Na Fest stižete pravo sa Berlinala, gde je „Rekvijem za gospođu J.“ imao svetsku premijeru u programu Panorama Special. Kakve utiske nosite iz Berlina?

1. V. – Sve projekcije filma su bile pune i tražila se karta više. Reakcije, u razgovorima, sa publikom pokazale su da film prevazilazi naše balkanske okvire i na svakom nivou komunicira sa svetskom publikom. Kritike pre svega objavljene u „Holivud riporteru“, „Skrin dejliju“ i nekoliko ruskih i nemačkih časopisa su zasta fantastične. Takođe postoji veliko interesovanje distributera za kupovinu i prikazivanje filma u različitim zemljama Evrope. Drago mi je što je posle duže vremena srpski film ponovo pokazao da može da stoji rame uz rame sa najvećim svetskim kinematografijama, na tako prestižnom festivalu kao što je ovaj u Berlinu.Šta očekujete od učešća na Festu, u nacionaloj takmičarskoj selekciji?
   B. V. – Pre svega počastvovan sam što će film imati premijeru na Festu, uz koji sam, sa većinom kolega sa kojima sam radio film, odrastao i formirao svoj filmski ukus. Učestvovanje u nacionalnoj selekciji svakako predstavlja privilegiju pogotovu kada se uzme u obzir bogata prošlogodišnja produkcija. U svakom slučaju očekujem da će se film dopasti publici i žiriju.

   Kako ste došli na ideju za scenario o udovici kojoj birokratija u Srbiji otežava čak i planirano povlačenje iz života?
   B. V. – Ideja za priču “Rekvijem za gospođu J”  nastala je iz privatnog poznanstva žene koja, po svemu, predstavlja tipičnu žrtvu tranzicije u Srbiji. Ona je skromna, tiha žena, koja ne želi nikome da smeta. Bez posla i otpremnine, bez muža i volje da izadje iz stana, osećajući se nepotrebnom i odbačenom u porodici u kojoj komanduje onaj ko prvi “uzme pušku ujutro”, Gospodja J pronalazi stari porodični pištolj i odlučuje da ga sklopi.  Film se bavi bolnom i neizbežnom temom većine zemalja u Istočnoj Evropi – socijalnom tranzicijom, što neminovno vodi, kao u ovoj priči, ukupnoj krizi identiteta i depresiji.

Strana kritika dočekala je Vaš film kao prijatno iznenađenje, opisujući ga, između ostalog, kao kafkijansku komediju. A kako ga Vi žanrovski definišete?

1. V. – Ovo je pre svega crna komedija, o tranziciji koja je pojela svoju decu, o ljudima koji su oduvek radili pošteno, pa nisu uspeli da se snadju u novom vremenu tranzicije, u kojem vladaju korupcija, birokratija i dupli moralni aršini. Ti ljudi više nemaju nadu. Oni više nemaju snage da se prilagodjavaju, oni su zbunjeni i umorni i jedina tranzicija koju danas vide kao spas je tranzicija na onaj svet. Hteo sam da ispričam priču o jednoj ozbiljnoj temi, tranziciji i depresiji, na duhovit način. Komedija je meni bliska, jer mislim da tužno bolje ide sa smešnim. Mi imamo dugu tradiciju komedije možda pre svega kao odbrambenog mehanizma od teške stvarnosti koju živimo.

„Rekvijem za gospođu J.“ je duboko ukorenjen u našu tranzicionu stvarnost, a istovremeno deluje univerzalno prijemčivo. Kako ste to postigli?
B. V. – Humor je glavni razlog za to. Takođe, koncentrisali smo se na emocije. Mislim da i tu leži univerzalnost. Životni problemi sa kojima se susrećemo više nisu samo rezervisani za Balkan. Na žalost, otuđenje, kriza identiteta, poremećeni odnosi u porodici u kontekstu neuspele socijalne tranzicije i opšte ekonomske krize predstavljaju univerzalni okvir koji se prepoznaje čak i u najrazvijenijim zemljama. Otuda univerzalnost ove priča. Ona bi mogla da se dešava bilo gde. Samo bi kostim i scenografija malo drugačije izgledali.

Imati Mirjanu Karanović u naslovnoj ulozi već je priličan garant uspeha filma. Kako je protekla saradnja sa našom velikom glumicom, ali i sa mladom Jovanom Gavrilović i drugim članovima ansambla?

1. V. – Mogu samo da kažem da je rad sa Mirjanom Karanović za mene bio jedna od najkreativnijih i najlepših saradnji do sada.  Njeno ogromno iskustvo kao vrhunske glumice, ali i kao pedagoga i rediteljke pomoglo je da shvatim koliko je poverenje ključno za dobar rezultat. Jovanu Gavrilović i Vučića Perovića znam još sa Akademije i njih dvoje su među najtalentovanijim glumcima mlađe generacije. Danicu Nedeljković, koja tumači lik mlađe ćerke, upoznao sam u jednoj dramskoj školi za decu, koju vodi Borka Tomović. Na probama koje smo dugo i temeljno radili, svi smo se sprijateljili i napravili neku vrstu zavereničke družine, koja je važna za dobru atmosferu.

Pohvale u Berlinu dobila je i direktorka fotografije Jelena Stanković. Šta ste tražili od autorskog tima?
B. V. – Radeći sa Jelenom Stanković, direktorkom fotografije, Zoranom Petrov, scenografkinjom i Lanom Pavlović, kostimografkinjom, želeli smo da na najjednostavniji i najiskreniji način ispričamo priču o Gospođi J.  To su tri umetnice, autorke koje su zaslužne za vizuelni identitet filma. Zajedno smo radili na svakom detalju, pokušavajući da  mentalno stanje glavne junakinje prevedemo u kompoziciju, boju, oblik i ritam. Često smo menjali ideje, pokušavajući da pronađemo najbolji detalj u sceni ili u kadru. To je bio jedan od najlepših i najkreativniji procesa na ovom filmu.

