Na Fest stižete pravo sa Berlinala, gde je „Rekvijem za gospođu J.“ imao svetsku premijeru u programu Panorama Special. Kakve utiske nosite iz Berlina?

1. V. – Sve projekcije filma su bile pune i tražila se karta više. Reakcije, u razgovorima, sa publikom pokazale su da film prevazilazi naše balkanske okvire i na svakom nivou komunicira sa svetskom publikom. Kritike pre svega objavljene u „Holivud riporteru“, „Skrin dejliju“ i nekoliko ruskih i nemačkih časopisa su zasta fantastične. Takođe postoji veliko interesovanje distributera za kupovinu i prikazivanje filma u različitim zemljama Evrope. Drago mi je što je posle duže vremena srpski film ponovo pokazao da može da stoji rame uz rame sa najvećim svetskim kinematografijama, na tako prestižnom festivalu kao što je ovaj u Berlinu.Šta očekujete od učešća na Festu, u nacionaloj takmičarskoj selekciji?
   B. V. – Pre svega počastvovan sam što će film imati premijeru na Festu, uz koji sam, sa većinom kolega sa kojima sam radio film, odrastao i formirao svoj filmski ukus. Učestvovanje u nacionalnoj selekciji svakako predstavlja privilegiju pogotovu kada se uzme u obzir bogata prošlogodišnja produkcija. U svakom slučaju očekujem da će se film dopasti publici i žiriju.

   Kako ste došli na ideju za scenario o udovici kojoj birokratija u Srbiji otežava čak i planirano povlačenje iz života?
   B. V. – Ideja za priču “Rekvijem za gospođu J”  nastala je iz privatnog poznanstva žene koja, po svemu, predstavlja tipičnu žrtvu tranzicije u Srbiji. Ona je skromna, tiha žena, koja ne želi nikome da smeta. Bez posla i otpremnine, bez muža i volje da izadje iz stana, osećajući se nepotrebnom i odbačenom u porodici u kojoj komanduje onaj ko prvi “uzme pušku ujutro”, Gospodja J pronalazi stari porodični pištolj i odlučuje da ga sklopi.  Film se bavi bolnom i neizbežnom temom većine zemalja u Istočnoj Evropi – socijalnom tranzicijom, što neminovno vodi, kao u ovoj priči, ukupnoj krizi identiteta i depresiji.

Strana kritika dočekala je Vaš film kao prijatno iznenađenje, opisujući ga, između ostalog, kao kafkijansku komediju. A kako ga Vi žanrovski definišete?

1. V. – Ovo je pre svega crna komedija, o tranziciji koja je pojela svoju decu, o ljudima koji su oduvek radili pošteno, pa nisu uspeli da se snadju u novom vremenu tranzicije, u kojem vladaju korupcija, birokratija i dupli moralni aršini. Ti ljudi više nemaju nadu. Oni više nemaju snage da se prilagodjavaju, oni su zbunjeni i umorni i jedina tranzicija koju danas vide kao spas je tranzicija na onaj svet. Hteo sam da ispričam priču o jednoj ozbiljnoj temi, tranziciji i depresiji, na duhovit način. Komedija je meni bliska, jer mislim da tužno bolje ide sa smešnim. Mi imamo dugu tradiciju komedije možda pre svega kao odbrambenog mehanizma od teške stvarnosti koju živimo.

„Rekvijem za gospođu J.“ je duboko ukorenjen u našu tranzicionu stvarnost, a istovremeno deluje univerzalno prijemčivo. Kako ste to postigli?
B. V. – Humor je glavni razlog za to. Takođe, koncentrisali smo se na emocije. Mislim da i tu leži univerzalnost. Životni problemi sa kojima se susrećemo više nisu samo rezervisani za Balkan. Na žalost, otuđenje, kriza identiteta, poremećeni odnosi u porodici u kontekstu neuspele socijalne tranzicije i opšte ekonomske krize predstavljaju univerzalni okvir koji se prepoznaje čak i u najrazvijenijim zemljama. Otuda univerzalnost ove priča. Ona bi mogla da se dešava bilo gde. Samo bi kostim i scenografija malo drugačije izgledali.

Imati Mirjanu Karanović u naslovnoj ulozi već je priličan garant uspeha filma. Kako je protekla saradnja sa našom velikom glumicom, ali i sa mladom Jovanom Gavrilović i drugim članovima ansambla?

