Počeo je da radi u renomiranim časopisima kao fotograf, a onda je odlučio da napravi svoj prvi film. “Dani Borbe”, njegov prvi kratkometražni film, bio je ulazak na mala vrata filmske umetnosti. Inspiraciju za film našao je u slikama o mladom bokseru koje je sam napravio.

{youtube}Lk3VgQgxiqE{/youtube}

Na koji način umetnik uspe da razume kako izgleda biti zavisnik i kako tačno artikuliše ta osećanja i iskustva u filmu?

Na razne načine. Glavna stvar su sopstvena iskustva. Hteo sam da napravim film o brilijantnom čoveku, čiji život kreće nizbrdo.

Napravili ste film o doktoru u kome je njegov rad predstaviljen veoma realistično. Kako ste to uspeli?

Snimali smo pravog hirurga. Porađao je bebu, izveo je amputaciju i traheotomiju. Gledalac na filmskom platnu gleda ruke pravog doktora. A Leonida Bičevina, koji igra glavnu ulogu, gledate u krupnom planu. Davanje injekcija u filmu je takođe pravo.

Sa morfijumom?

Ne… Imali smo stručnog konsultanta na snimanju koji je kontrolisao situaciju. Koristili smo prave hirurške instrumente i dezinfikovali ih na način na koji se to zaista i radi.

Na kraju Poliakov ne mari gde se bode, ubada iglu bilo gde, direktno kroz svoju prljavu odeću.

U tim slučajevima koristili smo iglu specijalno napravljenu za nas, koja se uvlači- pri ubodu ona automatski nestaje. Ali kad god je koža u kadru, inekcija je prava.

Šta ste hteli da kažete ovim filmom?

Ne pokušavam da učim ljude, da ih stavim na pravi put. Govorim im šta vidim i šta znam, ali ne verujem nikome i ni čemu. Niti je „Morfijum“ o drogama, niti sam imao nameru da film bude kampanja protiv droge. O čemu je onda zapravo? Neka svako dođe do svog zaključka. Bulgakov je napisao autobiografsku knjigu, „skinuo se sa igle” na vreme i spasao. Ali to je redak slučaj. Kraj ovog filma je mnogo realističniji: život talentovanog čoveka ide nizbrdo sve dok ne dodirne dno. A to se često događa u životu. I ne samo zbog droge. Mnogo je iskušenja oko nas.

Kako se odupreti?

Kako bih mogao znati? Ne tražite od mene odgovor na ovakva pitanja. Ja sam uradio svoje. Snimio sam film. A vi idite i pogledajte ga.

Gilles Jacob, predsednik Festivala u Kanu, kaže: “Ovo je prvi put da je predsednik žirija reditelj čiji su rani radovi animirani filmovi. Tim Burton je pravi poeta. On je mađioničar vizuelizacije i veliko platno pretvara u bajku. Nadam se da će njegovo pozitivno ludilo i Gotik-humor doneti Božić svima nama. I Božić i Noć Veštica.”