Svi kažu da je snimanje filma u Srbiji glavobolan posao u produkcionom, finansijskom smislu. Kako ste Vi prošli ovoga puta, sa kućom SEE Film Pro i koproducentima?
B. V. – Retko se desi da postoji takva harmonija između autora i produkcije. Moram da kažem da smo, kao autori, sve vreme bili podržani i zaštićeni od produkcije tokom celog procesa. Glavni producent Nenad Dukić i izvršni producent Miša Mogorović, pomogli su  da se koncentrišemo samo na svoj posao bez dodatnih stresova, kojih je naravno bilo.  Naravno, Filmski centar Srbije tu ima ključnu ulogu i očigledno je da posle dosta vremena postoji jedna sistemska briga za kinematografiju.

Kakvi su planovi posle premijere na Festu? Da li je pozitivan prijem na Berlinalu doneo pozive za druge strane festivale?
B. V. – Apsolutno. Već imamo pozive sa nekoliko festivala i potvrdjeno učešće. Berlin je jedan od tri najveća festivala A kategorije i učestvovanje u bilo kom programu predstavlja veliki uspeh, naročito kada dolazite iz jedne male zemlje. To predstavlja odskočnu dasku za dalji plasman filma. Svi treba da budemo ponosni na to.

Kada film kreće u domaće bioskope i šta mislite sa kojom publikom će najbolje korespondirati?
B. V. – Ubrzo nakon premijere na Festu, film će od 16.  marta krenuti u bioskope. Svaki reditelj želi da njegov film vidi što više ljudi. Mislim da smo napravili crno-humornu univerzalnu emotivnu priču koja se lako gleda. Definitivno je ženska publika naklonjenija filmu, ali sam u Berlinu imao prilike da razgovaram sa običnim građanima, Nemcima koji su takođe oduševljeni filmom.

Dok očekujete svoju premijeru na Festu, da li ćete gledati filmove iz drugih programa? Koji naslovi Vas posebno zanimaju?
B. V. – Ima mnogo autora, neki su moji omiljeni. Svakako ću pogledati „Na mlečnom putu” Emira Kusturice, „Elle“ Pola Verhovena, novi film Havijera Dolana, Farhadija, Ozona, Skorsezea, Kaurismakija, Andree Arnold…

Drajfus: Pristajem zbog novca, i ako je to jedna seksi, neodoljiva, romantična glavna uloga, ali to nisam imao u poslednjih 25 godina.

-Kad se osvrnete na svoju bogatu karijeru, šta se izdvaja kao ključni utisak, šta vas je obeležilo?

Drajfus: Za početak, imao sam jednu ambiciju, a to je da nemam jedan tip uloge ili jednog reditelja s kojim ću sarađivati, nego da imam jedno životno delo koja će oslikavati moje principe i ideale, i to sam i uradio. Gluma je za mene bila ispunjenje jedne vrlo specifične unutrašnje slike o sebi. Imao sam priliku da igram savršenog oca pre nego što sam postao otac, igrao sam najboljeg ljubavnika pre nego što sam postao odličan ljubavnik. To je nešto što mi pruža veliko zadovoljstvo. Takođe, mnogo mi je prijatnije u lovu, u pokušaju da se dokažem, nego da ljudi pretpostavljaju da ja to sve mogu. Godine gladi, pokušavanja da uspem, su me mnogo više ispunjavale nego godine uspeha.

-Danas se često vode polemike oko toga da li su blokbasteri zavladali kinematografijom. Kakva je budućnost umetničkog filma?

Drajfus: Budućnost filma je u prošlosti. Ono što smo imali pre blokbastera će se vratiti. Blokbasteri su određena vrsta distribucije koja preptostavlja da će svi u svakoj kulturi dobro reagovati na film i da će zaraditi mnogo novca. To je zato što su Ajkula i Ratovi zvezda uspeli u tome. Ali pre jedno 4 godine pročitao sam članak u Njujork tajmsu, i autor je rekao da nam ponestaje ideja za filmove koji mogu da utiču na ljude širom sveta, tako da ćemo morati da se vratimo na suštinu koja je činila Američki film- da napravimo film o Kanzasu i molimo se Bogu da će se ljudima u Nigeriji dopasti. To je ključna razlika, ranije se nismo trudili da se dodvorimo svima, samo smo snimali filmove.

-Kritičari izdvajaju film Američki grafiti kao ostvarenje koje je veoma uticalo na kinematografiju. kako vi danas doživljavate taj film?

Drajfus: To nije ključni momenat u mojoj karijeri. To su bila tri filma: The apprenticeship of Duddy Kravitz, Ajkula i Američki grafiti. Ajkula je imala veći uticaj na američki film, mislim, svi se plaše ajkula. Ali Američka kultura je predstavljena celom svetu zahvaljujući filmu Američki grafiti. Sjajna stvar u vezi sa filmom, ili možda čak užasna, je to što film nije umetnička forma, više je kao virus koji je zahvatio sve druge umetničke forme i svi ljudi širom sveta žele samo da snimaju. Niko neće da bude vajar ili slikar ili da pleše, svako ima scenario koji želi da snimi.

– Čini se da danas nema toliko bioskopske publike i da ljudi sve više gledaju filmove na internetu…

Drajfus: Nažalost, nikad više nećete videti film kao što je Lorens od Arabije, više nikad neće praviti zaista velike filmove, praviće filmove pune specijalnih efekata. A ideja da idete u mračnu prostoriju, religiozno, kao u crkvu, gde sedite sa strancima i pogledate u ekran gde vidite hiper-realnost, to će uskoro postati prošlost. A to je užasna stvar jer su filmovi pravljeni za to , da stranci sede zajedno i doživljavaju iskustva ljudske rase. Danas imamo velike ekrane, ali niko ne pravi filmove koji su veliki, epski, i oduzimaju dah.

