Error: No API key provided.

Pobednik prošlogodišnjeg festivala u Kanu, film Plavo je najtoplija boja, u javnosti je poznat kao jedan od najkontroverznijih, ali i najboljih filmova 2013. godine. Miljenik kritičara, dočekan je sa stojećim ovacijama na premijeri, ali je i ovenčan brojnim nagradama, uključujući nagradu FIPRESCI žirija u Kanu, Luj Delik nagradu za najbolji francuski film, nominovan je za dve BAFTA i tri Satelit nagrade. Iako nije nominovan za Oskara zbog greške u prijavljivanju, nominovan je za čak 8 francuskih Oskara, tj nagrada Cezar, i bio je u konkurenciji za Zlatni globus.

Najveće dostignuće je svakako Zlatna palma u Kanu koja je prvi put u istoriji dodeljena reditelju i dvema glavnim glumicama- Lei Sejduks i Adel Eksarčopulos. Žiri kojim je predsedavao Stiven Spilberg insistirao je da glumice zajedno sa rediteljem ponesu čast i obrazložio svoju odluku sledećim rečima:

“Film je velika ljubavna priča koja je učinila da se svi osećamo privilegovano što smo u poziciji muve na zidu, što možemo da posmatramo kako se priča o snažnoj ljubavi i razornom rastanku razvija od početka. Reditelj nije ograničavao narativ i bili smo potpuno opčinjeni nastupima glavnih glumica, a posebno načinom na koji je reditelj posmatrao svoje likove i pustio ih da dišu.”

Takođe, u kategoriji kojom dominiraju muškarci, glumice su napravile pomak budući da je ovo tek drugi put u istoriji da ženska osoba osvoji Zlatnu palmu, pa makar i počasnu.

film Plavo je najtoplija boja

Abdelatif Kešiš rođen je u Tunisu ali je odrastao u Francuskoj. Glumom je počeo da se bavi još osamdesetih, a počeo je da režira 2000. godine. Od samog početka svrstao se u sam vrh francuskih reditelja, i do sada je osvojio dve nagrade Cezar za režiju, za filmove Games of love and chance i Tajna zrna, koji je bio prikazan na FEST-u 2008.

Dok je snimao svoj drugi film počeo je da razmišlja o filmu koji bi pratio život jedne učiteljice, ali njegova ideja je svoj konačni oblik dobila kada je naišao na grafičku novelu Žili Maro pod imenom Plavo je najtoplija boja. Njegov film nije adaptacija novele, Kešiš je samo nadogradio ljubavnu priču na svoju priču o odrastanju jedne devojke, zbog čega je originalni naziv filma Adelin život: Poglavlje 1 i 2. U želji da što vernije prikaže realan, necenzurisan život, Kešiš na snimanju nije angažovao frizere i šminkere, a takođe je iskoristio dosta nezvaničnog materijala snimljenog dok glumci nisu znali da je kamera upaljena. Reditelj je snimao glavnu glumicu dok spava, jede i ponaša se prirodno i van lika, a zbog toga što su je u tim kadrovima ljudi nazivali njenim pravim imenom, Adel, ime glavne junakinje Klementine je promenjeno. Glumice su scenario pročitale samo jednom, i većinu teksta su improvizovale, jer je reditelj želeo da dobije što prirodnije scene slične realnom životu.

Zanimljiv je i način na koji je Adel dobila glavnu ulogu. Naime, reditelj ju je umesto audicije odveo u poslastičarnicu i posmatrao je u običnoj, prirodnoj situaciji. Kako je u jednom intervjuu izjavio, shvatio je da je našao svoju glavnu glumicu čim je video način na koji jede svoj kolač. Glumice su izjavile da snimanje nije bilo lako i da je Kešiš jedan od najzahtevnijih reditelja s kojim su radile, da je od njih tražio i više nego što su mogle da pruže, ali zahvaljujući svom neobičnom i požrtvovanom načinu rada, Kešiš je uspeo da snimi ono što je zamislio- potpuno prirodan i iskren film o jednoj velikoj ljubavi, ali i samom životu.

Leave a Reply

Your email address will not be published.