- Samantha Gailey, koliko imaš godina?
- 13.
- Sa majkom i sestrom si odsela u hotelu Woodland Hills?
- Dabome.
- Molim te da odgovoriš sa DA ili NE.
- Da.
- Jesi li 13. februara 1977. upoznala gospodina Romana Polanskog u hotelu u kom si odsela?
- Da.
- Ako pogledaš u ovaj dokazni materijal broj 1, prepoznaješ li osobu na fotografiji?
- Prepoznajem. To je Roman Polanski.
- Da li je gospodin Polanski tada nagovestio da bi želeo da te fotografiše?
- Da.
- Kada je to bilo?
- 13. februara.
- Šta ti je tada rekao?
- Pokazao mi je Vog Magazin za koji je on radio fotografije i pitao me je „Da li bi htela da fotografišem i tebe?“. Odgovorila sam „Želela bih“.
- Odgovorila si mu „Da“?
- Aha.
- Hoćeš li molim te da odgovaraš sa Da ili Ne?
- Da.
- Jesi li 20. februara otišla sa gospodinom Polanskim da te fotografiše?
- Da.
- Jesi li se srela sa njim kod tebe u hotelu dan ranije?
- Da.
- I, šta se desilo?
- Ušao je, izabrao nešto odeće i otišli smo.
- Koju odeću je izabrao?
- Nosila sam farmerke i on je izabrao i belu majicu i jednu bluzu.
- Jesi li se odvezla nekuda tada sa njim?
- Jesam, jedan blok dalje do kraja ulice.
- Je li gospodin Polanski tada nagovestio kakve fotografije želi da uradi sa tobom?
- Ne.
- Pošto si izašla iz auta, šta si uradila?
- Popeli smo se do vrha brda.
- Šta se onda desilo?
- Nismo stigli još do vrha, kada je uradio nekoliko fotografija. I onda, slikao me je još. Istrošio je dva filma.
- Kako misliš, slikao te je još?
- Slikao je još. Ja sam mu pozirala.
- Je li gospodin Polanski držao foto-aparat u rukama?
- Jeste.
- Ti si mu pozirala?
- Da.
- Gledala si u njegovom pravcu?
- Da.
- Kakve poze je tražio da zauzimaš?
- Govorio je „Sedi ovako“ ili „Obuci ovu majicu i nemoj da se osmehuješ“.
- Jesi li promenila majicu?
- Jesam.
- Gde si se presvukla?
- Na brdu.
- Je li gospodin Polanski mogao da te vidi?
- Jeste.
- Šta se dešavalo dalje?
- Popeli smo se još uz brdo.
- I onda?
- Slikao me je pored drveta.

- Koliko je slika uradio tada?
- Mislim da je promenio film pre nego smo došli dotle.
- Znači misliš da je utrošio oko dve rolne.
- Utrošio je pune dve rolne.
- Jesi li u bilo kom trenutku pozirala bez majice?
- Da.
- Jesi li nosila brushalter?
- Ne.
- Znači bila si gola od pojasa na gore?
- Da.
- Jesi li ti tako htela ili je on to tražio?
- On je tražio.
- Kako je tražio?
- Re4kao je „Skini sad majicu“. Ja sam mislila da ne treba ništa da se kontrira onome ko te snima.
- I šta si uradila?
- Skinula sam majicu. Stajala sam pored tog drveta.
- Kada si se vratila, jesi li rekla majci da te je slikao do pola golu?
- Ne.
- Zašto joj nisi rekla?
- Nisam planirala ni da joj kažem ni ne. Samo sam htela da kažem da neću više da se slikam.
- Kome da kažeš?
- Majci.
- Da li se gospodin Polanski pojavio opet kod tebe?
- Jeste.
- To je bio 10. mart?
- Jeste.
- Je li to bilo da bi te ponovo fotografisao?
- Jeste.
- Ako pogledaš dokazni materijal broj 10, ovih 18 fotografija, jesu li to fotografije na kojima si ti, a slikao je gospodin Polanski?
- Jeste. Mada to nisu sve slike iz te kutije.
- Jesi li već videla ovu kutiju?
- Jesam. Mada ovo nije bilo na njoj.
- Kada kažeš „ovo“, misliš li na nalepnicu?
- Aha. Ali bila je i puna.
- Bilo je oko 36 fotografija?
- Pretpostavljam. Bilo je.
- Jesi li pogledala svih 36 fotografija tada?
- Jesam.
- Kada je to bilo?
- U autu dok smo išli da me slika ponovo.
- Kada je gospodin Polanski 10. došao kod tebe, šta je rekao?
- Žurio je. Nije …
- Kako misliš „Žurio je“?
- Rekao je „Hajde. Svetlo će nestati. Uzmi odelo i požuri.“ Htela sam da pitam da drugarica pođe samnom ali nisam jer me je požurivao.
- I jesi li otišla sa gospodinom Polanskim?
- Da.
- Jeli ti rekao kuda idete?
- Rekao je u kuću nekog prijatelja.
- Je li rekao kod kog prijatelja?
- Nije.
- Gde se ta kuća nalazila?
- Bila je na istom putu kao i kuća Džek Nikolsona, samo malo dalje.
- Kada ti je rekao ko živi u toj kući?
- Kada smo stigli upoznao me je sa njim. Ne sećam se imena.
- Koliko je ljudi bilo tamo?
- Bilo je tri muškarca i dve devojke.
- Da li te je gospodin Polanski slikao u toj kući?
- Jeste.
- Šta si tada nosila na sebi?
- Belu bluzu i farmerke.
- Jesi li to nosila i 20. februara?
- Nisam.
- Šta si još od garderobe ponela?
- Još jednu majicu, ragbi dres i košulju čini mi se. Da, i košulju.
- Jesi li imala brushalter na sebi?
- Nisam.

