Na koji način umetnik uspe da razume kako izgleda biti zavisnik i kako tačno artikuliše ta osećanja i iskustva u filmu?

Na razne načine. Glavna stvar su sopstvena iskustva. Hteo sam da napravim film o brilijantnom čoveku, čiji život kreće nizbrdo.

Napravili ste film o doktoru u kome je njegov rad predstaviljen veoma realistično. Kako ste to uspeli?

Snimali smo pravog hirurga. Porađao je bebu, izveo je amputaciju i traheotomiju. Gledalac na filmskom platnu gleda ruke pravog doktora. A Leonida Bičevina, koji igra glavnu ulogu, gledate u krupnom planu. Davanje injekcija u filmu je takođe pravo.

Sa morfijumom?

Ne… Imali smo stručnog konsultanta na snimanju koji je kontrolisao situaciju. Koristili smo prave hirurške instrumente i dezinfikovali ih na način na koji se to zaista i radi.

Na kraju Poliakov ne mari gde se bode, ubada iglu bilo gde, direktno kroz svoju prljavu odeću.

U tim slučajevima koristili smo iglu specijalno napravljenu za nas, koja se uvlači- pri ubodu ona automatski nestaje. Ali kad god je koža u kadru, inekcija je prava.

Šta ste hteli da kažete ovim filmom?

Ne pokušavam da učim ljude, da ih stavim na pravi put. Govorim im šta vidim i šta znam, ali ne verujem nikome i ni čemu. Niti je „Morfijum“ o drogama, niti sam imao nameru da film bude kampanja protiv droge. O čemu je onda zapravo? Neka svako dođe do svog zaključka. Bulgakov je napisao autobiografsku knjigu, „skinuo se sa igle” na vreme i spasao. Ali to je redak slučaj. Kraj ovog filma je mnogo realističniji: život talentovanog čoveka ide nizbrdo sve dok ne dodirne dno. A to se često događa u životu. I ne samo zbog droge. Mnogo je iskušenja oko nas.

Kako se odupreti?

Kako bih mogao znati? Ne tražite od mene odgovor na ovakva pitanja. Ja sam uradio svoje. Snimio sam film. A vi idite i pogledajte ga.

Po čemu se uloga Džona u filmu Knowing, razlikuje od vaših prethodnih uloga?

Nicolas Cage: U ovom filmu igram samohranog roditelja, što sam čekao već duže vreme. I ambijent naučne fantastike, to mi postaje sve omiljeniji filmski žanr. U takvim filmovima mogu da se izrazim na abstraktan način i publika je spremna da me kao takvog prihvati.

U čemu je draž filmova o katastrofama?

Nicolas Cage: Pretpostavljam da se svi to pitamo. Šta bi mi uradili u takvim situacijama? Da li bi uradili ovo ili ono. I baš zato, odlazak u bioskop gde se suočavamo sa našim primarnim strahovima je uzbudljiv. Stimulativan. I kada govorimo o filmu Knowing, to je još i nivo više. Tu se radi o duhovnosti. To ga razdvaja od klasičnih filmova o katastrofama.

Da li biste nešto promenili u svojoj karijeri kada bi mogli?

Nicolas Cage: Zaista ni zbog čega ne žalim, ali znate, počeo sam veoma mlad. Počeo sam sa glumom u 15 godina i to traje već 30 godina. Tada nisam imao ovu mudrost i iskustvo koje imam sada tako da možda ne bih toliko žurio koliko sam tada to radio. Moje odrastanje je imalo publicitet i pravio sam greške pred svima. Kada se bavite javnim poslom, greške mogu biti jako neprijatne.

Šta mislite, kako će Holivud izgledati u budućnosti?

Nicolas Cage: Imam osećaj da će biti više kreativnosti jer su svi zabrinuti o ekonomiji a kad god je bilo tako morala se iskoristiti kreativnost da bi se stvari uradile drugačije nego do tada. Najbolji primer za to je stari nemački film “The Cabinet of Dr. Caligari”. Producenti nisu imali novca za lokaciju pa su napravili scenografiju od kartona što je izgledalo fascinantno. Ili kada neko kao Anthony Burgess postane scenarista jer mu je potreban novac za lečenje pa napiše “A Clockwork Orange”. Mislim da takve stvari stimulišu kreativnost.

