Film „Lični kupac“ kombinuje izuzetno realističnu horor priču, poslovnu dramu i priču o potrazi za identitetom, a ovo je sasvim izvesno jedan od najuzbudljivijih filmova u karijeri glumice Kristen Stjuart. U ovom filmu presudno je otkrivanje različitih slojeva ličnosti glavne junakinje  koja je mnogo više nego samo lični kupac. Prikazivan je na filmskim festivalima u Njujorku, Novom Zelandu, Londonu i mnogim drugim, a u Kanu je na kraju projekcije nastupila petominutna ovacija.

Pobednik prošlogodišnjeg festivala u Kanu, film Plavo je najtoplija boja, u javnosti je poznat kao jedan od najkontroverznijih, ali i najboljih filmova 2013. godine. Miljenik kritičara, dočekan je sa stojećim ovacijama na premijeri, ali je i ovenčan brojnim nagradama, uključujući nagradu FIPRESCI žirija u Kanu, Luj Delik nagradu za najbolji francuski film, nominovan je za dve BAFTA i tri Satelit nagrade. Iako nije nominovan za Oskara zbog greške u prijavljivanju, nominovan je za čak 8 francuskih Oskara, tj nagrada Cezar, i bio je u konkurenciji za Zlatni globus.

Najveće dostignuće je svakako Zlatna palma u Kanu koja je prvi put u istoriji dodeljena reditelju i dvema glavnim glumicama- Lei Sejduks i Adel Eksarčopulos. Žiri kojim je predsedavao Stiven Spilberg insistirao je da glumice zajedno sa rediteljem ponesu čast i obrazložio svoju odluku sledećim rečima:

„Film je velika ljubavna priča koja je učinila da se svi osećamo privilegovano što smo u poziciji muve na zidu, što možemo da posmatramo kako se priča o snažnoj ljubavi i razornom rastanku razvija od početka. Reditelj nije ograničavao narativ i bili smo potpuno opčinjeni nastupima glavnih glumica, a posebno načinom na koji je reditelj posmatrao svoje likove i pustio ih da dišu.“

Takođe, u kategoriji kojom dominiraju muškarci, glumice su napravile pomak budući da je ovo tek drugi put u istoriji da ženska osoba osvoji Zlatnu palmu, pa makar i počasnu.

Abdelatif Kešiš rođen je u Tunisu ali je odrastao u Francuskoj. Glumom je počeo da se bavi još osamdesetih, a počeo je da režira 2000. godine. Od samog početka svrstao se u sam vrh francuskih reditelja, i do sada je osvojio dve nagrade Cezar za režiju, za filmove Games of love and chance i Tajna zrna, koji je bio prikazan na FEST-u 2008.

Dok je snimao svoj drugi film počeo je da razmišlja o filmu koji bi pratio život jedne učiteljice, ali njegova ideja je svoj konačni oblik dobila kada je naišao na grafičku novelu Žili Maro pod imenom Plavo je najtoplija boja. Njegov film nije adaptacija novele, Kešiš je samo nadogradio ljubavnu priču na svoju priču o odrastanju jedne devojke, zbog čega je originalni naziv filma Adelin život: Poglavlje 1 i 2. U želji da što vernije prikaže realan, necenzurisan život, Kešiš na snimanju nije angažovao frizere i šminkere, a takođe je iskoristio dosta nezvaničnog materijala snimljenog dok glumci nisu znali da je kamera upaljena. Reditelj je snimao glavnu glumicu dok spava, jede i ponaša se prirodno i van lika, a zbog toga što su je u tim kadrovima ljudi nazivali njenim pravim imenom, Adel, ime glavne junakinje Klementine je promenjeno. Glumice su scenario pročitale samo jednom, i većinu teksta su improvizovale, jer je reditelj želeo da dobije što prirodnije scene slične realnom životu.

Zanimljiv je i način na koji je Adel dobila glavnu ulogu. Naime, reditelj ju je umesto audicije odveo u poslastičarnicu i posmatrao je u običnoj, prirodnoj situaciji. Kako je u jednom intervjuu izjavio, shvatio je da je našao svoju glavnu glumicu čim je video način na koji jede svoj kolač. Glumice su izjavile da snimanje nije bilo lako i da je Kešiš jedan od najzahtevnijih reditelja s kojim su radile, da je od njih tražio i više nego što su mogle da pruže, ali zahvaljujući svom neobičnom i požrtvovanom načinu rada, Kešiš je uspeo da snimi ono što je zamislio- potpuno prirodan i iskren film o jednoj velikoj ljubavi, ali i samom životu.

godina: 2011.
Režija: Patrice Leconte
Uloge: Nicolas Giraud, Clément Sibony, Pauline Lefèvre
trajanje filma: 91 minut

opis filma:
Film govori o dva brata koja žive u mestu Monbar, u Burgonji. Za letnji raspust odlučuju da posete majku koja živi u drugom gradu i koju dugo nisu videli. Kupili su polovnu prikolicu i putuju polako, gde im se dopadne zastaju i uživaju u putu kroz Francusku. Uz put im se dešava nepredviđeno: povezu privlačnu, milu devojku, koja nikada nije videla more. Polako se javljaju privlačnost, želja, ljubav i skrivena zavist… ali nikako ljubomora.