Polet u poljskom filmu je dala Staljinova smrt 1953. godine. Već od sledeće godine odnosno 1954. oslobodjeni pritiska sa te istočne strane kao prpadnici tog bloka, oni su bar u početku to otapanje ideološkog leda iskoristili i u tom godinama dali neke izuzetne filmove.
U sva tri filma junaci su mladi ljudi koji su žrtva rata. Prvi se zove Pokoljenje a u središtu radnje je mladi junak koji se transformiše od sitnog džeparoša u osvešćenog protagonistu ratnih zbivanja i doživljava inicijaciju kroz prvu iskrenu ljubav. Kanal u svom sadržaju prepliće lične sudbine i agoniju čitavog grada Varšave tokom Varšavskog ustanka 1944. jer se većina gerilaca krila u kanalizaciji da bi se odatle pridružili u ključnom momentu pružajući otpor Nemcima i oslobodili Varšavu. Film je prilično surov jer su surovi i njihovi uslovi života. Kroz sve to Andžej Vajda spada u liričare i poetske simboliste poput Dovženka ili kod nas Puriše Djordjevića. Kod Vajde se sve to kombinuje dramski, filmski i poetski akcenti. On je slojevit umetnik tako da mu svaki film sadrži nekoliko slojeva. Ovi slojevi su naročito vidljivi u filmu Pepeo i dijamant u kom govori o početku maja 1945. nastupa sukub Armije Krajove koja predstavlja pokret otpora i Prosovjetskim patriotama. U središtu radnje je život junaka kog igra Zbidnjev Cibulski i koji dobija zadatak da ubije jednog od pripadnika suprotne strane. Film se okončava dvostruko tragično, on ubija u trenutku kad počinje vatromet proslave oslobodjenja Varšave da bi na kraju i sam bio ubijen na gradskom smetlištu. Poruke su jasne ali sve je to prožeto patetikom i romantikom ali i snagom iskaza. Vajda u svojim filmovima razradjuje sobstven stil koji naginje simbolizmu: beli čaršaf se puni krvlju. Na jednoj strani kombinuje autentičnost rekonstrukcije, da sve bude ubedljivo a onda sve to poetski nagradjuje, spajajući patos, romantiku i istinu. Početkom šezdesetih filmovi dolaze do krize pa će tako i Vajda manje uspeha imati svojim sledećim filmom poput autobiografskog filma pod nazivom Nevini čarobnjaci. Reč je o prvom filmu savremene tematike a u glavnoj ulozi je bio Roman Polanski. 1962. u vreme političke krize, Vajda gostuje u Beogradu režirajući u produkciji Avala filma Sibirsku Lejdi Magbet. U pitanju je ekranizacija romana ruskog pisca Leskova u kome se aludira na Ledi Magbet preko sudbine jedne junakinje koju igra Olivera Marković. Film je zanimljiv sa više aspekata pre svega likovnom. Naš snimatelj Aleksandar Sekulović je to veoma dobro snimio u crno-belom sinemaskopu, režija je takodje sjajna iako se film ne smatra velikim Vajdinim uspehom.
Početkom šezdesetih Cibulski gine u jednoj saobraćajnoj nesreći. Vajda pogodjen tim dogadjajem, 1968. radi film pod naslovom Sve je na prodaju sa temom u kojoj glavni junak ima istu sudbinu a film i jeste posvećen Cibulskom. Glavna uloga je dodeljena Danijelu Olbrifski koji će nastaviti da igra još u mnogim Vajdinim filmovima.
1970. Vajda počinje ponovo da režira veoma značajne filmove poput filma pod naslovom Pejzaž koji predstavlja jednu upečatljivu rekonstrukciju vremena posle samog kraja rata da bi se potom bacio na poljsku literaturu ekranizujući dosta poljskih romana i pozorišnih komada. na primer Svadba po Vispjanskom ili jedan veoma romantičan film kao što je Gospođice iz Vilka koji je ustvari esej o smrti.
Sledi potom jedan grandiozni film koji je pretočen i u seriju a nosi nalov Obećana zemlja u kom govori o industrijalizaciji zemlje krajem XIX veka.
Vajda će obeležiti i drugu fazu Drugi talas će će početi njegovim filmom iz 1975. pod nazivom Čovek od mermera za koji je već 15 godina imao scenario a govori o TV novinarki koja rekonstruiše život jednog udarnika u brzom zidanju u Poljskoj i koji u sred priče nestaje.