Čini se da idete direktno iz filma u film. Odmarate li se uopšte?

Nicolas Cage: Pa, upravo sam imao par slobodnih nedelja, ali generalno ste u pravu. Idem iz filma u film i to ću i raditi još neko vreme. Svestan sam da će moj najmlađi sin još koju godinu krenuti u školu a tada ću već morati da smanjim vreme koje provodim po snimanjima. Radim užurbano dok se to ne desi.

Intervju sa Penelope Kruz u bekstejdžu odmah nakon dodele Oskara.

Zdravo Penelope. Čestitamo. Hteo sam samo da te pitam, možeš li da nam prevedeš makar deo onoga što si maločas govorila na bini?

Penelope Cruz: Mislite deo na španskom?

Da.

Penelope Cruz: Rekla sam da posvećujem nagradu svim glumcima iz moje zemlje i svim ljudima koji sada tamo gledaju dodelu Oskara. Osećam da nagrada pripada i svima njima.

Pre no što si stigla ovde, da li si se čula sa Vudi Alenom da ti da neki savet?

Penelope Cruz: Danas? Nisam. Ali odmah ću ga nazvati. Poslao mi je cveće prošle nedelje kada sam išla na BAFTA dodelu, i razgovarali smo u toku ove nedelje. Nekada pozovem Vudija samo da mu se javim. Divim mu se. Mislim da je veoma zabavam, šarmantan i originalan. Naravno, danas ću morati da se čujem sa njim da mu zahvalim.

Kako ćete da proslavite nagradu?

Penelope Cruz: Najpre ću odgledati ostatak ceremonije jer tek je počela. Imam puno prijatelja tamo koji su nominovani i veoma sam uzbuđena i zanima me šta će se dalje dešavati večeras. A onda, da, proslava. Ne znam. Hoću dobru muziku.

Imala si dve odlične uloge ove godine. Ovu i Consuela u filmu Elegy. Šta ti to govori? Jeli to samo sreća ili ima sve više dobrih ženskih uloga?

Penelope Cruz: Te uloge su odlično napisane, i veoma sam srećna što sam imala obe u istoj godini. Zahvalna sam rediteljima što su mi dali materijale. Lik žene kakav nikad nisam igrala ranije i žene čija ličnost ne može biti dalja od moje. I da, veoma sam im zahvalna a sreća je, verujem, uvek deo svega što se dešava. Samo, potrebno je više od toga. U ovom slučaju govorim o njihovoj veri u mene.

Jedna od tvojih partnerki iz mjuzikla koji sada snimaš, Sofija Loren, je ovde večeras. Kako je raditi sa njom i kakvo je iskustvo igrati u mjuziklu i pevati “A Call From the Vatican”?

Penelope Cruz: Znam tu pesmu. Vežbala sam je više meseci i zadnjeg dana snimanja sam bila veoma depresivna jer nisam mogla da je ponovim. Mislim da će film biti sjajan. Veoma smo srećni i veoma ponosni na taj film a Sofija je izvanredna. Ona je jedna od najvažnijih osoba koje sam upoznala. Postale smo veoma dobre prijateljice, ona mi je kao druga mama. Priča mi šta da jedem. Tako je stvarna i prošla je svašta. Sednete sa njom i ona vam priča o De Sica, Mastroianni, Fellini-ju, zna sve o njima. Ona je žena sa zlatnim srcem.

Jedna od stvari koje si nam govorila u Kanu i kasnije, o ovoj ulozi je da si nesigurna. Pitam se kako je nakon što si dobila Oskara, hoćeš li i dalje biti nesigurna u vezi svoje uspešnosti?

