Boni i Klajd (1967) snimljen je u periodu kada su filmovi počeli da gube vezu sa realnošću. Još uvek donekle pod uticajem moralnog kodeksa koji se polako počeo gubiti u filmskoj industriji, filmski studiji su se uzdržavali da u filmovima prikažu previše nasilja. Ali istovremeno, Amerika je sve više sama ulazila u atmosferu punu nasilja i sve brže gubila nevinost. Boni (Faye Dunaway) i Klajd (Warren Beatty) su bili izazov za taj nepisani kodeks i progovorili jezikom zločina naciji koja je itekako bila spremna za to. Te 1967 kada je film sniman, Amerika se još uvek sećala atentata na predsednika, rat je sve više eskalirao, a na televiziji je svakodnevno gledala tuče policije sa demonstrantima.

Film počinje savršenom nedužnošću. Vidimo ženu, stoji gola u svojoj sobi. Gotovo kao Eva u Raju. U Boninom pogledu vidimo da se oseća zarobljenom u malom gradiću i da žudi za avanturom. A Klajd, uhvaćen u krađi automobila deluje kao školarac koji traži samo malo uzbuđenja. Još u prvoj sceni, gde se Boni i Klajd spajaju osećamo da ih je spojila sudbina i da postaju mnogo više nego što su pojedinačno bili. Prvu pljačku, Klajd je počinio samo da bi pokazao Boni da on to može. Kroz veći deo filma, čini se da Klajd ne samo da ne želi, već i da ne može da vodi ljubav sa Boni. Ovo je veliki kontrast u odnosu na predstavu muškog heroja u tadašnjim filmovima, i još jednom potvrđuje predstavu Klajda kao nedužnog, zbunjenog, nestašnog dečaka. Kako film teče, i njih dvoje postaju sve nasilniji i Klajd je sve bliži tome da vodi ljubav sa Boni. I konačno, pred kraj filma, to se i dešava. To je trenutak kada od Klajda, mladića sklonog nestašluku, nastaje okoreli kriminalac. Ovo se ne dešava samo sa Boni i Klajdom već i sa celom bandom. C.W. Moss se u prvoj pljački čak ni ne snalazi najbolje u parkiranju auta dok u drugom delu filma puca na policiju. Blanš je u početku stidljiva, uplašena žena. Kasnije se raspravlja oko svog dela plena.

Poslednja scena, puna krvi, deluje kao očekivani sudbinski kraj za dvoje glavnih junaka.

Režija: Jaume Collet-Serra
Uloge: Vera Farmiga, Peter Sarsgaard, Isabelle Fuhrman, Jimmy Bennett
Žanr: Drama, horor, triler, misterija

Grad na obali (City by the Sea), kvalitetna kriminalistička drama, film u kojem je Robert De Niro u glavnoj ulozi (Vinsent Lamark) ali to nije najbolje odigrani lik u filmu. James Franco koji u Gradu na obali igra lamarkovog sina pružio je fantastičnu ulogu, narkomana, kriminalca, ali i osećajnog, dobrodušnog i totalno pogubljenog mladića. Scenario je dosta dobar, režija (Michael Caton-Jones) takođe. Kroz krimi-akcionu priču na površini, u osnovi je predstavljena drama o deci koja odrastaju bez očeva, o provlačenju toga kroz generacije, o odnosu tih očeva i dece kasnije, … Tema prilično zanimljiva, odlično izrežirana, šteta što se Deniro nije malo više uneo u ulogu. Prilično dobar film bi bio odličan. Zanimljivo je što se u filmu pojavljuje i Denirova ćerka Drina u jednoj sceni, ima rečenicu-dve teksta i pojavljuje se u sceni zajedno sa ocem. Jednu od sporednih uloga ali veoma zapaženo, odigrala je i Eliza Dushku. Muziku za film Grad na obali je radio John Murphy (Dve čađave dvocevke, Sneč, 28 dana kasnije) i to veoma kvalitetno.