1. V. – Mogu samo da kažem da je rad sa Mirjanom Karanović za mene bio jedna od najkreativnijih i najlepših saradnji do sada.  Njeno ogromno iskustvo kao vrhunske glumice, ali i kao pedagoga i rediteljke pomoglo je da shvatim koliko je poverenje ključno za dobar rezultat. Jovanu Gavrilović i Vučića Perovića znam još sa Akademije i njih dvoje su među najtalentovanijim glumcima mlađe generacije. Danicu Nedeljković, koja tumači lik mlađe ćerke, upoznao sam u jednoj dramskoj školi za decu, koju vodi Borka Tomović. Na probama koje smo dugo i temeljno radili, svi smo se sprijateljili i napravili neku vrstu zavereničke družine, koja je važna za dobru atmosferu.

Pohvale u Berlinu dobila je i direktorka fotografije Jelena Stanković. Šta ste tražili od autorskog tima?
B. V. – Radeći sa Jelenom Stanković, direktorkom fotografije, Zoranom Petrov, scenografkinjom i Lanom Pavlović, kostimografkinjom, želeli smo da na najjednostavniji i najiskreniji način ispričamo priču o Gospođi J.  To su tri umetnice, autorke koje su zaslužne za vizuelni identitet filma. Zajedno smo radili na svakom detalju, pokušavajući da  mentalno stanje glavne junakinje prevedemo u kompoziciju, boju, oblik i ritam. Često smo menjali ideje, pokušavajući da pronađemo najbolji detalj u sceni ili u kadru. To je bio jedan od najlepših i najkreativniji procesa na ovom filmu.

Svi kažu da je snimanje filma u Srbiji glavobolan posao u produkcionom, finansijskom smislu. Kako ste Vi prošli ovoga puta, sa kućom SEE Film Pro i koproducentima?
B. V. – Retko se desi da postoji takva harmonija između autora i produkcije. Moram da kažem da smo, kao autori, sve vreme bili podržani i zaštićeni od produkcije tokom celog procesa. Glavni producent Nenad Dukić i izvršni producent Miša Mogorović, pomogli su  da se koncentrišemo samo na svoj posao bez dodatnih stresova, kojih je naravno bilo.  Naravno, Filmski centar Srbije tu ima ključnu ulogu i očigledno je da posle dosta vremena postoji jedna sistemska briga za kinematografiju.

Kakvi su planovi posle premijere na Festu? Da li je pozitivan prijem na Berlinalu doneo pozive za druge strane festivale?
B. V. – Apsolutno. Već imamo pozive sa nekoliko festivala i potvrdjeno učešće. Berlin je jedan od tri najveća festivala A kategorije i učestvovanje u bilo kom programu predstavlja veliki uspeh, naročito kada dolazite iz jedne male zemlje. To predstavlja odskočnu dasku za dalji plasman filma. Svi treba da budemo ponosni na to.

Kada film kreće u domaće bioskope i šta mislite sa kojom publikom će najbolje korespondirati?
B. V. – Ubrzo nakon premijere na Festu, film će od 16.  marta krenuti u bioskope. Svaki reditelj želi da njegov film vidi što više ljudi. Mislim da smo napravili crno-humornu univerzalnu emotivnu priču koja se lako gleda. Definitivno je ženska publika naklonjenija filmu, ali sam u Berlinu imao prilike da razgovaram sa običnim građanima, Nemcima koji su takođe oduševljeni filmom.

Dok očekujete svoju premijeru na Festu, da li ćete gledati filmove iz drugih programa? Koji naslovi Vas posebno zanimaju?
B. V. – Ima mnogo autora, neki su moji omiljeni. Svakako ću pogledati „Na mlečnom putu” Emira Kusturice, „Elle“ Pola Verhovena, novi film Havijera Dolana, Farhadija, Ozona, Skorsezea, Kaurismakija, Andree Arnold…

Prvo pitanje postavljeno je Stivenu Frirsu i odnosilo se na to kako je došlo do toga da režira ovaj film i da za njega angažuje Džudi Denč.

„Pre bi se moglo reći da je Džudi Denč izabrala mene, ona je prva dobila posao, a ja sam kasnije došao. Došli su mi sa veoma dobri scenarijem, Džudi dobro poznajem i sarađivao sam s njom, i ona i Stiv su mi se činili kao jako dobar par. Takođe mi se dopalo to što je priča bila i tragedija i komedija, na kraju, nije bilo razloga što ne bih to uradio. Ja nisam katolik pa sam morao da naučim dosta stvari o katolicizmu, ali generalno sam mislio da je to interesantna priča koja bi se svidela ljudima i da su njih dvoje interesantan par.“

Stiv Kugan iza sebe ima podugačku karijeru, što glumačku što scenarističku, pa se nametnulo logično pitanje šta je u ovom filmu bilo primarno.

