Jutro je najbolje vreme za gledanje filmova.

Sećam se jednom, davno je to bilo, izlazio sam iz jedne prostorije i neki lik me je pozvao „Kris!“. Okrenuo sam se, a on mi je samo rekao „Čuvaj se“. I to nikada nisam zaboravio. I često se stim tog „Čuvaj se“. Odličan savet.

Moj otac mi je dao veliku lekciju. Držao je pekaru. Radila je šest dana nedeljno ali i tog sedmog dana, iako nije radio, provodio je vreme u njoj. Zaista je voleo tu pekaru. Nije to bio samo posao.

Većina likova koje igram su bolesni likovi. Uvek im nešto fali, nekada su čak duboko poremećeni. Umoran sam od toga. Rekao sam svom agentu da želim ulogu Fred MacMurray. Želim ulogu gde imam ženu i decu, i psa i kuću. I da me sin pita „Šta misliš da bih trebao da uradim, tata?“ A ja mu kažem „Čuvaj se“.

Profesionalni plesači ne plešu u slobodno vreme.

Kad sam počeo da se bavim filmom moj tadašnji agen mi je govorio: „Bićeš sada u Los Anđelesu neko vreme. Ako te neko pozove na zabavu – nemoj da ideš. Bolje idi u bioskop.“ I tek sada mislim da shvatam šta je želeo da mi kaže. Nemoj preterano da se pojavljuješ u javnosti. Neka se malo zažele tvog lica.

Sve je počelo Lovcem na jelene. Bio sam tada glumac već skoro 30 godina ali ništa značajnije se nije dešavalo. A onda odjednom taj film. Postao sam kao zaražen. Najzad sam se uklopio u društvo.

Filmski scenariji su prilično neodređeni. Dosta se toga menja i dodaje na snimanju. Ali sa Tarantinom nije tako. Njegov scenario je ogroman. Prepun svih detalja. Nama ostaje da naučimo tekst napamet. To je gotovo kao pozorišni komad.

Dok smo Dennis Hopper i ja snimali scenu za True Romance umirali smo od smeha. Sav taj smeh je bio pravi. Iskren. I cela ekipa se smejala. Bio je to odličan dan.