Filmski prvenac režisera Gary Fleder-a iz 1995. I njime je Geri itekako pokazao da ume da izrežira odličan film. Traje malo duže (115 minuta) ali se dužina gotovo i ne oseti zbog stalne nepredvidivosti, akcije i neobičnog humora. Film te godine nije ni nominovan za Oskara ali je zato na francuskom Cognac filmskom festivalu osvojio i nagradu publike i žirija. Možda ima veze sa tim što mu je premijera bila u Kanu, ali, da ostavim to po strani sada. Za ljubitelje humora koji Tarantino ima u svojim filmovima, „Šta sve možeš u Denveru kad si mrtav“ je pravi film. Tu je i Steve Buscemi sa svojom malom ulogom, pojavljuje se u par scena i isto toliko minuta, ali je odigrao veoma zapaženo. Scene sa Džoom (Jack Warden), ili bolje reći kadrovi, mešaju naraciju iz ofa sa aktivnom scenom na prilično originalan i interesantan način. Glumačka ekipa odabrana – Andy Garcia, Christopher Lloyd, Treat Williams (Kosa), Christopher Walken, … Dakle, akcija, humor, drama, ljubav, ima svega u Denveru kad si mrtav.

I am Godzilla! You are Japan!

– Critical Bill to Mister Shhh (Things to Do in Denver When You’re Dead)

Film S.O.S. norveškog reditelja, scenariste i producenta Thomas Robsahma, snimljen u Italiji i sa italijanskim glumcima. Prilično neobičan, na momente šokantan ljubavni film koji zaslužuje da se odgleda. Na nesvakidašnji način govori o uzvraćenoj, neuzvraćenoj ljubavi, iznenadnom i neplaniranom zaljubljivanju, poverenju, strahu, kroz niz komičnih situacija. Pravi evropski film, kombinacija skandinavske, španske i italijanske škole filma, ako se može tako reći. Centralno mesto je slično kao u Mizeri ali način na koji je situacija predstavljena i poruke koje daje film nisu ni izbliza onima iz američke varijante. Kazne i nagrade kroz igre psihe koje formira ljubavna strast. Gde su granice? Film je dobio nagradu za najbolji film na Amanda Awards u Norveškoj i Nagradu publike na Međunarodnom filmskom festivalu u Milanu.

Proglašeni su dobitnici Zlatne Maline, nagrade za najgora filmska ostvarenja u 2008. godini. Paris Hilton je dobitnica čak tri nagrade i time je izjednačila rekord koji je prošle godine postavio Edi Marfi kada je dobio Zlatne maline za najgoreg glumca, najgoru mušku i najgoru žensku epizodnu ulogu (film Norbit).
The Love Guru je dobio tri Zlatne Maline, najgori film, scenario i najgori glumac (Mike Myers).
Evo svih dobitnika ovogodišnje Zlatne maline:

Najgori film
The Love Guru

Najgora muška uloga
Mike Myers – The Love Guru

Najgora ženska uloga
Paris Hilton – The Hottie & the Nottie

Najgora epizodna muška uloga
Pierce Brosnan – Mamma Mia!

Najgora epizodna ženska uloga
Paris Hilton – Repo! The Genetic Opera

Najgori glumački par
Paris Hilton i Christine Lakin ili Jorel David Moore – The Hottie And The Nottie

Najgori nastavak, rimejk ili totalni plagijat
Indiana Jones And The Kingdom Of The Crystal Skull

Najgora režija
Uwe Boll – Tunnel Rats, In The Name Of The King: A Dungeon Siege Tale And Postal

Najgori scenario
Mike Myers i Graham Gordy – The Love Guru

Najgora karijera
Uwe Boll – “Germany’s answer to Ed Wood”

Zamena - scena iz filma

sinopsis filma Zamena

U martu 1928. godine devetogodišnji sin Kristine Kolins (Andželina Džoli), Volter, je nestao. Pet meseci kasnije, policija Los Anđelesa, pod velikim pritiskom zbog nagomilanih nerešenih zločina, saziva konferenciju za novinare i predaje Kristini dečaka za koga tvrdi da je njen sin, iako ona to poriče. Kako bi izbegao sramotu, kapetan Džouns (Džefri Donovan) zahteva od nje da uzme dečaka na osnovu istrage i suđenja. Kada Kristina nastavi da insistira da joj policija pronađe pravog sina, Džouns će uraditi ono što Biro uvek radi sa problematičnim građanima – smestiće je u ludnicu. Aktivista Gustav Brigleb (Džon Malkovič) preuzima njen slučaj i pokušava da ospori verziju koju je iznela policija. U međuvremenu, drugi policajac, detektiv Ibara, pokreće istragu o potencijalnom serisjkom ubici, koji ne samo da potvrđuje Kristinine slutnje, već kompromituje napore nadređenih da zadrže gnev građana koji raste zbog života u policijskoj državi
„Zamena“ je emotivna i provokativna drama koja je zasnovana na istinitim događajima koja su zauvek izmenila grad Los Anđeles. Film priča priču jedne žene čiji je nepobediv duh i odbijanje da se preda rasturilo korumpiranu policijsku stanicu i uvelo novi period dostojanstva i jednakosti pod okriljem zakona.