Penelope Cruz: Ne, ja sam uvek nesigurna na snimanjima bez obzira na sve. Kada radite sa Vudi Alenom znate da možete da mu verujete i ako mu se nešto ne sviđa, on vam to kaže. Ako mu se sviđa, kaže vam i to. On ne govori baš puno ali je iskren i to mi je bitno. Uradili smo celi film za četiri ipo nedelje tako da nisam imala predstavu kako će ispasti. Mada, naravno, nisam ni sumnjala u genijalnost Vudi Alena. Brinuo me je i ton jer sam se dosta smejala čitajući scenario ali kad sam ušla u svet Marije Elene nisam želela da se nasmejem nijednom sve vreme snimanja. A onda sam gledala film zajedno sa publikom u Kanu. I sećam se da sam se pitala, zašto se smeju? Reditelj nije želeo da glumci razmišljaju o žanru dok snimaju. A svi smo znali da je komedija. Ali morali smo da zaboravimo u kojoj sceni je šala, koji delovi teksta su duhoviti.

Govorila si ranije da si na putu do slave pomišljala da ti je san nedostižan. Neki su govorili da si previše lepa, da nikada nećeš savladati engleski jezik. Šta te je ohrabrivalo da ipak ostvariš svoj ludi san?

Penelope Cruz: Nekada je bolje ne slušati takve priče, ne učestvovati u takvim razgovorima. Možeš li raditi u Americi sa akcentom? Možeš. I to se menjalo u zadnjih 10-15 godina. Ranije je bilo dosta teže ali filmovi reprezentuju stvaran život, oslikavaju dešavanja na ulicama. Onda smo svi u ovome zajedno. Koliko različitih akcenata imate samo u ovoj sobi? Svi smo svakim danom sve više izmešani i to mora da se vidi i na filmu. Srećna sam što su ta vrata sve više otvorena, ne samo za mene već i za druge.

- Nisam mogao da odmah snimim film o tome. Otišao sam na dugačko putovanje, može se reći i širom sveta, pre nego što sam se odvažio da snimim farmere. Ranije čak nikad nisam snimao ni svoje roditelje. Tokom kasnih osemdesetih, za časopis Liberation istraživao sam nestajanje farmera. U to vreme, bio sam iznenađen da se život na selu, život mog detinjstva, nije puno promenio. Tada sam obećao sebi da ću snimiti film.

Moderan Život

Da li Vam je ikad bilo zabranjeno da snimite određene scene?

To se nikad nije desilo. Ponekad, postojale su scene koje nismo želeli da prikažemo, a s druge strane, nismo želeli ni da ih ometamo. Snimali smo ih tokom deset godina i moglo bi se pomisliti da su oni zbog toliko dugačkog vremeskog perioda, izgubili na spontanosti. Međutim, to se nije dogodilo. Ovi ljudi su ostali potpuno isti kao što su i bili. Oni mogu biti srećni ili tužni, govorljivi ili ćutljivi. Ali nikad nisu pokušavali da nas iznenade ili da nas zadovolje. To je zaista fantastično. Povrh svega, oni su govorili ono što su imali da kažu, tako da u ovom filmu postoji posebna veza između onih koji su bili snimani, i oni onih koji su snimali, a to sam retko dobijao u svojim ranijim dokumentarcima.

Da li postoji nešto što niste znali o seoskom životu, a što znate sada, nakon deset godina snimanja filma Moderan Život?

Mislim, da su svi ti ljudi, u suštini, nama slični. Ovi ljudi, koji su sada u manjini, su veoma savremeni. Mnogo više nego što sam i mislio. Ovo je razlog što je Moderan život utemeljen u sadašnjosti. Ovo nije nostalgičan film iako mi je taj prizvuk nostalgije pomogao da snimim film. Ovo nije ”svet koji nestaje” ili ”odvojeni svet”, ovo nije svet koji se razlikuje od našeg. Oni više ni od koga ništa ne očekuju. Oni znaju da mogu da se oslone samo na sebe. Kao i mi uostalom.

