Intervju sa Bojanom Vuletićem

Mar 13th, 2017 | napisao | kategorija: intervju

Bojan Vuletic

Na Fest stižete pravo sa Berlinala, gde je „Rekvijem za gospođu J.“ imao svetsku premijeru u programu Panorama Special. Kakve utiske nosite iz Berlina?

  1. V. – Sve projekcije filma su bile pune i tražila se karta više. Reakcije, u razgovorima, sa publikom pokazale su da film prevazilazi naše balkanske okvire i na svakom nivou komunicira sa svetskom publikom. Kritike pre svega objavljene u „Holivud riporteru“, „Skrin dejliju“ i nekoliko ruskih i nemačkih časopisa su zasta fantastične. Takođe postoji veliko interesovanje distributera za kupovinu i prikazivanje filma u različitim zemljama Evrope. Drago mi je što je posle duže vremena srpski film ponovo pokazao da može da stoji rame uz rame sa najvećim svetskim kinematografijama, na tako prestižnom festivalu kao što je ovaj u Berlinu.Šta očekujete od učešća na Festu, u nacionaloj takmičarskoj selekciji?
    B. V. – Pre svega počastvovan sam što će film imati premijeru na Festu, uz koji sam, sa većinom kolega sa kojima sam radio film, odrastao i formirao svoj filmski ukus. Učestvovanje u nacionalnoj selekciji svakako predstavlja privilegiju pogotovu kada se uzme u obzir bogata prošlogodišnja produkcija. U svakom slučaju očekujem da će se film dopasti publici i žiriju.

    Kako ste došli na ideju za scenario o udovici kojoj birokratija u Srbiji otežava čak i planirano povlačenje iz života?
    B. V. – Ideja za priču “Rekvijem za gospođu J”  nastala je iz privatnog poznanstva žene koja, po svemu, predstavlja tipičnu žrtvu tranzicije u Srbiji. Ona je skromna, tiha žena, koja ne želi nikome da smeta. Bez posla i otpremnine, bez muža i volje da izadje iz stana, osećajući se nepotrebnom i odbačenom u porodici u kojoj komanduje onaj ko prvi “uzme pušku ujutro”, Gospodja J pronalazi stari porodični pištolj i odlučuje da ga sklopi.  Film se bavi bolnom i neizbežnom temom većine zemalja u Istočnoj Evropi – socijalnom tranzicijom, što neminovno vodi, kao u ovoj priči, ukupnoj krizi identiteta i depresiji.

Strana kritika dočekala je Vaš film kao prijatno iznenađenje, opisujući ga, između ostalog, kao kafkijansku komediju. A kako ga Vi žanrovski definišete?

  1. V. – Ovo je pre svega crna komedija, o tranziciji koja je pojela svoju decu, o ljudima koji su oduvek radili pošteno, pa nisu uspeli da se snadju u novom vremenu tranzicije, u kojem vladaju korupcija, birokratija i dupli moralni aršini. Ti ljudi više nemaju nadu. Oni više nemaju snage da se prilagodjavaju, oni su zbunjeni i umorni i jedina tranzicija koju danas vide kao spas je tranzicija na onaj svet. Hteo sam da ispričam priču o jednoj ozbiljnoj temi, tranziciji i depresiji, na duhovit način. Komedija je meni bliska, jer mislim da tužno bolje ide sa smešnim. Mi imamo dugu tradiciju komedije možda pre svega kao odbrambenog mehanizma od teške stvarnosti koju živimo.

„Rekvijem za gospođu J.“ je duboko ukorenjen u našu tranzicionu stvarnost, a istovremeno deluje univerzalno prijemčivo. Kako ste to postigli?
B. V. – Humor je glavni razlog za to. Takođe, koncentrisali smo se na emocije. Mislim da i tu leži univerzalnost. Životni problemi sa kojima se susrećemo više nisu samo rezervisani za Balkan. Na žalost, otuđenje, kriza identiteta, poremećeni odnosi u porodici u kontekstu neuspele socijalne tranzicije i opšte ekonomske krize predstavljaju univerzalni okvir koji se prepoznaje čak i u najrazvijenijim zemljama. Otuda univerzalnost ove priča. Ona bi mogla da se dešava bilo gde. Samo bi kostim i scenografija malo drugačije izgledali.

