Od trenutka kada se usele, sve počinje da se raspada. Stepenište se urušava, instalacije pregorevaju, vrata otpadaju, a delovi kuće bukvalno se ruše pred njima. Ipak, odlučni su da sve poprave, pa angažuju šaroliku ekipu majstora koja unosi još veći haos nego što ga rešava.

Jedna od najupečatljivijih scena događa se tokom renoviranja kupatila. Volter pokušava da se opusti u kadi, misleći da je bar to jedno mesto konačno sređeno. Međutim, čim se zavalio, cela kada propada kroz pod, razbijajući kupatilo i ostavljajući ga u potpunom šoku. U sledećem trenutku, Volter počinje nekontrolisano da se smeje — simbolično prihvatajući apsurdnu situaciju u kojoj se našao.

Kako se kuća nastavlja raspadati, isto se dešava i sa njihovim odnosom. Ipak, posle brojnih problema, prevara majstora i beskrajnih radova, uspevaju da završe renoviranje — i ponovo pronađu zajedničku snagu.

The Money Pit je duhovita, ali i bolno realna priča o vlasništvu nad domom, građevinskim mukama i upornosti koja je potrebna da se sve preživi — uz dobru dozu humora.

Film „Lični kupac“ kombinuje izuzetno realističnu horor priču, poslovnu dramu i priču o potrazi za identitetom, a ovo je sasvim izvesno jedan od najuzbudljivijih filmova u karijeri glumice Kristen Stjuart. U ovom filmu presudno je otkrivanje različitih slojeva ličnosti glavne junakinje  koja je mnogo više nego samo lični kupac. Prikazivan je na filmskim festivalima u Njujorku, Novom Zelandu, Londonu i mnogim drugim, a u Kanu je na kraju projekcije nastupila petominutna ovacija.

Radnja filma vraća nas na početak 20. veka, u 1917. godinu, u Južnu Dakotu. Otac glavnog junaka, Vila Stounmena, strada nesrećnim slučajem u zaleđenoj reci, ostavljajući mladog Vila sa majkom u novčanim problemima. U pitanje nije doveden samo njegov nastavak školovanja na koledžu, nego i opstanak porodičnog imanja. Vil se odlučuje na težak i neizvestan poduhvat – učestvovaće u trci sanki sa psećom zapregom u Kanadi. Majka se, naravno protivi, ali na kraju pristaje i Vil odlazi u Vinipeg, odakle počinje trka do Sent Pola u Minesoti, duga 840 kilometara, koja traje danima, na veoma teškom i opasnom terenu.

Ulog je veliki – deset hiljada dolara, pa takmičenje pored izazova surove prirode koja se mora savladati obiluje neprijateljski raspoloženim protivnicima spremnim na sve.

Tu su i drugi junaci – Indijanac Ned koji priprema Vila za trku, novinar Hari Kingsli koji u nastupu  najmlađeg takmičara vidi materijal za priču, Vilovi protivnici iz Kanade, Skandinavije, sa Islanda… i, naravno, psi.

Iako su mu predviđali da će na startu odustati, Vil uskoro postaje jedini američki učesnik, heroj nacije, a zatim se na stazi razvija priča o nadljudskim naporima, nadi, strahu, hrabrosti, prijateljstvu, da bi sve kulminiralo na cilju, scenom koja se navodi kao istorijska za takmičenje na sankama sa psećim zapregama.

Ulogu Vila Stounmena odigrao je tada mladi talentovani američki glumac Mekenzi Ostin (Mackenzie Astin), mlađi brat Šona Ostina, koga poznajemo kao Semvajsa Gemdžija iz „Gospodara prstenova“.

Uzbudljivo ostvarenje „Iron Will“ je u velikoj meri zasnovano na istinitom događaju, a ljubitelji pasa ga svrstavaju u vrh rang lista filmova u kojima su psi u jednoj od glavnih uloga.

Recept je oproban – nekoliko osoba koje nemaju nikakve veze jedna sa drugom nalaze se u isto vreme na istom mestu – u ovom slučaju na njujorškom Tajms skveru, na dočeku Nove godine.