„Pisanje je bilo najvažnije, i u jednom trenutku nije uopšte trebalo da glumim u filmu. Ali kako smo pisali scenario, shvatio sam da je uloga Martina jako dobra, pa sam kao producent odlučio da je dodelim sebi. Gluma je naravno jako važna, ali ako me pitate šta je važnije, to je pisanje, morali smo da se uverimo da je scenario pristojan pre nego što bi bilo ko pristao da se bavi njime, uključujući i mene. Pročitao sam jedan članak u novinama pre 4 godine, priča me je dirnula i tu je sve krenulo. Ispričao sam Gabrijeli priču i ona me je pitala da li želim da produciramo taj film. Onda su se sve kockice složile, doveli smo Džefa, i Džef i ja smo godinu i po dana zajedno pisali scenario. Odneli smo ga kod Džudi Denč koja je rekla da, a zatim kod Stivena Frirsa koji je rekao možda, ali na kraju je i on pristao“

Gabrijela Tana se uključila i dodala „Kada je me je Stiv kontaktirao sa ovom idejom, nije čak mislio ni da treba da napiše scenario, samo je mislio da je ovo film koji bi trebalo da se snimi i želeo je da bude deo nečega što je smatrao da je bitno. Nije imao dovoljno samopouzdanja da napiše scenario u početku, to je bio evolutivni proces.“

Potom je i Džef Poup rekao ponešto o procesu stvaranja filma:

„Rad sa Stivom je bio vrlo interesantan, pošto je on glumac i jako dobar imitator, radili smo u jednoj sobi i bilo je kao da smo u sobi sa svim likovima. U jednom trenutku bi bio Martin, u drugom Filomena, u trećem kaluđerica, zatim barmen. On je glumio dijaloge, a moj posao je bio da sve to zapišem.Kada smo imali gotov scenario, radili smo sa Stivenom Frirsom koji uopšte nije diktator, vrlo je otvoren za saradnju. Rekao bi nam koja scena ne funkcioniše i šta da promenimo i terao nas je da se stalno unapređujemo.“

Takođe su pomenuli i značaj prave Filomene u stvaranju filma.

„Džef i ja smo otišli da se nađemo sa Martinom i Filomenom, pola scenarija je bazirano na Martinovoj knjizi i tim informacijama , ali i na našim razgovorima sa njima. Bili su vrlo uključeni u proces, snimali smo naše razgovore i to smo kasnije uključili u našu priču. Ima naravno umetničke slobode, ali ostali smo verni pravoj priči.“ rekao je Kugan, a Poup je dodao sledeće: ,,Filomena je preživela neverovatan put od kad smo prvi put pričali s njom. I dalje je nosila tu sramotu staru 50 godina zbog vanbračnog deteta, ali na kraju je uspela da je prevaziđe. Provela je puno vremena putujući svetom sa filmom i pričajući svoju priču, jako mi je žao što nije mogla da dođe i u Beograd. Takođe je pokrenula projekat koji pomaže ženama poput nje, tako da je sada ambasador koji spaja razdvojene majke i decu. Ima preko 80 godina i doživela je neverovatnu renesansu, tako da se oslobodila te sramote.“

Drama pozajmljenog života

Oba Vaša filma nose teret lične drame i odluke: kako Mladena (“Klopka”) tako i Marka („Krugovi“). Čiji je „prtljag“ teži i da li su po Vama obojica junaci?

Mladen u “Klopci” kao i Marko u “Krugovima” imaju dilemu koja je nadljudska, izazov koji je pred njima je ogroman. Očigledno je da volim da se bavim takvim junacima. Ono što postoji u dramaturgiji kao definicija, obični ljudi u neobičnim situacijama, obični normalni ljudi u ekstremnim situacijama, odnosno situacijama gde se njihova moralnost stavlja na probu. Svakako, sličnost između ova dva filma postoji. Moja je potreba da se bavim upravo ovakvim likovima i situacijama. Verujem da je priča “Krugova” kompleksnija, prosto rečeno ima jedan širi zamah, koliko moralnog istraživanja toliko i društvenog angažmana. Za mene su “Krugovi” dosta ličan film.