Sećanje na Kristinu Kolins ipak će živeti

Istorija Los Anđelesa je obeležena senzacionalnim pričama o korupciji, zataškivanjima i ubistvima u toku formativnih godina ovog grada. Od silovanja Roskoa „Feti“ Arbakla i suđenja za ubistvo mlade strarlete Virdžinije Rape 1921. godine, preko kidnapovanja evangelistkinje Ejmi Semple Mekfirson 1926. do „Crne Dalije“ ubistva 1947. godine, skandal je prožimao grad i bacao loše svetlo na političke operativce.
Ali malo poznata priča o borbi jedne žene iz radničke klase – uprkos nesavladivim izgledima – da pronađe svog izgubljenog sina bila je ta koja će, skoro 80 godina kasnije, podstaći sklapanje partnerstva između nekoliko najcenjenijih holivudskih filmadžija. Neverovatna priča Kristine Kolins je skoro pala u zaborav kad je na nju nabasao jedan bivši novinar.

Pre nekoliko godina, scenarista Džej Majkl Stracinski, bivši novinar koji je pisao za Los Anđeles Tajms, Herald Egzaminer i Tajm, među mnogim drugim izdanjima, nabasao je na zapanjujuću priču jedne žene iz radničke klase koja je srušila jednu političku mašineriju. Scenarista se priseća, „Izvor koji sam imao u Gradskoj većnici me je pozvao jednog dana i rekao da spaljuju stare izveštaje i da bi trebalo da pogledam nešto pre nego što ga bace u peć. Tako sam se ja sjurio u većnicu i oni su tamo imali transkript saslušanja Gradske socijalne pomoći u slučaju Kristine Kolins. Počeo sam da iščitavam svedočenja i pomislio, „Nemoguće da se ovo stvarno desilo. Ovo mora da je neka greška. „Ali to je bilo dovoljno da se navučem na priču pre nego što je knjiga završila u vatri.“
Ono što je za Stracinskog, na prvi pogled, bilo zapanjujuće postalo je sve više potresno što je više kopao po detaljima slučaja. Priču je istraživao otprilike godinu dana, zavirivao je u svaki nejasan detalj oko sedmogodišnjeg putešestvija Kolinsove kako bi našla odgovore o nestanku njenog sina. Ono što je pronašao je bilo još potresnije od Hačinsove podvale. Ispod prašnjavih dokumenata, isplivao je paralelni slučaj – koji je govorio o izopačenim detaljima o zverskim zločinima koji je nad decom počinio Gordon Nortkot (koji je naizmenično prvo priznavao a zatim poricao da je ubio još uvek nestalog Voltera Kolinsa) i o nepopustljivoj moći vlasti Los Anđelesa iz tog perioda.
Iako je Kolinsova umrla 1935. godine nikad ne saznajući šta se desilo s njenim sinom, Stracinski je sumirao koliko je moćna bila njena zaostavština. Moja namera je bila jednostavna: da odam počast onome što je Kristina Kolins učinila. Moj posao je bio da ispričam priču što iskrenije moguće i da odam počast njenoj borbi i tome kako nikad nije izgubila nadu i nastavila da traga za svojim sinom. Njeno jednostavno pitanje: „Gde je moj sin“ je srušilo celokupnu gradsku strukturu Los Anđelesa. Da bi dodao na verodostojnosti priče, scenarista je doslovce vadio citate iz arhive… zajedno sa drugim direktnim svedočenjima koje je uključio u scenario za film Zamena.