-Najavljena je vaša uloga u seriji o Berniju Medofu. Televizije sve više ulažu u produkcije, da li vam se čini da time uzimaju jedan deo filmskih priča.

Drajfus: Postoje određene prednosti, na filmu možete d anapravite veliki spektakl koji ne možete na televiziji, ali na televiziji možete da prikažete dužu verziju priče. Obe forme imaju svoje prednosti. Ta serija će biti iz 4 dela, i biće to priča o američkom jevrejinu čije su žrtve bili samo američki jevreji. To je priča koja treba da bude ispričana.

-Bili ste najmlađi glumac koji je osvojio Oskara, šta je za vas značilo to iskustvo?

Drajfus: To je bilo sjajno veče, fantastično veće, ali iz ove perspektive, mislim da je došlo prerano. Ali nekako me je oslobodilo pritiska, jer više nisam morao da govorim „Jednog dana ću osvojiti Oskara“. Osim toga, to je jedno sjajno veče u celom životu punom sjajnih večeri. Godinu nakon moje pobede osvojio sam puno novca kladeći se da ljudi neće moći da pogode ko je prošle godine osvojio Oskara za glavnu mušku ulogu. Sedeo sam ispred ljudi, ja sam bio odgovor, a oni nisu znali. Osvojio sam stvarno mnogo novca jer se ljudi ne sećaju takvih stvari, to je samo prolazni trenutak.

-Čujemo da se starije glumice žale kako nema uloga za njih, da li to važi i za glumce?

Drajfus: Generalno, reditelj raspolaže sa određenim sredstvima. Ranije su to bili priča, zatim sjajan scenario i dobri likovi, a na kraju su bili specijalni efekti, montaža, itd. Sad se to preokrenulo, specijalni efekti su na prvom mestu, priča nije važna, scenario je užasan, a posebno kada pravite film o mehaničkim zverima koji žive na dnu okeana. Sve što se traži od glumaca je da upru prstom i kažu „Pogledajte ono!“. Tako da život glumaca više uopšte nije zanimljiv, a ja vrlo nestrpljivo iščekujem da počnu da prave bolje filmove.

-Da li ste ikad razmišljali da režirate neki film?

Drajfus: Ne, nemam nikakve ambicije da se bavim time. Ja nisam reditelj, jednom sam režirao kratak film i predstavu i bio sam ona vrsta reditelja koje sam uvek mrzeo. Fizički sam pomerao ljude okolo, terao sam ih da imaju mnogo čitajućih proba, nisam imao nikakav osećaj. Ja sam glumac, to je ono što radim najbolje, a svi ostalim glumcima koji pokušaju da se bave režijom želim svu sreću, blago vama. Ja nemam takve ambicije.

Prvo pitanje postavljeno je Stivenu Frirsu i odnosilo se na to kako je došlo do toga da režira ovaj film i da za njega angažuje Džudi Denč.

„Pre bi se moglo reći da je Džudi Denč izabrala mene, ona je prva dobila posao, a ja sam kasnije došao. Došli su mi sa veoma dobri scenarijem, Džudi dobro poznajem i sarađivao sam s njom, i ona i Stiv su mi se činili kao jako dobar par. Takođe mi se dopalo to što je priča bila i tragedija i komedija, na kraju, nije bilo razloga što ne bih to uradio. Ja nisam katolik pa sam morao da naučim dosta stvari o katolicizmu, ali generalno sam mislio da je to interesantna priča koja bi se svidela ljudima i da su njih dvoje interesantan par.“

Stiv Kugan iza sebe ima podugačku karijeru, što glumačku što scenarističku, pa se nametnulo logično pitanje šta je u ovom filmu bilo primarno.

„Pisanje je bilo najvažnije, i u jednom trenutku nije uopšte trebalo da glumim u filmu. Ali kako smo pisali scenario, shvatio sam da je uloga Martina jako dobra, pa sam kao producent odlučio da je dodelim sebi. Gluma je naravno jako važna, ali ako me pitate šta je važnije, to je pisanje, morali smo da se uverimo da je scenario pristojan pre nego što bi bilo ko pristao da se bavi njime, uključujući i mene. Pročitao sam jedan članak u novinama pre 4 godine, priča me je dirnula i tu je sve krenulo. Ispričao sam Gabrijeli priču i ona me je pitala da li želim da produciramo taj film. Onda su se sve kockice složile, doveli smo Džefa, i Džef i ja smo godinu i po dana zajedno pisali scenario. Odneli smo ga kod Džudi Denč koja je rekla da, a zatim kod Stivena Frirsa koji je rekao možda, ali na kraju je i on pristao“

Gabrijela Tana se uključila i dodala „Kada je me je Stiv kontaktirao sa ovom idejom, nije čak mislio ni da treba da napiše scenario, samo je mislio da je ovo film koji bi trebalo da se snimi i želeo je da bude deo nečega što je smatrao da je bitno. Nije imao dovoljno samopouzdanja da napiše scenario u početku, to je bio evolutivni proces.“

Potom je i Džef Poup rekao ponešto o procesu stvaranja filma:

„Rad sa Stivom je bio vrlo interesantan, pošto je on glumac i jako dobar imitator, radili smo u jednoj sobi i bilo je kao da smo u sobi sa svim likovima. U jednom trenutku bi bio Martin, u drugom Filomena, u trećem kaluđerica, zatim barmen. On je glumio dijaloge, a moj posao je bio da sve to zapišem.Kada smo imali gotov scenario, radili smo sa Stivenom Frirsom koji uopšte nije diktator, vrlo je otvoren za saradnju. Rekao bi nam koja scena ne funkcioniše i šta da promenimo i terao nas je da se stalno unapređujemo.“

Takođe su pomenuli i značaj prave Filomene u stvaranju filma.