Intervju sa rediteljem, o filmu:

Šta vas je inspirisalo da napravite film „Videti more“? Odakle želja da ispričate baš tu priču?

Patris Lekont: Želeo sam da se vratim stvarima koje liče na mene, koje su ličnije od poslednjih filmova koje sam snimio. Uživao sam u tim filmovaima, ali sam ponekad imao osećaj da sam negde drugde, da se gubim. Želeo sam ujedno i da se vratim bezbrižnijem, slobodnijem filmu, sa malom ekipom, na putu. Moj film je priča o dva brata zaljublenih u istu devojku, i obrnuto. Između njih nema ljubomore, a ona ih, sa svoje strane, voli obojicu i ne oseća potrebu da izabere jednog. To je, naravno, samo film. Želeo sam da ispričam jednu pravu sentimentalnu priču koja je u pravom životu nemoguća. Želeo sam da taj film za gledaoce bude neka vrsta oaze, da mogu da odu u bioskop, da se svetla ugase i da gledaju lagane, slobodne stvari, laganije i slobodnije od onog što žive u svakodnevnom životu. Ako izađu iz sale sa osećajem da im je Videti more ulepšao život, ja ću biti zadovoljan.

Kao i u vašim filmovima „Devojka na mostu“ ili „Feliks i Lola“, i u filmu „Videti more“ žena je na neki način pala sa neba. Otkuda ta strast za takvom vrstom žena?

Patris Lekont: Jednostavno zato što u pravom životu, žene zaista padaju sa neba! Ljubav na prvi pogled, udar groma, sve je to zbog neke žene koja se pojavila. Skoro mi je jedan student rekao da 80 odsto mojih filmova kreće susretom dve osobe koje se ne poznaju. U životu, kao i na filmu, upravo su ti neočekivani susreti, ne samo sentimentalni, ti koji nas prosvetljuju i teraju da se menjamo i idemo napred.

Može se reći i da je šarm filma u tome što se divi bezbrižnoj mladosti?

Patris Lekont: To je tačno… To je film koji govori o osobama koje imaju trideset godina, ali ja nisam mogao da ga snimim kada sam ja imao trideset godina. Siguran sam da mi je tada bila potrebna distanca od moje generacije da bih se divio tome. Bilo je zabavno praviti film uz takvu bezbrižnost kao kada sam snimao svoj prvi film, ali i uz iskustvo iz prethodnih trideset godina.

trejler:

– Nisam mogao da odmah snimim film o tome. Otišao sam na dugačko putovanje, može se reći i širom sveta, pre nego što sam se odvažio da snimim farmere. Ranije čak nikad nisam snimao ni svoje roditelje. Tokom kasnih osemdesetih, za časopis Liberation istraživao sam nestajanje farmera. U to vreme, bio sam iznenađen da se život na selu, život mog detinjstva, nije puno promenio. Tada sam obećao sebi da ću snimiti film.

Moderan Život

Da li Vam je ikad bilo zabranjeno da snimite određene scene?

To se nikad nije desilo. Ponekad, postojale su scene koje nismo želeli da prikažemo, a s druge strane, nismo želeli ni da ih ometamo. Snimali smo ih tokom deset godina i moglo bi se pomisliti da su oni zbog toliko dugačkog vremeskog perioda, izgubili na spontanosti. Međutim, to se nije dogodilo. Ovi ljudi su ostali potpuno isti kao što su i bili. Oni mogu biti srećni ili tužni, govorljivi ili ćutljivi. Ali nikad nisu pokušavali da nas iznenade ili da nas zadovolje. To je zaista fantastično. Povrh svega, oni su govorili ono što su imali da kažu, tako da u ovom filmu postoji posebna veza između onih koji su bili snimani, i oni onih koji su snimali, a to sam retko dobijao u svojim ranijim dokumentarcima.

Da li postoji nešto što niste znali o seoskom životu, a što znate sada, nakon deset godina snimanja filma Moderan Život?

Mislim, da su svi ti ljudi, u suštini, nama slični. Ovi ljudi, koji su sada u manjini, su veoma savremeni. Mnogo više nego što sam i mislio. Ovo je razlog što je Moderan život utemeljen u sadašnjosti. Ovo nije nostalgičan film iako mi je taj prizvuk nostalgije pomogao da snimim film. Ovo nije “svet koji nestaje“ ili “odvojeni svet“, ovo nije svet koji se razlikuje od našeg. Oni više ni od koga ništa ne očekuju. Oni znaju da mogu da se oslone samo na sebe. Kao i mi uostalom.

Film Moderan život biće prikazan na ovogodišnjem 37. FEST-u uokviru programske celine „Činjenice i slagalice“ u Bioskopu Balkan, 21.02. u 17:30, i Dvorani Kulturnog Centra, 22.02. u 18:00