scena iz filma Zamena

Klint Istvud, Ron Hauard i Anđelina Džoli
Tim koji je stvorio film Zamena

Šokantna priča zasnovana na istinitim događajima zaokupirala je pažnju producentima, oskarovcima, Brajanu Grejzeru i Ronu Hauardu, koji se odlikuju time što su na veliko platno izneli istinite priče iz života –“Američki gangster“, „Blistavi um“, „Bajka o bokseru“ i „Apolo 13“. Znajući da je reditelj-producent Klint Istvud imao sličan senzibilitet kad se radi o projektima zasnovanim na činjenicama, Grejzer i Hauard su ga pozvali da razgovaraju o scenariju koji su oni razmatrali. „Poneo sam ga sa sobom na put u Berlin,“ priseća se Istvud. „Na povratku u avionu sam ga pročitao i mnogo mi se svideo. Čim sam se vratio, pozvao sam Brajana i Rona i rekao im da ću ga raditi. A oni su mi rekli da se i Anđelini Džoli svideo scenario i da želi da ga radi. Rekao sam da mislim da će ona biti sjajna i da mi se mnogo sviđa njen rad. I tako se sve sklopilo –veoma brzo i jednostavno.“
O njegovoj Kristini Kolins, Istvud kaže, „Anđelina je jedinstvena. Mnogo me podseća na glumice iz Zlatnog Doba filma ’40-tih –Ketrin Hepbern, Ingrid Bergman, Bet Dejvis, Susan Hejvord, na sve njih. Sve su bile karakteristične i sve su imale pojavu. Ona je izuzetna glumica.“
„Zamena je neobična priča,“ kaže Džolijeva. „Nisam mogla da prestanem da je čitam. Kad bi naišla na prepreku i opet se pridigla, pomislila bih, Dobro je, pridigla se. Kristin Kolins je žena kojoj sam počela da se divim, ali kao glumica, mnogo toga vezanog za priču nisam želela da radim. Nisam htela da snimim film o detetu koje je kidnapovano, jer mislim da ima nečeg u donošenju određenih stvari u vaše okruženje, misli i svet. Ali na kraju je njena snaga s kojom se suočavala sa takvim preprekama uticala da promenim mišljenje. Ova priča mi je mnogo draga zbog načina na koji razotkriva korupciju onih na vlasti. Priča je veoma aktuelna jer se i danas borimo s tim stvarima.“

Prečasni Briglib je smatran za odvažnog aktivistu koji je sebe postavio na mesto borca protiv razuzdane korupcije u gradskoj vladi, pa čak i filmskoj industriji. Briglib je brzo predočio da njegovi sugrađani iz Los Anđelesa olako veruju u sve priče koje im policija servira o tome kako su njihove mutne radnje ustvari korisne, propovedao je da građani treba da se zagledaju u istinu i da ponađu korupciju. Ulogu prečasnog je odigrao priznati glumac Džon Malkovič. Informacije iznutra o gradskoj političkoj mašineriji koje je prečasni posedovao, odigrale su ključnu ulogu u Kristininoj potrazi, a na kraju su joj spasile i život.

Istina koja boli

Produkcija je ostavila dubok utisak na ekipu filma, posebno na Džolijevu i njenu zainteresovanost da oveliča ono što bi svaki roditelj uradio da zaštiti svoje dete. O zajedničkom iskustvu koje je zbližilo sa celom ekipom filma „Zamena“ glumica kaže sledeće: „U filmu koji zahteva duboke emocije, zaista smo plakali zajedno, besneli zajedno i nekako sve to izneli. Ovo naše malo putovanje nas je povezalo kao ljudska bića. Vežete se kroz emocije i zajedničko iskustvo i tako se brzao stvore prijateljstva.“
Istvud je završio parafraziranim citatom Džimija Kegnija, ali to je isto tako mogla reći i sama Kristin Kolins. – Kad nas pritisnu klevetnici, ono što svi možemo da uradimo je da se „ukopamo u mestu i kažemo istinu.“
Ako je Volter Kolins živ, on ima 89 godina.