„Džef i ja smo otišli da se nađemo sa Martinom i Filomenom, pola scenarija je bazirano na Martinovoj knjizi i tim informacijama , ali i na našim razgovorima sa njima. Bili su vrlo uključeni u proces, snimali smo naše razgovore i to smo kasnije uključili u našu priču. Ima naravno umetničke slobode, ali ostali smo verni pravoj priči.“ rekao je Kugan, a Poup je dodao sledeće: ,,Filomena je preživela neverovatan put od kad smo prvi put pričali s njom. I dalje je nosila tu sramotu staru 50 godina zbog vanbračnog deteta, ali na kraju je uspela da je prevaziđe. Provela je puno vremena putujući svetom sa filmom i pričajući svoju priču, jako mi je žao što nije mogla da dođe i u Beograd. Takođe je pokrenula projekat koji pomaže ženama poput nje, tako da je sada ambasador koji spaja razdvojene majke i decu. Ima preko 80 godina i doživela je neverovatnu renesansu, tako da se oslobodila te sramote.“

Drama pozajmljenog života

Oba Vaša filma nose teret lične drame i odluke: kako Mladena (“Klopka”) tako i Marka („Krugovi“). Čiji je „prtljag“ teži i da li su po Vama obojica junaci?

Mladen u “Klopci” kao i Marko u “Krugovima” imaju dilemu koja je nadljudska, izazov koji je pred njima je ogroman. Očigledno je da volim da se bavim takvim junacima. Ono što postoji u dramaturgiji kao definicija, obični ljudi u neobičnim situacijama, obični normalni ljudi u ekstremnim situacijama, odnosno situacijama gde se njihova moralnost stavlja na probu. Svakako, sličnost između ova dva filma postoji. Moja je potreba da se bavim upravo ovakvim likovima i situacijama. Verujem da je priča “Krugova” kompleksnija, prosto rečeno ima jedan širi zamah, koliko moralnog istraživanja toliko i društvenog angažmana. Za mene su “Krugovi” dosta ličan film.

U kom se krugu pakla nalazi Haris (Leon Lučev), kakav on teret nosi i da li je iko od Vas razgovarao sa Alenom Glavovićem?

Nismo pričali sa Alenom Glavovićem, gledali smo snimke na youtube-u i na taj način smo izgradili lik. Mislim da je Haris, (kao i svi likovi u filmu) u pokušaju da razreši sopstvene traume i strahove i da izađu iz kruga prošlosti koji im je obeležio život, da izađu iz senke događaja koji im je obeležio zivot. Harisova drama je ogromna, jer on u stvari živi jedan pozajmljeni život, živi život koji mu na neki način ne pripada, koji je trebao da pripada čoveku koga više nema, Marku. Mislim da je centralna priča odnos između Marka i Bogdana, ona sve objedinjuje. Harisova priča je jako važna, ona govori o žrtvovanju.

Nastojali ste da analizirate dobro i zlo i ponudite univerzalnu priču o ratu i njegovim posledicama. Koliko je ona slična a koliko različita podudarnoj ambicji vaših kolega, recimo “Spasitelja”(P.Antonijević).

Mi na žalost nikako da pobegnemo od tema koje imaju veze sa ratom, naši životi su u velikoj meri obeleženi ratom, iako većina nas nije direktno učestvovala uvek je bio u našoj neposrednoj blizini. Živimo posledice tog rata. Za mene lično, ovo je poslednji film koji se bavi tom temom, ovim filmom izlazim iz te priče. Snimanje ovog filma za mene je na neki način bio terapeutski. Teme koje se dešavaju oko nas i život je sam po sebi intrigantan.

Kažete da ste se trudili da se ne bavite ni politikom ni međunacionalnim odnosima već pre svega sudbinama ljudi i da su „Krugovi“ pošten film. Na taj ili sličan način svoje filmove i namere predstavljale su i neke vaše kolege i koleginice, poput recimo Anđeline Džoli (“Zemlja krvi i meda”).

Prirodno je da svako napravi pošten film, to je normalna stvar. Ja sam se trudio da film ne bude politički, ne zato što sam od toga bežao, nego zato što sam osećao odgovornost prema Srđanu Aleksiću. Njegov čin nije politički, pre svega je ljudski čin, zbog toga nisam hteo da pravim politički film. Politike u filmu ima, zato što je ona prisutna u našem životu, ali sam se trudio da ona bude scenografija u kojoj se kreću junaci. Film se bavi ljudskim sudbinama. Politika je obeležila naše živote ali sam se trudio da to ne bude glavna tema. Pokušao sam da se bavim segmentima ljudskih sudbina.

Otac glavnog junaka u čitulji, sinu upisao je “Umro je obavljajući ljudsku dužnost”. Koliko smo svi daleko od nje, jer teško je prisetiti se sličnog “obavljanja” a bilo je hiljade prilika za to.

Njegov otac kaže da je to ljudski, dodao bih da je to humanistički čin, što se ne dešava svaki dan, prava je retkost da neko na taj način štiti drugog čoveka. Ispovest Radeta Aleksića bio je jedan od impusla da snimimo ovaj film, ne samo ta rečenica već i deo ispovesti govori da ukoliko Srđanovo delo donese neke pozitivne konsekvence, u tom slučaju dosta je učinjeno. To jeste jedna od ideja filma. Mogu da kažem da je način na koji je Rade, hrabro i dostojanstveno govorio svih ovih godina, ima nešto što je duboko utkano u ovaj film.