U kom se krugu pakla nalazi Haris (Leon Lučev), kakav on teret nosi i da li je iko od Vas razgovarao sa Alenom Glavovićem?

Nismo pričali sa Alenom Glavovićem, gledali smo snimke na youtube-u i na taj način smo izgradili lik. Mislim da je Haris, (kao i svi likovi u filmu) u pokušaju da razreši sopstvene traume i strahove i da izađu iz kruga prošlosti koji im je obeležio život, da izađu iz senke događaja koji im je obeležio zivot. Harisova drama je ogromna, jer on u stvari živi jedan pozajmljeni život, živi život koji mu na neki način ne pripada, koji je trebao da pripada čoveku koga više nema, Marku. Mislim da je centralna priča odnos između Marka i Bogdana, ona sve objedinjuje. Harisova priča je jako važna, ona govori o žrtvovanju.

Nastojali ste da analizirate dobro i zlo i ponudite univerzalnu priču o ratu i njegovim posledicama. Koliko je ona slična a koliko različita podudarnoj ambicji vaših kolega, recimo “Spasitelja”(P.Antonijević).

Mi na žalost nikako da pobegnemo od tema koje imaju veze sa ratom, naši životi su u velikoj meri obeleženi ratom, iako većina nas nije direktno učestvovala uvek je bio u našoj neposrednoj blizini. Živimo posledice tog rata. Za mene lično, ovo je poslednji film koji se bavi tom temom, ovim filmom izlazim iz te priče. Snimanje ovog filma za mene je na neki način bio terapeutski. Teme koje se dešavaju oko nas i život je sam po sebi intrigantan.

Kažete da ste se trudili da se ne bavite ni politikom ni međunacionalnim odnosima već pre svega sudbinama ljudi i da su „Krugovi“ pošten film. Na taj ili sličan način svoje filmove i namere predstavljale su i neke vaše kolege i koleginice, poput recimo Anđeline Džoli (“Zemlja krvi i meda”).

Prirodno je da svako napravi pošten film, to je normalna stvar. Ja sam se trudio da film ne bude politički, ne zato što sam od toga bežao, nego zato što sam osećao odgovornost prema Srđanu Aleksiću. Njegov čin nije politički, pre svega je ljudski čin, zbog toga nisam hteo da pravim politički film. Politike u filmu ima, zato što je ona prisutna u našem životu, ali sam se trudio da ona bude scenografija u kojoj se kreću junaci. Film se bavi ljudskim sudbinama. Politika je obeležila naše živote ali sam se trudio da to ne bude glavna tema. Pokušao sam da se bavim segmentima ljudskih sudbina.

Otac glavnog junaka u čitulji, sinu upisao je “Umro je obavljajući ljudsku dužnost”. Koliko smo svi daleko od nje, jer teško je prisetiti se sličnog “obavljanja” a bilo je hiljade prilika za to.

Njegov otac kaže da je to ljudski, dodao bih da je to humanistički čin, što se ne dešava svaki dan, prava je retkost da neko na taj način štiti drugog čoveka. Ispovest Radeta Aleksića bio je jedan od impusla da snimimo ovaj film, ne samo ta rečenica već i deo ispovesti govori da ukoliko Srđanovo delo donese neke pozitivne konsekvence, u tom slučaju dosta je učinjeno. To jeste jedna od ideja filma. Mogu da kažem da je način na koji je Rade, hrabro i dostojanstveno govorio svih ovih godina, ima nešto što je duboko utkano u ovaj film.

Kako “Krugove” doživljava američka a kako evropska publika. Ima li razlike?

Generalno mislim da publika svugde na svetu na isti način prihvata neki film, ukoliko je filmska priča snažna, ukoliko ima emociju, publika svuda u svetu to prihvata na vrlo sličan način, tako je bilo i u Americi i u Berlinu. Ugao posmatranja je malo drugačiji, u Americi to je uglavnom publika koja o nama ne zna gotovo ništa, i malo je informisana o ratovima na prostorima Jugoslavije. Oni na to gledaju kao jednu ljudsku dramu, prate junake bez ikakvih političkih pogleda, dok je u Evropi drugačija situacija, tamo sve gledaju iz političkog ugla, međutim kad im objasnite da niste hteli da napravite politički film, i da ovo nije politički film, shvataju.

Ratna i traumatična vremena ostavljaju bar malo prostora i za – ljubav. Trag ljubavi i u ratno vreme videli smo kod jednog drugog Golubovića – Predraga, (“Progon”) dok je u Vaša poslednja dva filma ona, ljubav dakle deficitarna kategorija, ili za nju “nije bilo vremena”.