Sinopsis filma

Film „Frost/Nixon“ beleži čuveni intervju iz 1977, koji je novinar Dejvid Frost obavio sa bivšim američkim predsednikom Ričardom Niksonom. Taj intervju bio je od ključne važnosti za oba čoveka – Nikson je želeo da poboljša svoju reputaciju posle Votergejt afere zbog koje je morao da ode iz Bele kuće, dok je Frost želeo da svom kontu doda još jedan razgovor sa svetskim liderima i slavnim ličnostima. Frost, koji sada ima 69 godina i radi za TV mrežu Al-džazira, kaže da postoje delovi filma zbog kojih se oseća neprijatno, ali ga je ukupno ocenio kao „briljantno“ ostvarenje. Film „Frost/Nixon“, u kome glavne uloge tumače Majkl Šin i Frenk Langela, baziran je na pozorišnom hit komadu Pitera Morgana – čoveka koji je pisao i „Kraljicu“ za koju je Helen Miren dobila Oskara.

FROST/ NIKSON
Samo jedan će izaći kao pobednik

U leto 1977. televizijski četvorodnevni intervju Dejvida Frosta i Ričarda Niksona privukao je najveći broj gledalaca informativnog programa u dotadašnjoj istoriji američke televizije. Više od 45 miliona gledalaca željnih da zavire u glavu njihovog osramoćenog bivšeg vrhovnog komandanta i u mučnom iščekivanju da potvrdi zloupotrebe moći koje su ga dovele do ostavke predsedničkog mandata – sedelo je i gledalo četiri večeri za redom težak verbalni boks meč između Frosta i Niksona. Dva čoveka, koja su morala da dokažu svoju stranu, ali samo jedan je mogao da bude pobednik. Njihovo legendarno sučeljavanje unelo je revoluciju u samu umetnost intervjua-ispovesti, promenilo lice politike i zabeležilo priznanje bivšeg predsednika koje je zaprepastilo ljude širom sveta…moguće, uključujući i samog Niksona.

Ron Hauard bio je uzbuđen što će režirati ovaj film, ali pre nego što je izabran, jaka konkurencija za rediteljsku palicu bila je između Martina Skrosezea, Majka Nikolsa, Džordža Klunija, Sema Mendeza i Beneta Milera.
„Dok su ove intervjue gledali milioni ljudi širom sveta, istinska drama dešavala se između ova dva čoveka, a to je malo ljudi zapravo razumelo. To je bila borba humora u okviru koga se svaki od njih borio za svoju profesionalnu karijeru, a samo je jedan mogao da izađe kao pobednik. To je bila borba Niksonove dvosmislenosti i Frostove moći da navede ljude da se otvore“, kaže Ron Hauard, vidno fasciniran temom svog najnovijeg ostvarenja, a koji je priznao da je i sam glasao za Ričarda Niksona na izborima 1972. godine.

Frenk Lengela i Majkl Šin su ponovo odigrali naslovne uloge sa pozorišne scene. To je bio Hauardov zahtev, koji je insistirao na ovim glumcima, da bi uopšte prihvatio da snima film. Inače Frenk Lengela je osvoijo nagradu „Tony“ 2007. za ulogu Ričarda Niksona u istoimenoj predstavi.
Centralnu ulogu u Niksonovom timu, kao šef osoblja, Kolonel Džek Brenan, ima Kevin Bejkon, svirepi čuvar koji je vodio Niksona kroz strategiju intervjua. Dva briljantna konsultanta su vodila Frostovu edukaciju o trideset sedmom američkom predsedniku. Oliver Plat, kao Frostov strateg i reporter veteran Bob Zelnik, i Sem Rokvel kao pisac i Niksonov kritičar, univerzitetski profesor. Džejm Reston Džunior. Obojica motivisani da razotkriju pravog Niksona radili su kao arhitekte Frostove strategije, dok se Frost bavio prodajom prava na intervju i pronalaženjem televizijske stanice koja će ga emitovati.

Scenarista predstave i filma Piter Morgan, dugo se interesuje za humanost kompleksnih istorijskih ličnosti kao što su Kraljica Elizabeta II, Idi Amin i Henri VIII. Morgan ne samo da je istraživao bivšeg predsednika Niksona, već se bavio i njegovim najvećim i sasvim neočekivanim oponentom. Dejvid Frost, plejboj sa britanske televizije čiji su kredibilitet i čitava karijera ležali u jedinstvenoj prilici da izvuče priznanja tokom čuvenog intervjua.
Zaintrigiran ovom neobičnom pričom Morgan je shvatio da ima scenario koji predstavlja gladijatorsku borbu u kojoj su jedino dozvoljeno oružje bile reči i ideje.