Kako “Krugove” doživljava američka a kako evropska publika. Ima li razlike?

Generalno mislim da publika svugde na svetu na isti način prihvata neki film, ukoliko je filmska priča snažna, ukoliko ima emociju, publika svuda u svetu to prihvata na vrlo sličan način, tako je bilo i u Americi i u Berlinu. Ugao posmatranja je malo drugačiji, u Americi to je uglavnom publika koja o nama ne zna gotovo ništa, i malo je informisana o ratovima na prostorima Jugoslavije. Oni na to gledaju kao jednu ljudsku dramu, prate junake bez ikakvih političkih pogleda, dok je u Evropi drugačija situacija, tamo sve gledaju iz političkog ugla, međutim kad im objasnite da niste hteli da napravite politički film, i da ovo nije politički film, shvataju.

Ratna i traumatična vremena ostavljaju bar malo prostora i za – ljubav. Trag ljubavi i u ratno vreme videli smo kod jednog drugog Golubovića – Predraga, (“Progon”) dok je u Vaša poslednja dva filma ona, ljubav dakle deficitarna kategorija, ili za nju “nije bilo vremena”.

Kod mene je ljubav deficitarna kategorija. Do sada se nikada nisam bavio ljubavnim temama, ni nečim što je blisko tome, od toga sam očigledno bežao. To je deo moje intime koji sam do sada hteo da sakrijem. Danas mi prija poređenje sa mojim ocem, jer sam za vreme studija težio da bežim i da stvorim svoj autorski svet. Međutim na ovom filmu sam se malo i vratio, posebno u sceni spuštanja niz brdo, na neki način podseća na jednu od scena iz filma „Tišina“. Što je čovek stariji više zatvara lični krug i dolazi tamo odakle je krenuo, vraća se uticaju porodice. Što sam stariji sve sam bliži estetici svoga oca.

intervju uradila Una Čolić

Na koji način umetnik uspe da razume kako izgleda biti zavisnik i kako tačno artikuliše ta osećanja i iskustva u filmu?

Na razne načine. Glavna stvar su sopstvena iskustva. Hteo sam da napravim film o brilijantnom čoveku, čiji život kreće nizbrdo.

Napravili ste film o doktoru u kome je njegov rad predstaviljen veoma realistično. Kako ste to uspeli?

Snimali smo pravog hirurga. Porađao je bebu, izveo je amputaciju i traheotomiju. Gledalac na filmskom platnu gleda ruke pravog doktora. A Leonida Bičevina, koji igra glavnu ulogu, gledate u krupnom planu. Davanje injekcija u filmu je takođe pravo.

Sa morfijumom?

Ne… Imali smo stručnog konsultanta na snimanju koji je kontrolisao situaciju. Koristili smo prave hirurške instrumente i dezinfikovali ih na način na koji se to zaista i radi.

Na kraju Poliakov ne mari gde se bode, ubada iglu bilo gde, direktno kroz svoju prljavu odeću.

U tim slučajevima koristili smo iglu specijalno napravljenu za nas, koja se uvlači- pri ubodu ona automatski nestaje. Ali kad god je koža u kadru, inekcija je prava.

Šta ste hteli da kažete ovim filmom?

Ne pokušavam da učim ljude, da ih stavim na pravi put. Govorim im šta vidim i šta znam, ali ne verujem nikome i ni čemu. Niti je „Morfijum“ o drogama, niti sam imao nameru da film bude kampanja protiv droge. O čemu je onda zapravo? Neka svako dođe do svog zaključka. Bulgakov je napisao autobiografsku knjigu, „skinuo se sa igle” na vreme i spasao. Ali to je redak slučaj. Kraj ovog filma je mnogo realističniji: život talentovanog čoveka ide nizbrdo sve dok ne dodirne dno. A to se često događa u životu. I ne samo zbog droge. Mnogo je iskušenja oko nas.

Kako se odupreti?

Kako bih mogao znati? Ne tražite od mene odgovor na ovakva pitanja. Ja sam uradio svoje. Snimio sam film. A vi idite i pogledajte ga.

Po čemu se uloga Džona u filmu Knowing, razlikuje od vaših prethodnih uloga?

Nicolas Cage: U ovom filmu igram samohranog roditelja, što sam čekao već duže vreme. I ambijent naučne fantastike, to mi postaje sve omiljeniji filmski žanr. U takvim filmovima mogu da se izrazim na abstraktan način i publika je spremna da me kao takvog prihvati.

U čemu je draž filmova o katastrofama?

Nicolas Cage: Pretpostavljam da se svi to pitamo. Šta bi mi uradili u takvim situacijama? Da li bi uradili ovo ili ono. I baš zato, odlazak u bioskop gde se suočavamo sa našim primarnim strahovima je uzbudljiv. Stimulativan. I kada govorimo o filmu Knowing, to je još i nivo više. Tu se radi o duhovnosti. To ga razdvaja od klasičnih filmova o katastrofama.

Da li biste nešto promenili u svojoj karijeri kada bi mogli?

Nicolas Cage: Zaista ni zbog čega ne žalim, ali znate, počeo sam veoma mlad. Počeo sam sa glumom u 15 godina i to traje već 30 godina. Tada nisam imao ovu mudrost i iskustvo koje imam sada tako da možda ne bih toliko žurio koliko sam tada to radio. Moje odrastanje je imalo publicitet i pravio sam greške pred svima. Kada se bavite javnim poslom, greške mogu biti jako neprijatne.

Šta mislite, kako će Holivud izgledati u budućnosti?