Film Moderan život biće prikazan na ovogodišnjem 37. FEST-u uokviru programske celine “Činjenice i slagalice” u Bioskopu Balkan, 21.02. u 17:30, i Dvorani Kulturnog Centra, 22.02. u 18:00

Režiser Amat Eskalante o filmu Bitange

Na scenariju za Bitange počeo sam da radim mnogo pre nego što je imigracija iz Meksika postala ozbiljan problem današnjice. Bitange predstavljaju projekat koji je nastao nekako prirodno, ne toliko iz određene ideje koju sam imao, već više iz života koji sam živeo u SAD kao sin ”ilegalnog” imigranta. Mislim da je film Bitange u ovom trenutku postao nešto mnogo aktuelnije nego što bi bio kada sam počeo da pišem scenario. Trenutna imigraciona kriza koja se tiče Meksika i SAD se toliko intenzivirala, da je prevazišla moja prethodna gledišta. Bitange su nastale iz mog životnog iskustva zajedno s određenom tugom i brigom za ljude koji su moji, a koji su stranci u zemlji u kojoj žive. Izabrao sam dva junaka, Isusa i Fausta, koji nisu profesionalni glumci, a obojica potiču iz iste oblasti u Meksiku. Hteo sam da preko njih prikažem koliko su ljudska prava neopisivo ugrožena u društvu gde gde sve funkcioniše kroz novac. Za mene, ovo je film o najvećoj tragediji koja može da zadesi ljudsko biće – postati ubica.
Mislim da nije u ljudskoj prirodi da počini hladnokrvno ubistvo. Verujem da jedino neki poremećaj može to prouzrokovati. Želeo sam da napravim razliku između hladnokrvnog ubistva i samoodbrane ili osvete.
Ovim filmom sam hteo da stavim akcenat na to da treba posvetiti veću pažnju ugroženim ljudima, bilo gde u svetu i da se svačija ljudska prava moraju poštovati. U suprotnom, ti ljudi će preskočiti zidove svojih ograda i otići bilo gde da nađu ono što im je potrebno.

film Bitange

Radili ste sa veoma raznolikom ekipom, grupom međunarodnih glumaca. Neki od njih su profesionalci, ali većina njih nije. Kako je to uticalo na produkciju? Da li ste imali problema da režirate u tom okruženju?

- Bilo je veoma komplikovano da izaberem glumce koji bi tumačili dva glavna lika. Kasting je trajao više od godinu i po dana. Sada me raduje što sam uspeo da ostvarim svoju prvobitnu ideju koja podrazumeva da uloge tumače pravi momci sa ulice i da oni ostvare moju zamisao pred kamerama. Glavnog glumca Hesusa Rodrigeza, koji tumači ulogu Isusa, sreo sam na jednom gradilištu blizu mog rodnog grada Guanahuata u Meksiku. On je bio oduševljen idejom, a ja sam bio oduševljen što sam uspeo da pronađem takvo lice i takvu ličnost. Ono što je bilo neobjašnjivo teško, jeste uvesti ga legalno u SAD. Prvi put smo bili odbijeni što je uzrokovalo pomeranje snimanja, ali na kraju smo uspeli. Rubena Sosu smo pronašli slučajno, na jednom ćošku na ulici i to samo dan pre zvaničnog početka snimanja. Za mene je predstavljao veliki izazov rad sa tim glumcima i pronalazio sam kreativne načine kako bi ih uputio na pravilan put. Rezultat toga su bili životniji dijalozi i dosta rečenica i fraza iz realnog života.

Bitange su ponajviše snimane tokom dana, na dnevnom svetlu. Može se reći da je ovo ”mračan film sa dominantnom sunčevom svetlošću”…

- To je tačno. Hteo sam da naglasim da se od dnevne svetlosti niko ne može sakriti. Za mene Amerika predstavlja zemlju opsednutu čistoćom, gde se prljavština pokriva betonom. Posebno jer sam Meksikanac, za mene je čudesno kad prelazim granicu i vidim i osetim razliku u estetici između dve zemlje, što mi je bilo važno da prikažem u filmu.

Šta je ono što je na vas ostavilo najjači utisak tokom rada na ovom filmu?

- Rad sa naturščicima koji u prvom momentu nisu mogli ni da pomisle da će biti u filmu, a potom da će taj isti film biti prikazan na festivalu u Kanu. Za njih, ovo je iskustvo koje im je promenilo živote. Ali mogao bih da kažem da je i meni.