Kod mene je ljubav deficitarna kategorija. Do sada se nikada nisam bavio ljubavnim temama, ni nečim što je blisko tome, od toga sam očigledno bežao. To je deo moje intime koji sam do sada hteo da sakrijem. Danas mi prija poređenje sa mojim ocem, jer sam za vreme studija težio da bežim i da stvorim svoj autorski svet. Međutim na ovom filmu sam se malo i vratio, posebno u sceni spuštanja niz brdo, na neki način podseća na jednu od scena iz filma „Tišina“. Što je čovek stariji više zatvara lični krug i dolazi tamo odakle je krenuo, vraća se uticaju porodice. Što sam stariji sve sam bliži estetici svoga oca.

intervju uradila Una Čolić

Počeo je da radi u renomiranim časopisima kao fotograf, a onda je odlučio da napravi svoj prvi film. „Dani Borbe“, njegov prvi kratkometražni film, bio je ulazak na mala vrata filmske umetnosti. Inspiraciju za film našao je u slikama o mladom bokseru koje je sam napravio.

{youtube}Lk3VgQgxiqE{/youtube}

Na koji način umetnik uspe da razume kako izgleda biti zavisnik i kako tačno artikuliše ta osećanja i iskustva u filmu?

Na razne načine. Glavna stvar su sopstvena iskustva. Hteo sam da napravim film o brilijantnom čoveku, čiji život kreće nizbrdo.

Napravili ste film o doktoru u kome je njegov rad predstaviljen veoma realistično. Kako ste to uspeli?

Snimali smo pravog hirurga. Porađao je bebu, izveo je amputaciju i traheotomiju. Gledalac na filmskom platnu gleda ruke pravog doktora. A Leonida Bičevina, koji igra glavnu ulogu, gledate u krupnom planu. Davanje injekcija u filmu je takođe pravo.

Sa morfijumom?

Ne… Imali smo stručnog konsultanta na snimanju koji je kontrolisao situaciju. Koristili smo prave hirurške instrumente i dezinfikovali ih na način na koji se to zaista i radi.

Na kraju Poliakov ne mari gde se bode, ubada iglu bilo gde, direktno kroz svoju prljavu odeću.

U tim slučajevima koristili smo iglu specijalno napravljenu za nas, koja se uvlači- pri ubodu ona automatski nestaje. Ali kad god je koža u kadru, inekcija je prava.

Šta ste hteli da kažete ovim filmom?

Ne pokušavam da učim ljude, da ih stavim na pravi put. Govorim im šta vidim i šta znam, ali ne verujem nikome i ni čemu. Niti je „Morfijum“ o drogama, niti sam imao nameru da film bude kampanja protiv droge. O čemu je onda zapravo? Neka svako dođe do svog zaključka. Bulgakov je napisao autobiografsku knjigu, „skinuo se sa igle” na vreme i spasao. Ali to je redak slučaj. Kraj ovog filma je mnogo realističniji: život talentovanog čoveka ide nizbrdo sve dok ne dodirne dno. A to se često događa u životu. I ne samo zbog droge. Mnogo je iskušenja oko nas.

Kako se odupreti?

Kako bih mogao znati? Ne tražite od mene odgovor na ovakva pitanja. Ja sam uradio svoje. Snimio sam film. A vi idite i pogledajte ga.

Gilles Jacob, predsednik Festivala u Kanu, kaže: „Ovo je prvi put da je predsednik žirija reditelj čiji su rani radovi animirani filmovi. Tim Burton je pravi poeta. On je mađioničar vizuelizacije i veliko platno pretvara u bajku. Nadam se da će njegovo pozitivno ludilo i Gotik-humor doneti Božić svima nama. I Božić i Noć Veštica.“

