Harry Potter And The Order Of The Phoenix

Kada se pojavila prva knjiga „Harry Potter And Philosper’s Stone“, engleske spisateljice J. K. Rowling, roman je važio za simpaticanu deciju pricu o malom carobnjaku i njegovim avanturicama, koji je i pored svoje prozirnosti bio kritikovan da vraca knjigu decijim rukama i pospešuje maštu. Od tog vremena roman je evoluirao da bi sredinom serijala postao softcore akcioni-triler-horor sa satanistickim elemntima, koji su u knjizi verodostojno opisani, a samim tim i na filmu. 

Harry Potter franšiza se pokazala enormno isplativa, tako je „Harry Potter And Order Of The Phoenix“ u prvoj nedelji prikazivanja inkasirao 330 miliona dolara širom sveta i tako postigao 3. najbolje otvaranje u istoriji filmskog tržišta. Ovim astronomskim uspehom Harry Potter je dokazao svoju globalnu popularnost i veliki udeo u kreiranju savremene pop kulture. Time je „Order Of The Phoenix“ postigao i najvece otvaranje od svih Harry Potter filmova serijala. Inace, peti deo serijala je drugi koji je imao svoje otvaranje u letnjoj sezoni. Letnje vrucine, školski raspust svuda u svetu i klimatizovane sale su se i ovog puta pokazale kao savršena formula za inkasiranje novca. Predhodni film koji je imao letnje otvaranje, „Prisiner Of Azkaban“, nije imao uspeh koji trenutno uživa ovogodišnji Potter, što se da obajsniti zbunjenošcu publike naviknute da film gleda za vreme božicnih i novogodišnjih praznika. Ovakav uspeh filma nam može sugerisati da cemo i ostala dva nastavka gledati po vrucini izolovani u hladnoj oazi bioskopske sale. Dobro u svemu tome je da je autorka J. K. Rowling ostala imuna na letnje vrucine, tako da je pozaidina price i dalje pod snežnim nanosima nad Hogwartsom. 

Režiju ovaj put potpisuje britanski reditelj David Yates, koji nema mnogo iskustva na velikom platnu, što svedoci njgova biografija koja je ispunjena radom na TV-u, uglavnom za BBC. Imajuci u vidu ovaj nedostatak, Yates se pokazao kao dobar izbor. Koristeci se trikovima svojih predhodnika, Yates vodi pricu postupno i dosledno scenariju ne eksperimentišuci mnogo. Ovim je narocito zadovoljio želje producenata i kao nagradu dobio da režira i sledci film „Half-Blood Prince“. 

Ostali elementi filma su na solidnom nivou. Fotografija i specijalni efekti su standarno dobri, kamera zadovoljavajuca, kostim i šminka, imajuci odlicnu potporu predhotnih delova, skoro pa odlicni, scenografija, upotpunjena vizuelnim efektima – standarna. Ali, ipak, sve to nije i odlicno. Cesto su svi ovi elemnti pretenciozni i prezasiceni što se može objasniti veilikim pritiskom koji je ekipa imala znajuci velicinu projekta. Reditelj, kojem je uskraceno vece zaduženje, ne uspeva to da kontroliše. 

Medjutim, ovi „nedostaci“, iamjuci u vidu ciljnu grupu, su ustvari prednosti. Tako je publika dobila veliku kolicinu šarenila, koju ona i ne mora da primeti. 

Ali, ono što publika ne može da svari je gluma troje glavnih junaka. „Order Of The Phoenix“ je, kao i predhodnici, dokazao da je u udarnoj trojci jedino Emma Watson sposobna da glumi. Daniel Radcliffe izgleda neubedljivo i zbunjeno po pitanju šta treba da uradi, ali je i uprkos tome, vidljiv pomak ka boljem, sve zahvaljujuci reditelju. Problem Rupert Grinta ne bi mogao ni Bergman da reši. Grint je standarno ocajan i deluje kao sedmogodišnjišnjak u školskoj predstavi. Reditelj Yates ovo pokušava da reši dajuci Grintu minimalan moguci tajming, i jednim odlicnim trikom – stavljajuci ga u pozadini kadra kad je god to moguce. Tako Rupert Grint više deluje kao loša scenografija. Ostali glumci su standarni, ponovivši svoje predhodne uloge. Jako je uocljiv skraceni tajming sporednih glumaca u odnosu na prethodne filmove, narocito glumaca koji igraju profesore. Sa druge strane, Gary Oldman, koji po drugi put igra lik Sirius Blacka, se pojavljuje ni pretenciozno ni skromno, gde god je to potrebno. Ralph Finnes uspeva da zadivi u svom kostimu-dopunjenim-šminkom ulozi Lord Voldemorta. Novo lice serijala Imelda Staunton, uspela je da po kupi sve pohvale. Njena kreacija harizmaticne, izopacene diktatorke Dolores Umbridge, je zadivljujuca i nešto je što serijal još nije video. 

Postoji odredjeni problem koji nosi „Order Of The Phoenix“. Njegov doprinos Harry Potter pri?i je mizaran. Posle njega publika nece saznati ništa manje – ništa više nego što je znala pre toga. On ostaje samo zabava u cekanju pravih stvari. Usudio bih se cak da kažem da je moglo i bez njega. Sve što saznajemo u ovom odeljku je da je formiran Red Feniks, koji se mogao spomenuti i u nekoj sledecoj prici, i kojeg ce se jedino publika secati kroz dve godine. „Order Of The Phoenix“ predstavlja samo jedan most preko bare koja se može i zaobici. 

Na svetskom filmskom tržištu „Harry Potter“ franšiza se pozicionirala slicno kao i franšiza o tajnom agentu James Bond. Dok je Harry Potter okrenut maloletnoj publici, James Bond je okrenut onoj hedonistickoj. Ekonomska dijagonala je svima uocljiva, stavljajuci u prvi red profit i prestiž, a ne umetnost, od strane producenata koji su ništa drugo do artistickih menadžera. Tržišne varijable postoje u oba slucaja. U slucaju James Bond, na polju tržišne vrednosti, to je hedonisticka potrošacka, odnosno predstavnici više klase, a u slucaju Harry Potter, ona je široko tržišno orijentisana ka srednjoj potrošackoj klasi. Ovo može i da objasni veci finansijski uspeh Harry Pottera u odnosu na pomenutog konkurenta. 

Ako u filmu tražite jeftinu zabavu, a zaludjenik ste pricama o magiji i vešticarenjem, a sa druge strane ste zasiceni poplavom filmova o strip akcionim-herojima, „Harry Potter And The Order Of The Phoenix“ je pravi film za vas.