2000. godine, Andžej Vajda predstavio je u Varšavi novu verziju svog filma Zemlja velikih obećanja koji je 1976. godine nominovan za Oskara. “Žao mi je što je Vajda isekao scene orgija. I one su deo istorije poljskog filma”, rekao je Danijel Olbricki, jedan od interpretatora tri glavne uloge u ovom filmu.
Međutim, poljski režiser je rekao za dnevnik “Super Ekspres” “da ne voli te scene.” U vreme kada je napravljen taj film bio je pravi “herojski poduhvat” snimiti ih, objasnio je Vajda. “Siguran sam, danas ove scene ne donose ništa novo”, naglasio je Vajda i dodao da je današnji film prepun erotizma i da mu nije potrebno da šokira publiku.
Poljska filmska kritika, kako piše štampa, pozdravila je novu montažu filma “Zemlja velikih obećanja” slavnog poljskog režisera, koja je kako se navodi ” više prilagođena ukusu mlađe publike”.

Skolimovski će predstaviti svoje radove nastale u proteklih desetak godina, petnaestak najznačajnijih ulja na platnu, velikog formata. Izložba je dogovorena na Filmskom festivalu u Kanu, gde je Jerži Skolimovski predstavio svoj novi film, Četiri noći sa Anom, koji će biti prikazan i na ovogodišnjem FEST-u, u okviru programske linije Horizonti u Sava centru, 23. ll u 16:30 časova.

Skolimovski izlozba

- Nisam mogao da odmah snimim film o tome. Otišao sam na dugačko putovanje, može se reći i širom sveta, pre nego što sam se odvažio da snimim farmere. Ranije čak nikad nisam snimao ni svoje roditelje. Tokom kasnih osemdesetih, za časopis Liberation istraživao sam nestajanje farmera. U to vreme, bio sam iznenađen da se život na selu, život mog detinjstva, nije puno promenio. Tada sam obećao sebi da ću snimiti film.

Moderan Život

Da li Vam je ikad bilo zabranjeno da snimite određene scene?