Film Bitange biće prikazan na ovogodišnjem 37. FEST-u okviru programske celine Otkrića.

Radoslav Zelenovic: To vam je kao da pitate roditelja koje dete najvise voli. Nema izdvajanja, svi programi su vazni jer su svi programi sastavni deo naseg festivala. Vazno je sto se vratio program Paralele i sudari koji prosle godine iz objektivnih razloga nije bio prisutan, a raduje me i uvodjenje selekcije decjeg filma. sto se ekoloskog filma tice, ovde ovu temu ne treba posebno eleborirati: od prirode pravimo jedan veliki kontejner, a dokumentarni filmovi samo iskreno govore koliko smo ugrozeni. Sa druge strane, ekoloski film upucuje i na neke zablude u vezi sa ekologijom: Arktik i Antartik se, na primer, racunaju kao najcistije sredine na zemaljskoj kugli, medjutim, nije bas tako, i neki ce od filmova na festivalu to i pokazati. Ove godine u festivalsku ponudu nismo uvrstili kanskog pobednika jer je producent filma odlucio da se taj film ne prikazuje nigde pre francuske premijere. Medjutim, cini mi se da sada usvajamo jednu novu praksu, da Festival otvaramo i zatvaramo sa domacim filmom. To se meni izuzetno dopada, jer znam da svi festivali, pa tako i nas, veoma uvazavaju domaci film.

Medjunarodni filmski festival na Palicu od svog osnivanja, 1992. godine, presao je dugacak put i danas predstavlja vaznu tacku na mapi evropskih filmskih festivala. Kakvo je Vase misljenje o predjenom putu?

Radoslav Zelenovic: Vreme u koje smo utemeljili festival je bilo vreme za sve – osim za medjunarodni filmski festival. U pocetku smo menjali programske koncepcije da bismo 2003. godine postali festival evropskog filma, i izvesno je da smo na dobrom putu. Koherentnom programskom koncepcijom Festival evropskog filma odvaja se od mnogih drugih festivala na ovim prostorima, a cinjenica da smo clan Evropske organizacije filmskih festivala govori o znacaju koji festival ima na evropskoj mapi kulture.

Da li smatrate valjanim primedbe da danas u Srbiji ima mnogo medjunarodnih festivala i da je potrebno veci broj tih festivala redefinisati?

Radoslav Zelenovic: Nemam nameru da govorim o drugim festivalima jer sam na mnogim festivalima o kojima govorite i sam radio. Svi festivali imaju svoj festivalski zivot, imaju svoju festivalsku publiku. Ja sam se poslednjih petnaest godina koncentrisao na filmski festival na Palicu. Festival nije obicno bioskopsko prikazivanje, jer ako vi na festivalu nemate goste, to je obicna bioskopska predstava. Mi smo uspeli i ove godine da se izborimo da nam dodju vazni i znacajni autori, ove godine lauerati su Ken Louc i Goran Paskaljevic, oni su dobitnici nagrade Aleksandar Lifka. cinjenica da autori filmova odlucuju da zivot njihovog filma pocinje na Palicu govori o tome koliko se ovaj festival „usancio“ u neke dobre pozicije i govori o tome koliko ovaj festival moze samo da napreduje.

Imate uvid u stanje filmskog trzista u Evropi. Kakva je situacija sa domacom kinematografijom, koliko su „napolju“ trazeni filmovi iz Srbije?

Radoslav Zelenovic: Nasi filmovi opstaju na medjunarodnom trzistu zahvaljujuci festivalima. Da nema festivala mnoge kinematografije bi ostale bez mehanizama kojim dolaze do gledalaca. Festivali su mesta gde dolaze veliki producenti, distributeri, gde se kupuju filmovi, tako da je nasa pozicija danas dobra jer tamo gde se pojavi Kusturica vi niste autsajder, vi ste neko od koga se zazire, od koga se ocekuje… Nasa kinematografija ima svoje mesto u evropskoj i svetskoj konematografiji, i svetski, odnosno evropski film ima svoje mesto na palickom festivalu.