Nicolas Cage: Imam osećaj da će biti više kreativnosti jer su svi zabrinuti o ekonomiji a kad god je bilo tako morala se iskoristiti kreativnost da bi se stvari uradile drugačije nego do tada. Najbolji primer za to je stari nemački film „The Cabinet of Dr. Caligari“. Producenti nisu imali novca za lokaciju pa su napravili scenografiju od kartona što je izgledalo fascinantno. Ili kada neko kao Anthony Burgess postane scenarista jer mu je potreban novac za lečenje pa napiše „A Clockwork Orange“. Mislim da takve stvari stimulišu kreativnost.

Čini se da idete direktno iz filma u film. Odmarate li se uopšte?

Nicolas Cage: Pa, upravo sam imao par slobodnih nedelja, ali generalno ste u pravu. Idem iz filma u film i to ću i raditi još neko vreme. Svestan sam da će moj najmlađi sin još koju godinu krenuti u školu a tada ću već morati da smanjim vreme koje provodim po snimanjima. Radim užurbano dok se to ne desi.

Intervju sa Penelope Kruz u bekstejdžu odmah nakon dodele Oskara.

Zdravo Penelope. Čestitamo. Hteo sam samo da te pitam, možeš li da nam prevedeš makar deo onoga što si maločas govorila na bini?

Penelope Cruz: Mislite deo na španskom?

Da.

Penelope Cruz: Rekla sam da posvećujem nagradu svim glumcima iz moje zemlje i svim ljudima koji sada tamo gledaju dodelu Oskara. Osećam da nagrada pripada i svima njima.

Pre no što si stigla ovde, da li si se čula sa Vudi Alenom da ti da neki savet?

Penelope Cruz: Danas? Nisam. Ali odmah ću ga nazvati. Poslao mi je cveće prošle nedelje kada sam išla na BAFTA dodelu, i razgovarali smo u toku ove nedelje. Nekada pozovem Vudija samo da mu se javim. Divim mu se. Mislim da je veoma zabavam, šarmantan i originalan. Naravno, danas ću morati da se čujem sa njim da mu zahvalim.

Kako ćete da proslavite nagradu?

Penelope Cruz: Najpre ću odgledati ostatak ceremonije jer tek je počela. Imam puno prijatelja tamo koji su nominovani i veoma sam uzbuđena i zanima me šta će se dalje dešavati večeras. A onda, da, proslava. Ne znam. Hoću dobru muziku.

Imala si dve odlične uloge ove godine. Ovu i Consuela u filmu Elegy. Šta ti to govori? Jeli to samo sreća ili ima sve više dobrih ženskih uloga?

Penelope Cruz: Te uloge su odlično napisane, i veoma sam srećna što sam imala obe u istoj godini. Zahvalna sam rediteljima što su mi dali materijale. Lik žene kakav nikad nisam igrala ranije i žene čija ličnost ne može biti dalja od moje. I da, veoma sam im zahvalna a sreća je, verujem, uvek deo svega što se dešava. Samo, potrebno je više od toga. U ovom slučaju govorim o njihovoj veri u mene.

Jedna od tvojih partnerki iz mjuzikla koji sada snimaš, Sofija Loren, je ovde večeras. Kako je raditi sa njom i kakvo je iskustvo igrati u mjuziklu i pevati „A Call From the Vatican“?

Penelope Cruz: Znam tu pesmu. Vežbala sam je više meseci i zadnjeg dana snimanja sam bila veoma depresivna jer nisam mogla da je ponovim. Mislim da će film biti sjajan. Veoma smo srećni i veoma ponosni na taj film a Sofija je izvanredna. Ona je jedna od najvažnijih osoba koje sam upoznala. Postale smo veoma dobre prijateljice, ona mi je kao druga mama. Priča mi šta da jedem. Tako je stvarna i prošla je svašta. Sednete sa njom i ona vam priča o De Sica, Mastroianni, Fellini-ju, zna sve o njima. Ona je žena sa zlatnim srcem.

Jedna od stvari koje si nam govorila u Kanu i kasnije, o ovoj ulozi je da si nesigurna. Pitam se kako je nakon što si dobila Oskara, hoćeš li i dalje biti nesigurna u vezi svoje uspešnosti?

Penelope Cruz: Ne, ja sam uvek nesigurna na snimanjima bez obzira na sve. Kada radite sa Vudi Alenom znate da možete da mu verujete i ako mu se nešto ne sviđa, on vam to kaže. Ako mu se sviđa, kaže vam i to. On ne govori baš puno ali je iskren i to mi je bitno. Uradili smo celi film za četiri ipo nedelje tako da nisam imala predstavu kako će ispasti. Mada, naravno, nisam ni sumnjala u genijalnost Vudi Alena. Brinuo me je i ton jer sam se dosta smejala čitajući scenario ali kad sam ušla u svet Marije Elene nisam želela da se nasmejem nijednom sve vreme snimanja. A onda sam gledala film zajedno sa publikom u Kanu. I sećam se da sam se pitala, zašto se smeju? Reditelj nije želeo da glumci razmišljaju o žanru dok snimaju. A svi smo znali da je komedija. Ali morali smo da zaboravimo u kojoj sceni je šala, koji delovi teksta su duhoviti.

Govorila si ranije da si na putu do slave pomišljala da ti je san nedostižan. Neki su govorili da si previše lepa, da nikada nećeš savladati engleski jezik. Šta te je ohrabrivalo da ipak ostvariš svoj ludi san?

Penelope Cruz: Nekada je bolje ne slušati takve priče, ne učestvovati u takvim razgovorima. Možeš li raditi u Americi sa akcentom? Možeš. I to se menjalo u zadnjih 10-15 godina. Ranije je bilo dosta teže ali filmovi reprezentuju stvaran život, oslikavaju dešavanja na ulicama. Onda smo svi u ovome zajedno. Koliko različitih akcenata imate samo u ovoj sobi? Svi smo svakim danom sve više izmešani i to mora da se vidi i na filmu. Srećna sam što su ta vrata sve više otvorena, ne samo za mene već i za druge.