To se nikad nije desilo. Ponekad, postojale su scene koje nismo želeli da prikažemo, a s druge strane, nismo želeli ni da ih ometamo. Snimali smo ih tokom deset godina i moglo bi se pomisliti da su oni zbog toliko dugačkog vremeskog perioda, izgubili na spontanosti. Međutim, to se nije dogodilo. Ovi ljudi su ostali potpuno isti kao što su i bili. Oni mogu biti srećni ili tužni, govorljivi ili ćutljivi. Ali nikad nisu pokušavali da nas iznenade ili da nas zadovolje. To je zaista fantastično. Povrh svega, oni su govorili ono što su imali da kažu, tako da u ovom filmu postoji posebna veza između onih koji su bili snimani, i oni onih koji su snimali, a to sam retko dobijao u svojim ranijim dokumentarcima.

Da li postoji nešto što niste znali o seoskom životu, a što znate sada, nakon deset godina snimanja filma Moderan Život?

Mislim, da su svi ti ljudi, u suštini, nama slični. Ovi ljudi, koji su sada u manjini, su veoma savremeni. Mnogo više nego što sam i mislio. Ovo je razlog što je Moderan život utemeljen u sadašnjosti. Ovo nije nostalgičan film iako mi je taj prizvuk nostalgije pomogao da snimim film. Ovo nije ”svet koji nestaje” ili ”odvojeni svet”, ovo nije svet koji se razlikuje od našeg. Oni više ni od koga ništa ne očekuju. Oni znaju da mogu da se oslone samo na sebe. Kao i mi uostalom.

Film Moderan život biće prikazan na ovogodišnjem 37. FEST-u uokviru programske celine “Činjenice i slagalice” u Bioskopu Balkan, 21.02. u 17:30, i Dvorani Kulturnog Centra, 22.02. u 18:00

Režiser Amat Eskalante o filmu Bitange

Na scenariju za Bitange počeo sam da radim mnogo pre nego što je imigracija iz Meksika postala ozbiljan problem današnjice. Bitange predstavljaju projekat koji je nastao nekako prirodno, ne toliko iz određene ideje koju sam imao, već više iz života koji sam živeo u SAD kao sin ”ilegalnog” imigranta. Mislim da je film Bitange u ovom trenutku postao nešto mnogo aktuelnije nego što bi bio kada sam počeo da pišem scenario. Trenutna imigraciona kriza koja se tiče Meksika i SAD se toliko intenzivirala, da je prevazišla moja prethodna gledišta. Bitange su nastale iz mog životnog iskustva zajedno s određenom tugom i brigom za ljude koji su moji, a koji su stranci u zemlji u kojoj žive. Izabrao sam dva junaka, Isusa i Fausta, koji nisu profesionalni glumci, a obojica potiču iz iste oblasti u Meksiku. Hteo sam da preko njih prikažem koliko su ljudska prava neopisivo ugrožena u društvu gde gde sve funkcioniše kroz novac. Za mene, ovo je film o najvećoj tragediji koja može da zadesi ljudsko biće – postati ubica.
Mislim da nije u ljudskoj prirodi da počini hladnokrvno ubistvo. Verujem da jedino neki poremećaj može to prouzrokovati. Želeo sam da napravim razliku između hladnokrvnog ubistva i samoodbrane ili osvete.
Ovim filmom sam hteo da stavim akcenat na to da treba posvetiti veću pažnju ugroženim ljudima, bilo gde u svetu i da se svačija ljudska prava moraju poštovati. U suprotnom, ti ljudi će preskočiti zidove svojih ograda i otići bilo gde da nađu ono što im je potrebno.

film Bitange

Radili ste sa veoma raznolikom ekipom, grupom međunarodnih glumaca. Neki od njih su profesionalci, ali većina njih nije. Kako je to uticalo na produkciju? Da li ste imali problema da režirate u tom okruženju?

