Fon Trir je do sad svoje filmove grupisao u svojevrsne trilogije koje povezuje stilsko ili tematsko jedinstvo, a Nimfomanka je završni film trilogije Depresija. U sva tri filma, Antihrist, Melanholija, i Nimfomanka, glumi Šarlot Gejnzbur i sva tri se bave likovima koji se bore sa depresijom i tugom na različite načine. Nagovešteno je i da je ovom trilogijom Fon Trir pokušao da prikaže svoju depresiju od koje, kako sam priznaje, pati ceo život.

Nimfomanka je priča o životu jedne žene, samoproglašene nimfomanke, i u retrospekciji pripoveda o njenim erotskim iskustvima od rane mladosti do zrelog doba. Iako je još od prve najave postao ozloglašen zbog eksplicitnih scena, glumci, ali i kritičari stali su u odbranu filma ističući da je sve što je prikazano u službi onoga što je Fon Trir hteo filmom da kaže. Stelan Skarsgard izjavio je da je glupo film nazivati pornografskim, štaviše mogao bi se nazvati jako lošim porno filmom.

„Posle nekog vremena shvatite da uopšte ne reagujete na eksplicitne scene, postanu prirodne kao da gledate nekog kako doručkuje,“

rekao je Skarsgarg.

Ideja za film nastala je na snimanju Melanholije, tokom koga je direktor fotografije u razgovoru sa rediteljem izrazio svoju brigu i zamolio ga da ne upadne u zamku u koju brojni reditelji upadaju što su stariji- da žene u njihovim filmovima postaju sve mlađe i sve ogoljenije.

„To je sve što sam želeo da čujem. Definitivno nameravam da žene u mojim filmovima postaju sve mlađe i sve ogoljenije.“

rekao je Fon Trir.

Lars fon Trir je poznat po tome što je jednako skandalozan kao i njegovi filmovi, a pre dve godine uspeo je da postigne istorijski presedan i bude prva osoba koja je proglašena za nepoželjnu na filmskom festivalu u Kanu. Iako je čak osam puta bio nominovan za Zlatnu palmu, (i jednom je osvojio), njegove politički nekorektne šale bile su dovoljne da postane nepoželjan na ovom prestižnom festivalu. Posle toga, Fon Trir je odlučio da više ne daje izjave i intervjue, što je i ispoštovao na pres konferenciji Berlinala na kome je film imao premijeru, a na kojoj se pojavio u majici sa zlatnim logom Kanskog festivala i natpisom „Persona non grata“.

Mladi Lars je ubrzo otkrio bioskop. On je bio oaza, skrovište od spoljašnjeg sveta u kome je Lars mogao da dodje u kontakt i da nauci mnoge stvari koje su mu bile zabranjene od strane roditelja. Pošto je dobio prvu Super-8 kameru kao poklon, Lars pocinje vec sa 11 godina da pravi svoje filmove. 1979. godine upisuje filmsku školu u Danskoj. Tokom svojih studija snima filmove Nocturne (1980) i Befrielsesbilleder (1981) – oba su dobila nagradu za najbolji film na filmskom festivalu u Minhenu. U to vreme njegove kolege mu daju nadimak „von Trier“ – kao šalu (von – plemicka titula), jer su ime Lars i prezime Trier veoma cesti u Danskoj. To ime je zadržao i danas u svetu je pod njim i poznat. Diplomirao je 1983.godine.Odmah po završetku studija pocinje rad na svojoj prvoj trilogiji Evropa. Trilogiju otvara film Forbrydelsens Element (Element Zlocina, 1984). Film je premijerno bio prikazan na filmskom festivalu u Kanu i osvojio je nagradu za najbolje tehnicko rešenje. Sledeci film u trilogiji je bila Epidemija (1987). Film je takodje uvršten u oficijelnu selekciju Kanskog festivala. U ovom filmu se pojavljuje i sam Lars von Trier igrajuci samoga sebe (i scenarista filma Niels Voersel – koji je takodje radio kao ko-scenarista na filmovima Element Zlocina, Evropa i Kraljevstvo I i II – takodje se pojavljuje u filmu isto glumeci samoga sebe). Von Trier u ovom ostvarenju govori i o svojim fobijama, ideološkim opsesijama, svojim dramaturškim metodama i svojoj estetici. Film je, u stvari, von Trierov dokumentarac o samom sebi. Poslednji u trilogiji bio je film Zentropa (Evropa, 1991) kojim je von Trier osvojio svoju prvu Zlatnu Palmu u Kanu.

1992. godine zajedno sa filmskim producentom Peter Aalbcak Jensenom (sa kojim je producirao film Evropa – Zentropa) otvara producenatsku kucu Zentropa Entertainment. Time je stekao finansijsku i kreativnu nezavisnost. Zentropa Entertainment producira mnoge filmove i TV serije. Takodje Zentropa Entertainment postaje jedini mainstream studio koji producira i hardcore porno filmove ka što su: Constance (1998), Pink Prison (1999), Hot Men Cool Boys (2000) i All About Anna (2005).