Guy Ritchie: Moj novi film, RocknRolla, istog je zanra kao i Dvocevke i Snatch. Pozeleo sam da uradim jos jedan takav film jer se Engleska potpuno izmenila zadnjih 15-20 godina. Svet kriminala se konstantno menja tako da je deo filma o tome kako nova skola kriminalaca izguruje stare iz „posla“.

Ko su „nova skola kriminala“ u Engleskoj?

Guy Ritchie: Pa, deo toga su Rusi i kriminalci iz Istocne Evrope. Do pre par godina veliki gangsteri su ovde zaradjivali po par miliona funti dok sada novi okrecu milijarde. Stara skola pokusava da radi po starim principima ali novi ih sve vise izbacaju iz posla. Cela Britanija se menja. Stari identitet koji je Engleska imala takoreci da vise ne postoji. Sve je postalo medjunarodno kao sto je u Njujorku. Desava se da kupac ponudi milion funti za kucu i onda se pojavi oligarh koji da 25 miliona i kupi je u trenutku. To se desava i sa fudbalskim timovima. Sa igracima, takodje. Sve to ima ogromni uticaj na kulturu koje je nase drustvo imalo. Pokusao sam da nesto od toga reflektujem i u filmu RocknRolla.

Jeli London za vas jos uvek dom?

Guy Ritchie: Definitivno. London je moj dom. Rodjen sam tu i dosta toga sam tu preziveo. Posmatrao sam i prezivljavao dozivljavanje Londona i kroz svoju zenu, tako da sam video kako je biti i domacin i turista u Londonu. Mnogo je lepse biti turista. Neko mi je jednom rekao da domacin uvek vidi lose stvari a turista uvek dobre. To mi olaksava posto sam ozenjen amerikankom.

Da li zaista imate svoj pab u Londonu?

Guy Ritchie: Imam. I mogu vam reci da je mnogo teze voditi pab nego snimiti film. Mada je jedini razlog zbog kog sam usao u taj biznis sa pabom zabrana pusenja u njima. U proseku, cetiri paba se u Londonu dnevno zatvori zbog te zabrane, ali mi evo, i dalje radimo.

Kako starite, posmatrate li kriminalce manje romanticno u svojim filmovima?

Guy Ritchie: Mislim da ne. Posmatram ih objektivno. Pokusavam da ne ukljucujem ni etiku ni moral. Prikazujem jednostavno pogled i komentar na njih i njihovo ponasanje.

Jeste li ikada upoznali nekog zloglasnog clana podzemlja dok ste istrazivali za film?

Guy Ritchie: Nisam. Neke ideje za filmove sam dobijao iz prica koje sam slusao. Na primer, prica o hranjenju svinja u Snatch. To je klise. Sreo sam tipa koji je lesevima vadio zube pre no sto ih je bacao svinjama. Inace, on je sada simpatican dedica. Daje donacije humanitarnim organizacijama, vodi lokalni fudbalski klub. Naizgled se nikako ne razlikuje od bilo kog njegovog vrsnjaka.

Radite i na novom filmu o Serloku Holmsu?

Guy Ritchie: Da. Serlok Holms je i intelektualac i pravi akcioni lik. Medjutim, do sada su ga u filmovima vise predstavljali kao intelektualca. Sada, uz ove nove tehnologije, pokusavam da od njega napravim pravog akcionog junaka.

Radoslav Zelenovic: To vam je kao da pitate roditelja koje dete najvise voli. Nema izdvajanja, svi programi su vazni jer su svi programi sastavni deo naseg festivala. Vazno je sto se vratio program Paralele i sudari koji prosle godine iz objektivnih razloga nije bio prisutan, a raduje me i uvodjenje selekcije decjeg filma. sto se ekoloskog filma tice, ovde ovu temu ne treba posebno eleborirati: od prirode pravimo jedan veliki kontejner, a dokumentarni filmovi samo iskreno govore koliko smo ugrozeni. Sa druge strane, ekoloski film upucuje i na neke zablude u vezi sa ekologijom: Arktik i Antartik se, na primer, racunaju kao najcistije sredine na zemaljskoj kugli, medjutim, nije bas tako, i neki ce od filmova na festivalu to i pokazati. Ove godine u festivalsku ponudu nismo uvrstili kanskog pobednika jer je producent filma odlucio da se taj film ne prikazuje nigde pre francuske premijere. Medjutim, cini mi se da sada usvajamo jednu novu praksu, da Festival otvaramo i zatvaramo sa domacim filmom. To se meni izuzetno dopada, jer znam da svi festivali, pa tako i nas, veoma uvazavaju domaci film.

Medjunarodni filmski festival na Palicu od svog osnivanja, 1992. godine, presao je dugacak put i danas predstavlja vaznu tacku na mapi evropskih filmskih festivala. Kakvo je Vase misljenje o predjenom putu?

Radoslav Zelenovic: Vreme u koje smo utemeljili festival je bilo vreme za sve – osim za medjunarodni filmski festival. U pocetku smo menjali programske koncepcije da bismo 2003. godine postali festival evropskog filma, i izvesno je da smo na dobrom putu. Koherentnom programskom koncepcijom Festival evropskog filma odvaja se od mnogih drugih festivala na ovim prostorima, a cinjenica da smo clan Evropske organizacije filmskih festivala govori o znacaju koji festival ima na evropskoj mapi kulture.

Da li smatrate valjanim primedbe da danas u Srbiji ima mnogo medjunarodnih festivala i da je potrebno veci broj tih festivala redefinisati?