- Bilo je veoma komplikovano da izaberem glumce koji bi tumačili dva glavna lika. Kasting je trajao više od godinu i po dana. Sada me raduje što sam uspeo da ostvarim svoju prvobitnu ideju koja podrazumeva da uloge tumače pravi momci sa ulice i da oni ostvare moju zamisao pred kamerama. Glavnog glumca Hesusa Rodrigeza, koji tumači ulogu Isusa, sreo sam na jednom gradilištu blizu mog rodnog grada Guanahuata u Meksiku. On je bio oduševljen idejom, a ja sam bio oduševljen što sam uspeo da pronađem takvo lice i takvu ličnost. Ono što je bilo neobjašnjivo teško, jeste uvesti ga legalno u SAD. Prvi put smo bili odbijeni što je uzrokovalo pomeranje snimanja, ali na kraju smo uspeli. Rubena Sosu smo pronašli slučajno, na jednom ćošku na ulici i to samo dan pre zvaničnog početka snimanja. Za mene je predstavljao veliki izazov rad sa tim glumcima i pronalazio sam kreativne načine kako bi ih uputio na pravilan put. Rezultat toga su bili životniji dijalozi i dosta rečenica i fraza iz realnog života.

Bitange su ponajviše snimane tokom dana, na dnevnom svetlu. Može se reći da je ovo ”mračan film sa dominantnom sunčevom svetlošću”…

- To je tačno. Hteo sam da naglasim da se od dnevne svetlosti niko ne može sakriti. Za mene Amerika predstavlja zemlju opsednutu čistoćom, gde se prljavština pokriva betonom. Posebno jer sam Meksikanac, za mene je čudesno kad prelazim granicu i vidim i osetim razliku u estetici između dve zemlje, što mi je bilo važno da prikažem u filmu.

Šta je ono što je na vas ostavilo najjači utisak tokom rada na ovom filmu?

- Rad sa naturščicima koji u prvom momentu nisu mogli ni da pomisle da će biti u filmu, a potom da će taj isti film biti prikazan na festivalu u Kanu. Za njih, ovo je iskustvo koje im je promenilo živote. Ali mogao bih da kažem da je i meni.

Film Bitange biće prikazan na ovogodišnjem 37. FEST-u okviru programske celine Otkrića.

Guy Ritchie: Moj novi film, RocknRolla, istog je zanra kao i Dvocevke i Snatch. Pozeleo sam da uradim jos jedan takav film jer se Engleska potpuno izmenila zadnjih 15-20 godina. Svet kriminala se konstantno menja tako da je deo filma o tome kako nova skola kriminalaca izguruje stare iz “posla”.

Ko su “nova skola kriminala” u Engleskoj?

Guy Ritchie: Pa, deo toga su Rusi i kriminalci iz Istocne Evrope. Do pre par godina veliki gangsteri su ovde zaradjivali po par miliona funti dok sada novi okrecu milijarde. Stara skola pokusava da radi po starim principima ali novi ih sve vise izbacaju iz posla. Cela Britanija se menja. Stari identitet koji je Engleska imala takoreci da vise ne postoji. Sve je postalo medjunarodno kao sto je u Njujorku. Desava se da kupac ponudi milion funti za kucu i onda se pojavi oligarh koji da 25 miliona i kupi je u trenutku. To se desava i sa fudbalskim timovima. Sa igracima, takodje. Sve to ima ogromni uticaj na kulturu koje je nase drustvo imalo. Pokusao sam da nesto od toga reflektujem i u filmu RocknRolla.

Jeli London za vas jos uvek dom?

Guy Ritchie: Definitivno. London je moj dom. Rodjen sam tu i dosta toga sam tu preziveo. Posmatrao sam i prezivljavao dozivljavanje Londona i kroz svoju zenu, tako da sam video kako je biti i domacin i turista u Londonu. Mnogo je lepse biti turista. Neko mi je jednom rekao da domacin uvek vidi lose stvari a turista uvek dobre. To mi olaksava posto sam ozenjen amerikankom.

Da li zaista imate svoj pab u Londonu?