– Samantha Gailey, koliko imaš godina?
– 13.
– Sa majkom i sestrom si odsela u hotelu Woodland Hills?
– Dabome.
– Molim te da odgovoriš sa DA ili NE.
– Da.
– Jesi li 13. februara 1977. upoznala gospodina Romana Polanskog u hotelu u kom si odsela?
– Da.
– Ako pogledaš u ovaj dokazni materijal broj 1, prepoznaješ li osobu na fotografiji?
– Prepoznajem. To je Roman Polanski.
– Da li je gospodin Polanski tada nagovestio da bi želeo da te fotografiše?
– Da.
– Kada je to bilo?
– 13. februara.
– Šta ti je tada rekao?
– Pokazao mi je Vog Magazin za koji je on radio fotografije i pitao me je „Da li bi htela da fotografišem i tebe?“. Odgovorila sam „Želela bih“.
– Odgovorila si mu „Da“?
– Aha.
– Hoćeš li molim te da odgovaraš sa Da ili Ne?
– Da.
– Jesi li 20. februara otišla sa gospodinom Polanskim da te fotografiše?
– Da.
– Jesi li se srela sa njim kod tebe u hotelu dan ranije?
– Da.
– I, šta se desilo?
– Ušao je, izabrao nešto odeće i otišli smo.
– Koju odeću je izabrao?
– Nosila sam farmerke i on je izabrao i belu majicu i jednu bluzu.
– Jesi li se odvezla nekuda tada sa njim?
– Jesam, jedan blok dalje do kraja ulice.
– Je li gospodin Polanski tada nagovestio kakve fotografije želi da uradi sa tobom?
– Ne.
– Pošto si izašla iz auta, šta si uradila?
– Popeli smo se do vrha brda.
– Šta se onda desilo?
– Nismo stigli još do vrha, kada je uradio nekoliko fotografija. I onda, slikao me je još. Istrošio je dva filma.
– Kako misliš, slikao te je još?
– Slikao je još. Ja sam mu pozirala.
– Je li gospodin Polanski držao foto-aparat u rukama?
– Jeste.
– Ti si mu pozirala?
– Da.
– Gledala si u njegovom pravcu?
– Da.
– Kakve poze je tražio da zauzimaš?
– Govorio je „Sedi ovako“ ili „Obuci ovu majicu i nemoj da se osmehuješ“.
– Jesi li promenila majicu?
– Jesam.
– Gde si se presvukla?
– Na brdu.
– Je li gospodin Polanski mogao da te vidi?
– Jeste.
– Šta se dešavalo dalje?
– Popeli smo se još uz brdo.
– I onda?
– Slikao me je pored drveta.

– Koliko je slika uradio tada?
– Mislim da je promenio film pre nego smo došli dotle.
– Znači misliš da je utrošio oko dve rolne.
– Utrošio je pune dve rolne.
– Jesi li u bilo kom trenutku pozirala bez majice?
– Da.
– Jesi li nosila brushalter?
– Ne.
– Znači bila si gola od pojasa na gore?
– Da.
– Jesi li ti tako htela ili je on to tražio?
– On je tražio.
– Kako je tražio?
– Re4kao je „Skini sad majicu“. Ja sam mislila da ne treba ništa da se kontrira onome ko te snima.
– I šta si uradila?
– Skinula sam majicu. Stajala sam pored tog drveta.
– Kada si se vratila, jesi li rekla majci da te je slikao do pola golu?
– Ne.
– Zašto joj nisi rekla?
– Nisam planirala ni da joj kažem ni ne. Samo sam htela da kažem da neću više da se slikam.
– Kome da kažeš?
– Majci.
– Da li se gospodin Polanski pojavio opet kod tebe?
– Jeste.
– To je bio 10. mart?
– Jeste.
– Je li to bilo da bi te ponovo fotografisao?
– Jeste.
– Ako pogledaš dokazni materijal broj 10, ovih 18 fotografija, jesu li to fotografije na kojima si ti, a slikao je gospodin Polanski?
– Jeste. Mada to nisu sve slike iz te kutije.
– Jesi li već videla ovu kutiju?
– Jesam. Mada ovo nije bilo na njoj.
– Kada kažeš „ovo“, misliš li na nalepnicu?
– Aha. Ali bila je i puna.
– Bilo je oko 36 fotografija?
– Pretpostavljam. Bilo je.
– Jesi li pogledala svih 36 fotografija tada?
– Jesam.
– Kada je to bilo?
– U autu dok smo išli da me slika ponovo.
– Kada je gospodin Polanski 10. došao kod tebe, šta je rekao?
– Žurio je. Nije …
– Kako misliš „Žurio je“?
– Rekao je „Hajde. Svetlo će nestati. Uzmi odelo i požuri.“ Htela sam da pitam da drugarica pođe samnom ali nisam jer me je požurivao.
– I jesi li otišla sa gospodinom Polanskim?
– Da.
– Jeli ti rekao kuda idete?
– Rekao je u kuću nekog prijatelja.
– Je li rekao kod kog prijatelja?
– Nije.
– Gde se ta kuća nalazila?
– Bila je na istom putu kao i kuća Džek Nikolsona, samo malo dalje.
– Kada ti je rekao ko živi u toj kući?
– Kada smo stigli upoznao me je sa njim. Ne sećam se imena.
– Koliko je ljudi bilo tamo?
– Bilo je tri muškarca i dve devojke.
– Da li te je gospodin Polanski slikao u toj kući?
– Jeste.
– Šta si tada nosila na sebi?
– Belu bluzu i farmerke.
– Jesi li to nosila i 20. februara?
– Nisam.
– Šta si još od garderobe ponela?
– Još jednu majicu, ragbi dres i košulju čini mi se. Da, i košulju.
– Jesi li imala brushalter na sebi?
– Nisam.