Sinopsis

Adaptacija znamenitog romana Ričarda Jejtsa, REVOLUCIONARNI PUT je pronicljiv portret američkog braka viđen očima Frenka (tri puta nominovan za Oskara, Leonardo di Kaprio) i Ejpril (pet puta nominovana za Oskara, Kejt Vinslet) Viler. Jejtsova priča o Americi ’50-tih, postavlja pitanje koje odjekuje kroz moderne veze još od tada, a to je: Da li dvoje ljudi mogu da pobegnu od prosečnosti, a da se pritom ne udalje jedno od drugog?

Frenk i Ejpril su oduvek sebe videli kao posebne, drugačije i spremne da žive život zasnovan na većim idealima. Tako su, čim su se doselili u njihovu novu kuću na Revolucionarnom Putu, ponosno objavili njihovu nezavisnost od inertnosti predgrađa koja ih okružuje i odlučili da nikada neće biti zarobljeni u društvene stege njihovog doba. I pored njihovog šarma, lepote i nepoštovanja normi, Vilerovi shvataju da su postali upravo ono što nisu očekivali: dobar čovek sa stabilnim poslom i bez petlje; ne baš srećna domaćica gladna ispunjenja i strasti; američka porodica sa izgubljenim snovima, poput svih drugih. Vođena željom da promeni sudbinu, Ejpril smišlja pustolovan plan da počnu ispočetka, da napuste udobnost Konektikata zarad velike nepoznanice Pariza. Ali kada plan počne da se odvija, svaki od supružnika biva gurnut u ekstreme – jedan želi da pobegne po svaku cenu, a drugi želi da sačuva sve što imaju bez obzira kakve kompromise činio.

Film Revolucionarni Put režirao je Sem Mendes (dobitnik oskara za film Američka Lepota) na osnovu scenarija koji je napisao Džastin Hejti. Glavne uloge u filmu tumače Leonardo Di Kaprio i Kejt Vinslet, a sporedne uloge su dodeljene dobitnici Oskara, Keti Bejts, Majkl Šenonu („Before the devil knows you’re dead“, „Bug“), Ketrin Han („Boeing, Boeing“) i Dejvidu Harboru („Awake“). Producenti filma su Džon N. Hart, Skot Rudin i Bobi Koen, a izvršni producenti su Marion Rozenberg, Dejvid M. Tomson i Henri Fernejn.

REVOLUCIONARNI PUT

Beleške o produkciji

„Knjiga je naširoko bila poznata kao roman protiv predgrađa i to me je razočaralo… Ja sam nameravao da to bude više optužba protiv opšte žudnje za konformizmom širom zemlje, a ne samo u predgrađima – protiv neke vrste očajničke prilepljenosti za sigurnost i bezbednost po svaku cenu. Hteo sam da naglasim da je revolucionarni put 1776. godine naišao na nešto poput slepe ulice ’50-tih.“
Ričard Jejts u intervju za „Plaušers“iz 1992 god.

Emotivno nabijen roman Ričarda Jejtsa iz 1961.godine, „Revolucionarni put“, uzdrmao je svet književnosti. Glavni likovi romana –mladi ljubavnici sa velikim snovima, Frenk i Ejpril Viler –postali su izuzetno prijemčivi čitaocima; i do sada su inspirisali žučne rasprave o prirodi braka, ulozi muškarca i žene u modernom društvu i mogućnosti pomirenja stvarnosti porodice, posla i odgovornosti sa idealističkim žudnjama mladosti. Kada Frenk i Ejpril smisle plan da ožive njihov brak selidbom u uzbudljivu slobodu Pariza, to podstiče fatalni konflikt njenih snova i njenog straha da neće moći da ih ispuni.
Bio je to neobično dug put od knjige do filmskog platna za Jejtsovo remek delo. Otkad je objavljen, mnoštvo filmadžija je želelo da adaptira roman. Ali nijedan izgledan scenario se nije pojavljivao. Nakon što se odrekao autorskih prava u korist producenta Alberta Rudija za petnaest i po hiljada dolara –koji ih je zatim prodao Patriku O’Nilu- Ričard Jejts je bezuspešno pokušavao da povrati prava da bi sam adaptirao roman u film, ali O’Nil, a kasnije i njegova udovica, nisu želeli da se odreknu njihove sopstvene vizije o filmu kakav bi film ovaj roman mogao da bude. Jejts je umro 1992. godine.