Reditelju Geriju Maršalu (Garry Marshall) New Year’s Eve (2011) nije prvi film ove vrste. Prethodni, Valentine’s Day, imao je sličan koncept. Glumačka ekipa je odabrana i čine je neka od najpoznatijih imena Holivuda – Hilari Svonk, Mišel Fajfer, Ketrin Higl, Zek Efron, Sofija Vergara, Sara Džesika Parker, Hali Beri, Ešton Kučer, Robert de Niro, rok zvezda Džon Bon-Džovi…

Opšti utisak o filmu je da se zapravo promoviše Njujork, atmosfera i ukrasi za Novu godinu, fragmenti života i sudbine ljudi u metropoli u jednoj noći.., bez dublje analize i razvoja karaktera. To je i razlog što ga je kritika ocenila loše i nominovala za nekoliko „Zlatnih malina“ (od kojih, ipak, nijednu nije dobio). Ukoliko se, međutim, uzme u obzir činjenica da je film namenjen zabavi i publici koja upravo to od jednog ostvarenja očekuje, nameće se zaključak da su prethodne ocene stroge.

Radnja filma fokusirana je na grad u kojem je u novogodišnjoj noći sve posebno – novogodišnja jelka ispred Rokfelerovog centra, muzički programi i, naravno, čuvena tradicionalna njujorška kugla, koja se spušta u ponoć. Oko nje se i odvija deo radnje – počevši od problema u organizaciji događaja do pacijenta u obližnjoj bolnici kojem je poslednja želja da još jednom vidi kako se kugla spušta. Tu su, zatim medicinska sestra, glavna kuvarica na manifestaciji, rok pevač, radnik u kurir-službi… Nove, stare i bivše ljubavi i veze, konflikti i pomirenja, nadanja… u osnovi su velikog broja manje ili više uspešno rešenih zapleta ove romantične komedije. „Nova godina u Njujorku“ se, ipak, može pogledati.

Skarsgard igra Nilsa, povučenog vozača čistača snega koji održava puteve čistim u surovoj Norveškoj zimi. Kada dobije vest da mu je sin umro od predoziranja heroinom, odlučuje da krene u istragu, nezadovoljan zvaničnom verzijom događaja. Nils počinje da se sveti nad onima koje smatra odgovornima i tako komplikuje već dovoljno zamršene odnose između dva narko kartela- norveškog i srpskog. Bruno Ganc glumi Papu, srpskog narko bosa koga je, kako je rekao, gradio po Slobodanu Miloševiću. Pošto mu jezik nije išao od ruke, njegov lik ima ožiljak od metka na vratu zbog čega niko ne može da ga razume kad priča. Ostatak njegove ekipe čine Trifunović, Navojec i Krstović.

Po redu nestajanja kritičari opisuju kao skandinavsku verziju filma Fargo braće Koen, sa elementima Tarantinovih filmova. Iako broj smrti konstantno raste, film obiluje crnim humorom. “Nisam siguran da li je ovo normalno, ali ja humor vidim u mnogim stvarima, što drugi ljudi smatraju neprimerenim. Nemaju svi filmovi ambiciju da budu istovremeno nasilni i smešni, ali u ovom filmu nismo želeli da budemo ograničeni nijednim žanrom,” rekao je reditelj.

A komičnih i apsurdnih elemenata je u izobilju- od glavnog gangstera koji je hladnokrvni ubica ali tvrdokorni vegan, preko svakodnevnih razgovora kriminalaca o odličnim zubarima u norveškim zatvorima, i bešenja srpskog člana bande na znak za nadmorsku visinu 1389m.

[imdb id=“tt2675914″ plot=“short“]

Reditelj Damian Šifron je filmofil od malih nogu. Već sa 9 godina je počeo da snima kratke filmove, a pre Divljih priča napisao je i režirao dva filma i tv seriju koja je bila hit u Argentini.

“Ono što nas odvaja od životinja je naša sposobnost da se obuzdamo,” rekao je Šifron u jednom intervjuu.