Polet u poljskom filmu je dala Staljinova smrt 1953. godine. Već od sledeće godine odnosno 1954. oslobodjeni pritiska sa te istočne strane kao prpadnici tog bloka, oni su bar u početku to otapanje ideološkog leda iskoristili i u tom godinama dali neke izuzetne filmove.
U sva tri filma junaci su mladi ljudi koji su žrtva rata. Prvi se zove Pokoljenje a u središtu radnje je mladi junak koji se transformiše od sitnog džeparoša u osvešćenog protagonistu ratnih zbivanja i doživljava inicijaciju kroz prvu iskrenu ljubav. Kanal u svom sadržaju prepliće lične sudbine i agoniju čitavog grada Varšave tokom Varšavskog ustanka 1944. jer se većina gerilaca krila u kanalizaciji da bi se odatle pridružili u ključnom momentu pružajući otpor Nemcima i oslobodili Varšavu. Film je prilično surov jer su surovi i njihovi uslovi života. Kroz sve to Andžej Vajda spada u liričare i poetske simboliste poput Dovženka ili kod nas Puriše Djordjevića. Kod Vajde se sve to kombinuje dramski, filmski i poetski akcenti. On je slojevit umetnik tako da mu svaki film sadrži nekoliko slojeva. Ovi slojevi su naročito vidljivi u filmu Pepeo i dijamant u kom govori o početku maja 1945. nastupa sukub Armije Krajove koja predstavlja pokret otpora i Prosovjetskim patriotama. U središtu radnje je život junaka kog igra Zbidnjev Cibulski i koji dobija zadatak da ubije jednog od pripadnika suprotne strane. Film se okončava dvostruko tragično, on ubija u trenutku kad počinje vatromet proslave oslobodjenja Varšave da bi na kraju i sam bio ubijen na gradskom smetlištu. Poruke su jasne ali sve je to prožeto patetikom i romantikom ali i snagom iskaza. Vajda u svojim filmovima razradjuje sobstven stil koji naginje simbolizmu: beli čaršaf se puni krvlju. Na jednoj strani kombinuje autentičnost rekonstrukcije, da sve bude ubedljivo a onda sve to poetski nagradjuje, spajajući patos, romantiku i istinu. Početkom šezdesetih filmovi dolaze do krize pa će tako i Vajda manje uspeha imati svojim sledećim filmom poput autobiografskog filma pod nazivom Nevini čarobnjaci. Reč je o prvom filmu savremene tematike a u glavnoj ulozi je bio Roman Polanski. 1962. u vreme političke krize, Vajda gostuje u Beogradu režirajući u produkciji Avala filma Sibirsku Lejdi Magbet. U pitanju je ekranizacija romana ruskog pisca Leskova u kome se aludira na Ledi Magbet preko sudbine jedne junakinje koju igra Olivera Marković. Film je zanimljiv sa više aspekata pre svega likovnom. Naš snimatelj Aleksandar Sekulović je to veoma dobro snimio u crno-belom sinemaskopu, režija je takodje sjajna iako se film ne smatra velikim Vajdinim uspehom.
Početkom šezdesetih Cibulski gine u jednoj saobraćajnoj nesreći. Vajda pogodjen tim dogadjajem, 1968. radi film pod naslovom Sve je na prodaju sa temom u kojoj glavni junak ima istu sudbinu a film i jeste posvećen Cibulskom. Glavna uloga je dodeljena Danijelu Olbrifski koji će nastaviti da igra još u mnogim Vajdinim filmovima.
1970. Vajda počinje ponovo da režira veoma značajne filmove poput filma pod naslovom Pejzaž koji predstavlja jednu upečatljivu rekonstrukciju vremena posle samog kraja rata da bi se potom bacio na poljsku literaturu ekranizujući dosta poljskih romana i pozorišnih komada. na primer Svadba po Vispjanskom ili jedan veoma romantičan film kao što je Gospođice iz Vilka koji je ustvari esej o smrti.
Sledi potom jedan grandiozni film koji je pretočen i u seriju a nosi nalov Obećana zemlja u kom govori o industrijalizaciji zemlje krajem XIX veka.
Vajda će obeležiti i drugu fazu Drugi talas će će početi njegovim filmom iz 1975. pod nazivom Čovek od mermera za koji je već 15 godina imao scenario a govori o TV novinarki koja rekonstruiše život jednog udarnika u brzom zidanju u Poljskoj i koji u sred priče nestaje.

