U Sopotu, 6.jula 2009.

ODLUKA ŽIRIJA O NAGRAĐENIM FILMOVIMA

38. FILMSKOG FESTIVALA U SOPOTU

Žiri takmičarskog programa 38. Filmskog festivala u Sopotu u sastavu:

1. Mihailo Vukobratović, Predsednik žirija

2. Dejan Zečević, član žirija

3. Marko Valić, član žirija

je na završnoj sednici, pošto je pogledao sve filmove u takmičarskom programu, doneo Odluku o nagrađenim filmovima:

1. NAGRADU ZA NAJBOLJU ŽENSKU ULOGU, koju čine statueta SOFEST i novčani iznos od 200.000 DIN, dobija

MIRJANA KARANOVIĆ

za ulogu u filmu TAMO I OVDE

Nagrada je doneta jednoglasno.

2. NAGRADU ZA NAJBOLJU MUŠKU ULOGU, koju čine statueta SOFEST i novčani iznos od 200.000 DIN, dobija

MILOŠ SAMOLOV

za ulogu u filmu ČEKAJ ME, JA SIGURNO NEĆU DOĆI

Nagrada je doneta većinom glasova.

3. NAGRADU ZA NAJBOLJI SCENARIO, koju čine statueta SOFEST i novčani iznos od 300.000 DIN, dobija

MIROSLAV MOMČILOVIĆ

za film ČEKAJ ME, JA SIGURNO NEĆU DOĆI

Nagrada je doneta većinom glasova.

4. NAGRADU ZA NAJBOLJU REŽIJU, koju čine statueta SOFEST i novčani iznos od 400.000 DIN, dobija

DARKO LUNGULOV

za film TAMO I OVDE

Nagrada je doneta jednoglasno.

5. VELIKA STATUETA SOFEST ZA NAJBOLJI FILM FESTIVALA i novčani iznos od 800.000 DIN, dodeljuje se producentskoj kući

`Testament Films i Balkan Film`

za film TURNEJA

Nagrada je doneta jednoglasno.

Žiri publike, u sastavu Branko Miloradović, Jadranka Lukić i Miloš Vićentijević,

za najbolji film dodelio je statuetu Sloboda i 200.000 din ostvarenju ČEKAJ ME, JA SIGURNO NEĆU DOĆI, Miroslava Momčilovića

Žiri FIPRESCI Srbija, u sastavu Milan Nikodijević, Vladimir Džudović i Petar Jončić,

dodelio je plaketu za najbolji film delu ČEKAJ ME, JA SIGURNO NEĆU DOĆI, Miroslava Momčilovića

O filmu Milorada Milinkovića, Čitulja za Eskobara pisano je dosta. U ovom tekstu osvrnuo bih se na glumački tandem Boris Milivojević (Deki) i Miloš Samolov (Baki). I jedan i drugi se pojavljuju u nekoliko scena, uvek zajedno (izuzetak je samo jedna kraća scena), sporedne uloge. Ali veoma jako odigrane. Deki i Baki su dva druga, Deki je oženjen ali ga žena izdržava i vreme uglavnom provodi sa drugom iz škole, Bakijem, duvajući travu. Ili ispijajući alkohol. Usput, čuva tasta (Nikola Simić) koji je u određenoj meri senilan. Deki i Baki su već odrasli ljudi koji imaju životna shvatanja kao da su srednjoškolci. Mahom se tako i ponašaju. Bez ikakvih briga, sve je po principu „lako ćemo“. Scena kada se Gandi pojavljuje kod njih, kada mu oni otkrivaju da je njegova devojka zapravo zajednički drug iz škole koji je bio na operaciji promene pola, fantastična gluma.

Gandi: Za koga radite bre!?
Deki: Ne kapiram brate?
Baki: Brate, mi smo nezaposleni.
Gandi: Ko vam je dao pare za čitulju bre!?
Deki: Niko brate. Pa to Baki … se setio …
Baki: Ne brate, Deki brate predložio …
Deki: Šta Deki? Baki se … predložio si …

Tandem dva lika za pamćenje. Uneli su se u uloge potpuno. Ne svaka scena već svaki kadar, svaki pokret lica ove dvojice oslikava fantastične karaktere Dekija i Bakija punom, životnom snagom. Dijalozi su odigrani potpuno prirodno, ne može se ni trenutak primetiti da su dijalozi učeni napamet. Nema ni delića sekunde onog čekanja koje se često da videti na filmu kada drugu glumac čeka trenutak kada po scenariju treba izgovoriti tekst. Ovde je to gotovo dokumentaristički.
Mislim da je došao trenutak da u nekom budućem filmu vidimo Borisa Milivojevića, a i Miloša Samolova, u glavnim ulogama.