„Neposredno, intenzivno i briljantno živ“
Roman i adapracija

„Revolucionarni put“ je bio Jejtsov debitantski roman. Objavljen je kada je on imao 35 godina, i istog trenutka ga je bacio u žižu interesovanja u književnom svetu. Tenesi Vilijams ga je nazvao „neposredno, intenzivno i briljantno živ. Ako je nešto više potrebno da se stvori remek-delo moderne američke beletristike, ja zasigurno ne znam šta bi to trebalo da bude.“ Kurt Vonegan je roman nazvao „ Veliki Getsbi mog doba.“ Vilijam Stajron je rekao da je to „umešan, ironičan, predivan roman koji zaslužuje da postane klasik.“
Nije bilo lako naći scenaristu koji je bio voljan da nađe svež ugao iz koga će uraditi adaptaciju ovog romana. Izbor je na kraju pao na Džastina Hejtija, koji ne samo što je scenarista već je isto toliko važan i priznat romanopisac. Bio je nominovan za Man Booker nagradu za svoj prvenac „Medeni mesec“.
Hejti je, iz poštovanja i divljenja prema tome šta je Jejts uspeo da postigne ovim romanom, želeo da u adaptaciji bude što bliži tonu i dijalogu koji je Jejts upotrebio u knjizi, a da u isto vreme potvrdi da je film potpuno drugačija tvorevina od romana. „U romanu imate trenutan pristup unutrašnjem monologu likova, dok u filmu morate dobro da se potrudite da to postignete.“, kaže on. „Nadam se da će film inspirisati mnoge da ponovo otkriju Jejtsa i da mu odaju priznanje kakvo je uvek želeo i zasluživao.“

Sem Mendez se priključuje ekipi

Kad je došlo do toga da treba naći režisera čiji bi senzibilitet mogao da se uklopi sa poetskom oštrinom Jejtsa, potraga je dovela to Sema Mendeza, engleskog oskarovca koji je poznat po tome što donosti izoštren pogled stranca na američki život u filmovima poput „Američka lepota“, „Put bez povratka“ i „Marinac“. Isto toliko hvaljen kao pozorišni reditelj, Mendez ima sklonost da rasvetli karaktere kroz detaljno i intimno izvođenje.
Mendez nikada nije pročitao ovo delo, ali je saznao za njega kad je njegova žena, Kejt Vinslet, dobila Hejtijev scenario. Nakon što ga je pročitala, Vinsletova je predložila mužu da on treba da ga režira. „Kada sam pročitao knjigu, shvatio sam kako bi izuzetan film to mogao da bude, da bi to mogla biti uzbudljiva i moderna priča. U njoj ima toliko mudrosti i pronicljivosti, i sjajno je što će je konačno videti i šira publika.“ kaže Mendez.
Mendez je sve likove video tako da oni odražavaju univerzalnu sklonost ka žudnji – koja je nekad potpuno destruktivna, nekad potpuno podržavajuća – s kojom se svi mogu poistoveti. Tragičnu ljubavnu priču je začinio s postojanjem nade. „Ja ovo nikad nisam doživeo kao sumornu priču“, kaže on. „Prepuna je Jejtsovog duha, ekscentričnosti, originalnosti i likova koje zaista zavolite, iako se možda trudite da to ne učinite. Prepuna je detalja o ljudskim bićima – o onom lošem ali i predivnom – i to sam ja pokušavao da prenesem na veliko platno.“
Mendez je odmah na početku imao u glavi glavnu postavu glumaca – želeo je da se Leonardo Di Kaprio pridruži Kejt Vinslet u ulogama Frenk i Ejpril jer je verovao da oni mogu istog trenutka da izazovu nežnost ljubavnog para kao i toksičnost njihovih iluzija koje imaju jedno o drugom. „Leo i Kejt se poznaju od njihove 20-te. Znaju mane jedno drugog i mogu da se pretvaraju da su nešto što nisu jedno pred drugim.“, objašnjava Mendez. „Postoji doza iskrenosti među njima, neka vrsta zajedničke podrške i nekakvog testiranja. Povrh svega toga, imaju i to svojstvo da dva plus dva daju pet- kad njih dvoje spojite, još jedna stvar ispliva na površinu.“