Radoslav Zelenovic: Nemam nameru da govorim o drugim festivalima jer sam na mnogim festivalima o kojima govorite i sam radio. Svi festivali imaju svoj festivalski zivot, imaju svoju festivalsku publiku. Ja sam se poslednjih petnaest godina koncentrisao na filmski festival na Palicu. Festival nije obicno bioskopsko prikazivanje, jer ako vi na festivalu nemate goste, to je obicna bioskopska predstava. Mi smo uspeli i ove godine da se izborimo da nam dodju vazni i znacajni autori, ove godine lauerati su Ken Louc i Goran Paskaljevic, oni su dobitnici nagrade Aleksandar Lifka. cinjenica da autori filmova odlucuju da zivot njihovog filma pocinje na Palicu govori o tome koliko se ovaj festival „usancio“ u neke dobre pozicije i govori o tome koliko ovaj festival moze samo da napreduje.

Imate uvid u stanje filmskog trzista u Evropi. Kakva je situacija sa domacom kinematografijom, koliko su „napolju“ trazeni filmovi iz Srbije?

Radoslav Zelenovic: Nasi filmovi opstaju na medjunarodnom trzistu zahvaljujuci festivalima. Da nema festivala mnoge kinematografije bi ostale bez mehanizama kojim dolaze do gledalaca. Festivali su mesta gde dolaze veliki producenti, distributeri, gde se kupuju filmovi, tako da je nasa pozicija danas dobra jer tamo gde se pojavi Kusturica vi niste autsajder, vi ste neko od koga se zazire, od koga se ocekuje… Nasa kinematografija ima svoje mesto u evropskoj i svetskoj konematografiji, i svetski, odnosno evropski film ima svoje mesto na palickom festivalu.

Ovogodisnja nagrada „Aleksandar Lifka“ bice dodeljena Kenu Loucu za doprinos evropskoj kinematografiji. Jedan od prvih njegovih filmova CATHY COME HOME, dokumentarac, snimljen 1964. godine, uticao je na promenu engleskog zakona o beskucnicima. Da li smatrate da se Evropa promenila od tih sesdesetih godina i da li je danas moguce zamisliti film koji bi uticao da se promeni neki zakon?

Radoslav Zelenovic: Da, to je vrlo zanimljiv detalj koji ste izvukli iz biografije Keneta Louca. Film, pogotovo dokumentarni, ima veoma velikog uticaja. Da li moze da promeni neki zakon – nisam siguran – u svakom slucaju ce da skrene paznju i da promeni nesto u svesti. Ja mislim da je vek koji je za nama vek dokumentarnog filma, i mi i u nasem programu insistiramo na tome.

Ovogodisnji slogan festivala evropskog filma je – FEEL, REFLEX, RELAX. Koliki su stvarni dometi proklamovane „nove osecajnosti“ danas u Srbiji?

Radoslav Zelenovic: Ono sto mi zivimo svih ovih godina uslovljava nas polozaj u zajednici, u evropskoj zajednici, ako hocete. Prvi hrvatski film koji je prikazan u nekoj od bivsih republika bivse Jugoslavije „Kako je poceo rat na mom ostrvu“, reditelja Bresana, prikazan je upravo na Palicu! Palic je bio taj koji je otvorio pricu i te lako pokidane veze su ponovo uspostavljene zahvaljujuci palickom festivalu. Stvorili smo novu osecajnost i ponovo poceli da funkcionisemo…

Nakon sto ste zavrsili Kwaidan, napustili ste studije sa kojima ste radili godinama i otisli u slobodne umetnike. Prvi film koji ste rezirali nakon toga je Samurai Rebellion.

Tako je.

Opet ste radili sa Shinobu Hashimoto, sa kojim ste radili i film Harakiri. Obe originalne price je napisao isti pisac. Film je majstorski odradjen. Za neverovati je da ste ovaj film odradili odmah nakon Kwaidan. Oseca se svojevrsna svezina u filmu. Gledati Samurai Rebellion je kao i probati casicu najboljeg sakea. Go Kato je bio odlican.

Da, Kato je bio sjajan. Gospodin Mifune je bio dosta dobar, takodje. Ali situacija sa njim nije prosla slavno.

Tada ste prvi put radili sa Mifunom?

Da, prvi put. Kada je gospodin Kinoshita radio film An Engagement Ring upoznao sam gospodina Mifuna. U to vreme, Mifune je upravo zapoceo sopstveni biznis, svoju produkcionu kucu. Kao da je gubio entuzijazam za glumu, razmisljao je o celini filma. Mislim da mu je um bio negde drugde. Ali uprkos tome pokazao je da je odlican glumac. Imam zanimljivu pricu u vezi njega. Bilo je veoma tesko cuti njegove dijaloge. Tako je bilo i u filmovima gospodina Kurosave. Polovinu njegovih replika je bilo nemoguce snimiti. Tako da sam ja izolovao zvuk njegovog glasa. Pokusao sam sve moguce varijante sa gospodom Okuyama i Takemitsku. I uspeli smo.

Promenivsi frekvenciju njegovog glasa?

Da. NHK studio je imao opremu kojom je bilo moguce to odraditi. Gospodin Fujimoto je dosao na snimanje i rekao „Ja cujem sve sto Mifune izgovara!“. Rekao je to naglas. Svi su culi.

Digitalno snimanje se dosta razvilo od tada. Znaci, tako ste to resavali tada. Samurai Rebellion je dobio FIPRESCI nagladu na Venecijanskom Festivalu Filma. Od tada, vi ste postali neka vrsta Japanskog Felinija.

Samurai Rebellion je odlicno prihvacen u Engleskoj.

Mislim da shvatam zasto. Anglo-Saksonska kritika se razlikuje od latinske kritike. Pod Anglo-Saksonskom podrazumevam i Britansku i Francusku. Britanci su takodje prvi primetili Yasujiro Ozu.

Da, tako je.