2000. godine, Andžej Vajda predstavio je u Varšavi novu verziju svog filma Zemlja velikih obećanja koji je 1976. godine nominovan za Oskara. „Žao mi je što je Vajda isekao scene orgija. I one su deo istorije poljskog filma“, rekao je Danijel Olbricki, jedan od interpretatora tri glavne uloge u ovom filmu.
Međutim, poljski režiser je rekao za dnevnik „Super Ekspres“ „da ne voli te scene.“ U vreme kada je napravljen taj film bio je pravi „herojski poduhvat“ snimiti ih, objasnio je Vajda. „Siguran sam, danas ove scene ne donose ništa novo“, naglasio je Vajda i dodao da je današnji film prepun erotizma i da mu nije potrebno da šokira publiku.
Poljska filmska kritika, kako piše štampa, pozdravila je novu montažu filma „Zemlja velikih obećanja“ slavnog poljskog režisera, koja je kako se navodi “ više prilagođena ukusu mlađe publike“.

Skolimovski će predstaviti svoje radove nastale u proteklih desetak godina, petnaestak najznačajnijih ulja na platnu, velikog formata. Izložba je dogovorena na Filmskom festivalu u Kanu, gde je Jerži Skolimovski predstavio svoj novi film, Četiri noći sa Anom, koji će biti prikazan i na ovogodišnjem FEST-u, u okviru programske linije Horizonti u Sava centru, 23. ll u 16:30 časova.

Skolimovski izlozba

– Nisam mogao da odmah snimim film o tome. Otišao sam na dugačko putovanje, može se reći i širom sveta, pre nego što sam se odvažio da snimim farmere. Ranije čak nikad nisam snimao ni svoje roditelje. Tokom kasnih osemdesetih, za časopis Liberation istraživao sam nestajanje farmera. U to vreme, bio sam iznenađen da se život na selu, život mog detinjstva, nije puno promenio. Tada sam obećao sebi da ću snimiti film.

Moderan Život

Da li Vam je ikad bilo zabranjeno da snimite određene scene?

To se nikad nije desilo. Ponekad, postojale su scene koje nismo želeli da prikažemo, a s druge strane, nismo želeli ni da ih ometamo. Snimali smo ih tokom deset godina i moglo bi se pomisliti da su oni zbog toliko dugačkog vremeskog perioda, izgubili na spontanosti. Međutim, to se nije dogodilo. Ovi ljudi su ostali potpuno isti kao što su i bili. Oni mogu biti srećni ili tužni, govorljivi ili ćutljivi. Ali nikad nisu pokušavali da nas iznenade ili da nas zadovolje. To je zaista fantastično. Povrh svega, oni su govorili ono što su imali da kažu, tako da u ovom filmu postoji posebna veza između onih koji su bili snimani, i oni onih koji su snimali, a to sam retko dobijao u svojim ranijim dokumentarcima.

Da li postoji nešto što niste znali o seoskom životu, a što znate sada, nakon deset godina snimanja filma Moderan Život?

Mislim, da su svi ti ljudi, u suštini, nama slični. Ovi ljudi, koji su sada u manjini, su veoma savremeni. Mnogo više nego što sam i mislio. Ovo je razlog što je Moderan život utemeljen u sadašnjosti. Ovo nije nostalgičan film iako mi je taj prizvuk nostalgije pomogao da snimim film. Ovo nije “svet koji nestaje“ ili “odvojeni svet“, ovo nije svet koji se razlikuje od našeg. Oni više ni od koga ništa ne očekuju. Oni znaju da mogu da se oslone samo na sebe. Kao i mi uostalom.

Film Moderan život biće prikazan na ovogodišnjem 37. FEST-u uokviru programske celine „Činjenice i slagalice“ u Bioskopu Balkan, 21.02. u 17:30, i Dvorani Kulturnog Centra, 22.02. u 18:00