Imati Mirjanu Karanović u naslovnoj ulozi već je priličan garant uspeha filma. Kako je protekla saradnja sa našom velikom glumicom, ali i sa mladom Jovanom Gavrilović i drugim članovima ansambla?

  1. V. – Mogu samo da kažem da je rad sa Mirjanom Karanović za mene bio jedna od najkreativnijih i najlepših saradnji do sada.  Njeno ogromno iskustvo kao vrhunske glumice, ali i kao pedagoga i rediteljke pomoglo je da shvatim koliko je poverenje ključno za dobar rezultat. Jovanu Gavrilović i Vučića Perovića znam još sa Akademije i njih dvoje su među najtalentovanijim glumcima mlađe generacije. Danicu Nedeljković, koja tumači lik mlađe ćerke, upoznao sam u jednoj dramskoj školi za decu, koju vodi Borka Tomović. Na probama koje smo dugo i temeljno radili, svi smo se sprijateljili i napravili neku vrstu zavereničke družine, koja je važna za dobru atmosferu.

Pohvale u Berlinu dobila je i direktorka fotografije Jelena Stanković. Šta ste tražili od autorskog tima?
B. V. – Radeći sa Jelenom Stanković, direktorkom fotografije, Zoranom Petrov, scenografkinjom i Lanom Pavlović, kostimografkinjom, želeli smo da na najjednostavniji i najiskreniji način ispričamo priču o Gospođi J.  To su tri umetnice, autorke koje su zaslužne za vizuelni identitet filma. Zajedno smo radili na svakom detalju, pokušavajući da  mentalno stanje glavne junakinje prevedemo u kompoziciju, boju, oblik i ritam. Često smo menjali ideje, pokušavajući da pronađemo najbolji detalj u sceni ili u kadru. To je bio jedan od najlepših i najkreativniji procesa na ovom filmu.

Svi kažu da je snimanje filma u Srbiji glavobolan posao u produkcionom, finansijskom smislu. Kako ste Vi prošli ovoga puta, sa kućom SEE Film Pro i koproducentima?
B. V. – Retko se desi da postoji takva harmonija između autora i produkcije. Moram da kažem da smo, kao autori, sve vreme bili podržani i zaštićeni od produkcije tokom celog procesa. Glavni producent Nenad Dukić i izvršni producent Miša Mogorović, pomogli su  da se koncentrišemo samo na svoj posao bez dodatnih stresova, kojih je naravno bilo.  Naravno, Filmski centar Srbije tu ima ključnu ulogu i očigledno je da posle dosta vremena postoji jedna sistemska briga za kinematografiju.

Kakvi su planovi posle premijere na Festu? Da li je pozitivan prijem na Berlinalu doneo pozive za druge strane festivale?
B. V. – Apsolutno. Već imamo pozive sa nekoliko festivala i potvrdjeno učešće. Berlin je jedan od tri najveća festivala A kategorije i učestvovanje u bilo kom programu predstavlja veliki uspeh, naročito kada dolazite iz jedne male zemlje. To predstavlja odskočnu dasku za dalji plasman filma. Svi treba da budemo ponosni na to.

Kada film kreće u domaće bioskope i šta mislite sa kojom publikom će najbolje korespondirati?
B. V. – Ubrzo nakon premijere na Festu, film će od 16.  marta krenuti u bioskope. Svaki reditelj želi da njegov film vidi što više ljudi. Mislim da smo napravili crno-humornu univerzalnu emotivnu priču koja se lako gleda. Definitivno je ženska publika naklonjenija filmu, ali sam u Berlinu imao prilike da razgovaram sa običnim građanima, Nemcima koji su takođe oduševljeni filmom.

Dok očekujete svoju premijeru na Festu, da li ćete gledati filmove iz drugih programa? Koji naslovi Vas posebno zanimaju?
B. V. – Ima mnogo autora, neki su moji omiljeni. Svakako ću pogledati „Na mlečnom putu” Emira Kusturice, „Elle“ Pola Verhovena, novi film Havijera Dolana, Farhadija, Ozona, Skorsezea, Kaurismakija, Andree Arnold…

jos iz kategorije intervju


Tagovi: ,

ostavi komentar