Guy Ritchie: Imam. I mogu vam reci da je mnogo teze voditi pab nego snimiti film. Mada je jedini razlog zbog kog sam usao u taj biznis sa pabom zabrana pusenja u njima. U proseku, cetiri paba se u Londonu dnevno zatvori zbog te zabrane, ali mi evo, i dalje radimo.

Kako starite, posmatrate li kriminalce manje romanticno u svojim filmovima?

Guy Ritchie: Mislim da ne. Posmatram ih objektivno. Pokusavam da ne ukljucujem ni etiku ni moral. Prikazujem jednostavno pogled i komentar na njih i njihovo ponasanje.

Jeste li ikada upoznali nekog zloglasnog clana podzemlja dok ste istrazivali za film?

Guy Ritchie: Nisam. Neke ideje za filmove sam dobijao iz prica koje sam slusao. Na primer, prica o hranjenju svinja u Snatch. To je klise. Sreo sam tipa koji je lesevima vadio zube pre no sto ih je bacao svinjama. Inace, on je sada simpatican dedica. Daje donacije humanitarnim organizacijama, vodi lokalni fudbalski klub. Naizgled se nikako ne razlikuje od bilo kog njegovog vrsnjaka.

Radite i na novom filmu o Serloku Holmsu?

Guy Ritchie: Da. Serlok Holms je i intelektualac i pravi akcioni lik. Medjutim, do sada su ga u filmovima vise predstavljali kao intelektualca. Sada, uz ove nove tehnologije, pokusavam da od njega napravim pravog akcionog junaka.

Nakon sto ste zavrsili Kwaidan, napustili ste studije sa kojima ste radili godinama i otisli u slobodne umetnike. Prvi film koji ste rezirali nakon toga je Samurai Rebellion.

Tako je.

Opet ste radili sa Shinobu Hashimoto, sa kojim ste radili i film Harakiri. Obe originalne price je napisao isti pisac. Film je majstorski odradjen. Za neverovati je da ste ovaj film odradili odmah nakon Kwaidan. Oseca se svojevrsna svezina u filmu. Gledati Samurai Rebellion je kao i probati casicu najboljeg sakea. Go Kato je bio odlican.

Da, Kato je bio sjajan. Gospodin Mifune je bio dosta dobar, takodje. Ali situacija sa njim nije prosla slavno.

Tada ste prvi put radili sa Mifunom?

Da, prvi put. Kada je gospodin Kinoshita radio film An Engagement Ring upoznao sam gospodina Mifuna. U to vreme, Mifune je upravo zapoceo sopstveni biznis, svoju produkcionu kucu. Kao da je gubio entuzijazam za glumu, razmisljao je o celini filma. Mislim da mu je um bio negde drugde. Ali uprkos tome pokazao je da je odlican glumac. Imam zanimljivu pricu u vezi njega. Bilo je veoma tesko cuti njegove dijaloge. Tako je bilo i u filmovima gospodina Kurosave. Polovinu njegovih replika je bilo nemoguce snimiti. Tako da sam ja izolovao zvuk njegovog glasa. Pokusao sam sve moguce varijante sa gospodom Okuyama i Takemitsku. I uspeli smo.

Promenivsi frekvenciju njegovog glasa?

Da. NHK studio je imao opremu kojom je bilo moguce to odraditi. Gospodin Fujimoto je dosao na snimanje i rekao “Ja cujem sve sto Mifune izgovara!”. Rekao je to naglas. Svi su culi.

Digitalno snimanje se dosta razvilo od tada. Znaci, tako ste to resavali tada. Samurai Rebellion je dobio FIPRESCI nagladu na Venecijanskom Festivalu Filma. Od tada, vi ste postali neka vrsta Japanskog Felinija.

Samurai Rebellion je odlicno prihvacen u Engleskoj.

Mislim da shvatam zasto. Anglo-Saksonska kritika se razlikuje od latinske kritike. Pod Anglo-Saksonskom podrazumevam i Britansku i Francusku. Britanci su takodje prvi primetili Yasujiro Ozu.

Da, tako je.