Životinja ne može da se obuzda i osuđena je na svoje instinkte. Nasuprot tome, mi imamo bori se ili beži mehanizam, ali to dolazi sa visokom cenom. Većina nas je frustrirana jer mora da se obuzdava, ali neki ljudi izgube kontrolu i eksplodiraju. Ovo je film o ljudima koji eksplodiraju, i svi možemo da razumemo zašto. Svaki put kad čitam o nekome ko je navodno uradio nešto iracionalno ili varvarski, razmišljam kako mi ta osoba uopšte nije strana.

Šifron je izjavio kako je scenario pisao u kratkim naletima dok je radio na drugim projektima, i to mu je pružalo svojevrsnu katarzu posle događaja koji su ga uznemirili. A kada je poslao scenario ostalim saradnicima, svi su se složili sa njim i prepoznali se u situacijama.

Jednu od uloga u filmu tumači Rikardo Darin, verovatno najpopularniji argentinski glumac. Izgleda da je Darin taličan, budući da je ovo već treći film u kome glumi a koji je nominovan za Oskara za najbolji strani film (The Secret in Their Eyes ga je osvojio 2010).

Zanimljivo je da kritičari ovaj film često opisuju kao “Junaci na rubu nervnog sloma” aludirajući na čuveni Almodovarov film, a upravo je Pedro sa svojim bratom Agustinom bio producent. Agustin je rekao kako je Šifron pisao scenario bez ideje da će ga oni pročitati, ali čim su ga dobili, odmah su uvideli paralele sa Almodovarovim radom i odlučili da stanu iza njega. Ovakva podrška sigurno je pomogla filmu da se probije na kompetitivnom tržištu, ali mu je kvalitet omogućio da se popne do samog vrha.

[imdb id=“tt3011894″ plot=“short“]

U glavi Luina Dejvisa je njihov najnoviji film, melanholična muzička kreacija koja balansira između komedije i drame. Film prati jednu nedelju u životu folk pevača Luina Dejvisa, izmišljene ličnosti inspirisane autobiografijom muzičara Dejva van Ronka (Dave van Ronk). Nakon što su se fanovi muzičara žalili da je Ronk bio potpuno drugačiji nego što je prikazano u filmu, braća Koen su istakla da je Luin Dejvis samostalna kreacija i da su od Ronka pozajmili samo muzičku i kreativnu crtu koju su uneli u svoj lik.

Većinu muzike u filmu izvode glumci, i originalni snimci njihovih muzičkih nastupa su ušli u konačnu verziju filma. To i nije bio toliki izazov s obzirom da je postava sačinjena od Oskara Isaka (Oscar Isaac), glumca i pevača iz Gvatemale, Džastina Timberlejka (Justin Timberlake), i Keri Maligan (Carey Mulligan) kojoj ovo nije prvi put da zapeva na filmu. Muziku je producirao T Boun Burnet (T Bone Burnett), bivši gitarista u bendu Boba Dilana i uspešni muzički producent. On je sa Koenima sarađivao i na filmu O Brother, where art thou, čiji je saundtrek prodat u 8 miliona primeraka.

Posebno zanimljivu ulogu ostvarila je jedna mačka- odnosno više njih. Mačka koja prati Luina je bitan deo filma, ali reditelji su zažalili zbog te odluke. Naime, napravili su kasting za nekoliko običnih, šarenih mačaka, i svaka je glumila u po jednoj sceni. Za razliku od pasa koji su laki za saradnju, mačke uopšte ne slušaju uputstva svojih dresera te su zbog toga noćna mora, a Koeni su izjavili da im je lakše bilo da rade sa lešinarom u svom prethodnom filmu, kao i da su zbog ovog iskustva omrzli mačke. Produkcija je takođe doživela peh kada je proleće u Njujorku poranilo i poremetilo planove reditelja koji su želeli da dočaraju melanholičnu, sumornu atmosferu njujorške zime.

Ovi problemi nisu naškodili konačnom rezultatu, i film je pokupio odlične kritike. Premijerno je prikazan na festivalu u Kanu gde je osvojio Gran pri, a bio je nominovan za tri BAFTA nagrade i tri Zlatna globusa. Takođe je nominovan za Oskara za najbolju kameru i najbolji miksing zvuka, a mnogi smatraju da su Koeni nepravedno izostavljeni iz trke za najbolji film i režiju.