Ovogodisnja nagrada „Aleksandar Lifka“ bice dodeljena Kenu Loucu za doprinos evropskoj kinematografiji. Jedan od prvih njegovih filmova CATHY COME HOME, dokumentarac, snimljen 1964. godine, uticao je na promenu engleskog zakona o beskucnicima. Da li smatrate da se Evropa promenila od tih sesdesetih godina i da li je danas moguce zamisliti film koji bi uticao da se promeni neki zakon?

Radoslav Zelenovic: Da, to je vrlo zanimljiv detalj koji ste izvukli iz biografije Keneta Louca. Film, pogotovo dokumentarni, ima veoma velikog uticaja. Da li moze da promeni neki zakon – nisam siguran – u svakom slucaju ce da skrene paznju i da promeni nesto u svesti. Ja mislim da je vek koji je za nama vek dokumentarnog filma, i mi i u nasem programu insistiramo na tome.

Ovogodisnji slogan festivala evropskog filma je – FEEL, REFLEX, RELAX. Koliki su stvarni dometi proklamovane „nove osecajnosti“ danas u Srbiji?

Radoslav Zelenovic: Ono sto mi zivimo svih ovih godina uslovljava nas polozaj u zajednici, u evropskoj zajednici, ako hocete. Prvi hrvatski film koji je prikazan u nekoj od bivsih republika bivse Jugoslavije „Kako je poceo rat na mom ostrvu“, reditelja Bresana, prikazan je upravo na Palicu! Palic je bio taj koji je otvorio pricu i te lako pokidane veze su ponovo uspostavljene zahvaljujuci palickom festivalu. Stvorili smo novu osecajnost i ponovo poceli da funkcionisemo…

Nakon sto ste zavrsili Kwaidan, napustili ste studije sa kojima ste radili godinama i otisli u slobodne umetnike. Prvi film koji ste rezirali nakon toga je Samurai Rebellion.

Tako je.

Opet ste radili sa Shinobu Hashimoto, sa kojim ste radili i film Harakiri. Obe originalne price je napisao isti pisac. Film je majstorski odradjen. Za neverovati je da ste ovaj film odradili odmah nakon Kwaidan. Oseca se svojevrsna svezina u filmu. Gledati Samurai Rebellion je kao i probati casicu najboljeg sakea. Go Kato je bio odlican.

Da, Kato je bio sjajan. Gospodin Mifune je bio dosta dobar, takodje. Ali situacija sa njim nije prosla slavno.

Tada ste prvi put radili sa Mifunom?

Da, prvi put. Kada je gospodin Kinoshita radio film An Engagement Ring upoznao sam gospodina Mifuna. U to vreme, Mifune je upravo zapoceo sopstveni biznis, svoju produkcionu kucu. Kao da je gubio entuzijazam za glumu, razmisljao je o celini filma. Mislim da mu je um bio negde drugde. Ali uprkos tome pokazao je da je odlican glumac. Imam zanimljivu pricu u vezi njega. Bilo je veoma tesko cuti njegove dijaloge. Tako je bilo i u filmovima gospodina Kurosave. Polovinu njegovih replika je bilo nemoguce snimiti. Tako da sam ja izolovao zvuk njegovog glasa. Pokusao sam sve moguce varijante sa gospodom Okuyama i Takemitsku. I uspeli smo.

Promenivsi frekvenciju njegovog glasa?

Da. NHK studio je imao opremu kojom je bilo moguce to odraditi. Gospodin Fujimoto je dosao na snimanje i rekao “Ja cujem sve sto Mifune izgovara!”. Rekao je to naglas. Svi su culi.

Digitalno snimanje se dosta razvilo od tada. Znaci, tako ste to resavali tada. Samurai Rebellion je dobio FIPRESCI nagladu na Venecijanskom Festivalu Filma. Od tada, vi ste postali neka vrsta Japanskog Felinija.

Samurai Rebellion je odlicno prihvacen u Engleskoj.

Mislim da shvatam zasto. Anglo-Saksonska kritika se razlikuje od latinske kritike. Pod Anglo-Saksonskom podrazumevam i Britansku i Francusku. Britanci su takodje prvi primetili Yasujiro Ozu.

Da, tako je.