledalo. U Beogradu. To nije izgledalo nikako dobro. Ja zapravo nisam vise mogla izaci na ulicu. Tako se zavrsio moj boravak u ovom gradu u kojem sada pricamo.
Aleksandar Stankovic: Sta ste bili? Isto, samo sa drukcijim predznakom za Srbe i Beogradjane?
Mira Furlan: Vise se nije radilo o tome sta sam ja ovde. Radilo se o tome da li se uopste moze tako ziveti. Da li ja mogu ostati to sto jesam. Da li mi mozemo, ta osoba s’ kojom ja jesam i kako izgleda nas zivot. Ko smo mi u svemu tome? Sta smo mi? Da li je zivot uoste moguc? Vladala je bolest. I covek je bio beskrajno zahvalan ljudima kao sto je Viktor Ivancic. Ili na ovoj strani B92. Zahvalan si da postoje neki ljudi koji jos uvek drze malo razuma u glavi. Da nije sve to krenulo potpuno u nekom smeru koji ti vise ne mozes i neces pratiti.
Aleksandar Stankovic: Sad se opet vracam na onu peticiju. Ja sam razgovarao sa nekim ljudima koji kazu da su to radili iz istih pobuda kao i Ivancic. Kazu mi smo boreci se za Miru Furlan zaista se borili za Miru Furlan. Ne za sebe.
Mira Furlan: Nisam to tako dozivela. Nisam to tako videla. Niti je taj tekst mene previse uverio da to ima veze samnom. Ali mozda, ja sam bila jako, jako osetljiva u to vreme.
Aleksandar Stankovic: Jeste li danas?
Mira Furlan: Da li sam danas osetljiva? Da, apsolutno jesam. Ali naravno, vladao je veliki strah tada. I propagandi tako zestokoj, tako jakoj, malo ko moze odoleti. To je nesto sto ti ulazi u sve pore, to je jako dobro smisljeno. Jako je malo ljudi koji se mogu tome odupreti. I ja sam morala otici da bih mogla sacuvati nesto sto sam mislila da sam ja. Druga stvar koja je isto jako vazna – ja vise nisam bila glumica. Niti u Beogradu niti u Zagrebu. Ja sam postala simbol i za ove ovde i za one tamo. Prema tome meni je bila ukinuta moja profesija. To smatram, ne mogu reci nekom vrstom zlocina, ali …
Aleksandar Stankovic: Kako je izgledao zivot u SAD, kad ste otisli tamo sa svojim suprugom?
Mira Furlan: Ne, al’ to moram jos reci. Jedini novinar koji je o tome svemu pisao je bio Viktor Ivancic. Jedan jedini. Eto, niko nije hteo zastupati mene u procesu protiv Globusa od tri zagrebacka advokata koja sam zvala. Naravno to je sad sve bespredmetno. Zivot ide dalje, kao sto ljudi kazu, i eto, neki ljudi jos uvek su novinari i odlicno im ide i fantasticno je sve to i tako dalje, tranzicija i sve to, mozemo o svemu tome posle pricati.

nastavak intervjua sa Mirom Furlan