,,Film je namenjen svima, ali bih voleo da ga pogleda mlađa publika, jer je Leh odličan primer praktičnog učešća u političkom životu.“

rekao je Vajda o svom poduhvatu.

Valensa je karijeru otpočeo kao skromni električar, ali ubrzo je počeo da se bavi aktivizmom, da se bori za prava radnika i jedan je od osnivača nezavisnog sindikata Solidarnost koji je imao veliki uticaj na slom komunizma u Poljskoj. Bio je predsednik od 1990 do 1995. a uticaj njegovih dela i dalje odjekuje Poljskom. Njegova borba nagrađena je Nobelovom nagradom za mir 1983.

Vajda je istakao da cilj njegovog dela nije da zabavi zapadni svet, nego da otkrije istorijsku istinu poljskoj publici. Scenarista, poznati poljski pisac Januš Glovački (Janusz Glowacki), izjavio je da njegov scenario nije apoteoza Valense, već ga pokazuje kao čoveka od krvi i mesa, vođu velike snage, ali takođe kao nekog ko ima svoje slabosti.

[imdb id=“tt2113820″ plot=“short“]

Nikol Holofsiner (Nicole Holofcener) je američka rediteljka sa bogatom televizijskom karijerom koja uključuje rad na serijama Seks i grad, Gilmore girls, Six feet under, Parks and recreation i mnogim drugim. Snimila je pet igranih filmova, od kojih je najviše uspeha imala sa filmom Friends with money koji je prikazan na Sandensu i nominovan za nagradu Nezavisni duh za najbolji scenario, a glumica Frensis Mekdormand (Francis McDormand) je osvojila Nezavisni duh za glumu. Njen sledeći film Please give je takođe prikazan na Sandensu, ali i na festivalima Tribeca i festivalu u Berlinu.

Sve smo rekli (Enough said) je njeno najnovije ostvarenje, romantična komedija koja je premijeru imala na festivalu u Torontu, i dočekana je sa skoro univerzalnim odobravanjem kritičara, sa posebnim pohvalama za prirodnost dijaloga i likova u scenariju. Džulija Luis-Drajfus (Julia Luis-Dreyfus) je bila nominovana za Zlatni globus, a pokojni Džejms Gandolfini (James Gandolfini) je nominovan za Nezavisni duh za svoju ulogu, a za istu nagradu je nominovan i scenario koji potpisuje Holofsiner. Ovo je pretposlednja Gandolfinijeva uloga, a nažalost nije stigao da je pogleda na filmskom platnu jer je tragično preminuo u junu prošle godine, nekoliko meseci pre premijere filma.

Najveći utisak koji film ostavlja je u domenu vizuelnog, scnografija, režija i specijalni efekti su na neverovatnom nivou, a mnogi ističu da je sa daleko manjim budžetom od tipičnog holivudskog, filma uspeo da postigne daleko više. Iako pozajmljuje klišee i zaplete iz sličnih ostvarenja (mnogi ga upoređuju sa Staloneovim filmom Daylight), Metro je ipak specifičan ruski film. Scenario se ne bavi samo pukim rešavanjem katastrofalnog urušavanja tunela i sudbinom putnika, već se bavi i ličnim dramama preživelih.

Film je takođe kritika ekonomskog progresa u savremenoj Rusiji. Podzemni tuneli se se bukvalno urušavaju pod teretom novih zgrada, a hitne službe ne mogu da dođu do mesta nesreće zbog gužve u saobraćaju. Stari radnik na održavanju jedini shvata moguću opasnost, ali niko od mlađih kolega ga ne sluša. Andrej, koji bi mogao da bude bogat, ali je umesto toga izabrao rad u bolnici, je u suprotnosti sa Vladom, ljubavnikom njegove žene koji je predstavljen kao amoralni agent za nekretnine. Sukob stare i nove Rusije je očigledan, a pukotine na tunelu oslikavaju neminovne pukotine u društvu.