Da bi zaradio novac za novonastalu kompaniju, von Trier snima seriju Reigt (Kraljevstvo, 4 epizode, 1994) i drugu sezonu Reigt II (Kraljevstvo II, 4 epizode, 1997). Žanrovski orijentisana kao horor-triler-drama, radnja filma smeštena je u bolnici u Kopenhagenu (prava bolnica) koju zaposedaju duhovi, a na cijem se mestu nekada nalazila mocvara. Serija postiže neverovatan uspeh kod kritike i danas je svrstavaju medju najbolje ikada snimljene uz seriju Davida Lyncha – Twin Peaks. Serija dobija i americku verziju koja nailazi na loše kritike i hladan prijem, narocito evropske publike.

Godina 1995. pokazace se kao prekretnica u njegovom životu. Von Trierova majka mu na samrti otkriva da covek koga smatra ocem, u stvari to nije. Lars se susrece sa svojim biološkim ocem, koji posle prvog susreta odbija dalji kontakt sa njim. Razocaran i besan, Lars von Trier pokušava da izbriše svog ocuha i bilo kakvu vezu sa njim i njegovim poreklom, time što se preobraca u katolika i prihvata katolicanstvo za svoju veru. Laž i obmanjivanje koje spoznao imace veliki uticaj na njegov filmski umetnicki izraz. Težeci ka apsolutnom iskrenošcu u svom životu i umetnickom radu, Lars von Trier osniva Dogma 95 – umetnicki filmski pokret. Tehnicke novotarije koje donosi Dogma 95, uticale su na film Braking The Waves (Kroz Talase, 1996), koji je osvojio Grand Prix u Kanu. Za isti film Emily Watson biva nominovana za Oskara. Film otvara novu trilogiju Golden Heart koju nastavlja i završava slede?a dva filma. Iako film Kroz Talase donosi uticaj Dogme 95, prvi cist Dogma film je njegov sledeci Idioterne (Idioti, 1998), fantasticno ostvarenje koje prica banalnu pricu o dvoje ljudi koji se pretvaraju da su idioti. Kroz film novootkriveni Dogma95 koncept privlaci pažnju citavog sveta i inspiriše mnoge filmske stvaraoce širom sveta.

2000. von Trier se odlucuje da snimi mjuzikl sa Irskom pevacicom Bjork – Dancer In The Dark (Ples U Tami, 2000), u kome kritikuje smrtnu kazanu. Lars von Trier i Bjork zajedno pišu pesme, a jedna od njih „I’ve Seen It All“, biva nominovana za Oskara (to jedina von Trierova nominacaja za istu nagradu). Bjork, takodje biva nominovana u kategoriji za najbolju žensku ulogu, ali ostaje bez ijedne nagrade.

2003. godine u Kanu predstavlja svoju novu trilogiju, tada neimenovanu i do danas nezavršenu, The Land Of Opportunity, filmom Dogville, u kojoj glavnu ulogu fenomenalno tumaci Nicole Kidman. Trilogija na najoštriji nacin kritikuje ljudsku rasu i bavi se njenom problematikom kroz sve užase koje donosi hipokrizija i represija. Film gubi u konkurenciji za Zlatnu Palmu od filma The Elephant (Slon) Gas-Van Santa. Drugi deo trilogije stiže 2005. pod nazivom Manderlay, osiromašen izostankom Nicole Kidman koja zbog obaveza nije mogla da ponovi ulogu. 

2006. snima komediju The Boss Of It All. Film je snimljen koristeci se specificnim filmskim procesom Automavision, koji se sastoji u tome da reditelj odabere najbolji položaj kamere, a onda kompjuter odluci kada ce seci, uvelicati.

Lars von Trier trenutno je prekinuo snimanje svog novog horor filma Antihrist. Zbog problema sa depresijom hospitalizovao se u mentalnu institutu u Kopenhagenu.

Zbog stava prema Americi i tona kojim o njoj govori cesto je kritikovan za antiamerikanizam (narocito posle filmova Dogville i Manderlay). Cesto ga prozivaju i za mizantropa. Ovakve tvrdnje, iako možda privdne, su bez dokaza. Lars von Trier je, u stvari, mislilac i filozof u istom onom redu kakav je recimo i Dostojevski; a film koristi kao ekspresiju i prostor za iskazivanje svojih stavova i razmišljanja.

Von Trier je takodje poznat po svojim brojnim fobijama, u koje mnogi sumnjaju tvrdeci da je u pitanju marketinški trik, medju kojima je najpoznatija ona od letenja. Zbog nje Trier nikada nije posetio Ameriku. Ovo mu i zameraju u njegovim filmovima, kako neko ko nikada nije krocio na americko tlo, može govoriti o njoj, na šta on odgovara da „ni Amerikanci (ekipa filma) nikada nisu bili u Kazablanku, ali su snimili film Kazablanka“. Zbog ove fobije, reditelj je sve svoje filmove snimio u rodnoj Danskoj i susednoj Švedskoj. Kada je morao da ide na Kanski festival, putovao je kolima.