Leonardo Di Kaprio kao Frenk Viler

Frenk Viler je jedan od najkomplikovanijih likova iz američke književnosti. Sa 29 godina je već postigao mnogo toga: završio je univerzitet Kolumbija, bio je ratni veteran i uspinje se na poslovnoj lestvici u firmi Noks. Sve svoje velike odluke donosi na osnovu toga „biti čovek“, da dokaže koliko vredi svojim prijateljima, susedima, kolegama i pre svega ženi, Ejpril. Ipak, Frenka proganja želja da ne zapadne u istu zamku kao i njegov otac prodavac, da nije ni približno onakav čovek kakav se pred drugima pravi da jeste, da možda neće dokazati da je talentovani čovek pun potencijala u koga se Ejpril zaljubila. Ali kad Ejpril iznese svoje kontradikcije, on počinje da se koleba. On voli Ejpril svim srcem, ali kad ona počne da ga tera da krene ispočetka, a on krene da se povlači u život kakav već poznaje, njihovi putevi kreću u suprotnom smeru.
Iako je tri puta nominovan za Oskara za različite uloge u filmovima „Krvavi dijamant“, „Avijatičar“ i „Šta jede Gilberta Grejpa“, ovo je prvi put da Leonardo Di Kaprio igra muža i oca. Da bi oživeo lik Frenka morao je istovremeno da objedini njegovu harizmu, muževnu hrabrost i njegov strah od neuspeha.
Di Kapriju se kompleksnost ove priče, i iz romana i iz scenarija, uvukao pod kožu. „ Nikada nisam pročitao nešto ovako o dva lika koji nisu herojski, nisu pobedonosni na kraju dana, već su samo dvoje ljudi koji se očajnički trude da sve funkcioniše“, kaže on, „ i muče se da naprave život onako kako veruju da bi trebalo da izgleda.“
Di Kaprija je takođe zaintrigirao izazov da zaviri u kompleksnost braka. „Dinamika između Frenka i Ejpril je toliko snažna i realistična da se osećate kao mušica na zidu koja posmatra kako se raspada jedna intimna veza,“ kaže on. „Ali možete da vidite da su ovi likovi potpuno zaljubljeni i da uzbuđuju jedno drugo – dok se stvarnost života koji smo izabrali ponovo ne uvuče nazad. Zato je ovo kompletan psihološki profil jedne veze.“
Di Kaprio se najviše od svega radovao zbog toga što će te duboke emocije istražiti sa Kejt Vinslet. „Mi smo mnogo dobri prijatelji već duže vreme i zato sam osećao da možemo izvući nešto iz dijaloga ova dva lika što će biti veoma realistično, sirovo i uzbudljivo,“ kaže Leo. „Znao sam da možemo to da iznesemo, a mislim da je to i ona znala. Između nas postoji taj faktor poverenja koji nam dozvoljava da forsiramo jedno drugo. I nikad nisam video glumicu koja se toliko trudi da poboljša ne samo svoju glumu, već i glumu svih kao i da poboljša film, poput Kejt.“ Leo priznaje da nikad nije radio na filmu gde se više analiziralo i više pričalo o likovima kao u ovom filmu. „To sve dolazi od Semovog pozorišnog iskustva i njegove sposobnosti da radi sa glumcima i da se fokusira na sve detalje njihovog glumačkog umeća. On zaista želi da dobije najtačniji portret svakog lika. To je nekad teško i iscrpljujuće, ali ono što Sem uspe da izvuče iz glumaca je zaista izvanredno,“ kaže Di Kaprio.

Kejt Vinslet kao Ejpril Viler

Ejpril Viler je mlada žena puna ideala koju održavaju snovi u periodu kada su se snovi žena retko ostvarivali. Ona pokušava da pobegne od uloge domaćice iz Konektikata (uprkos tome što voli svoju porodicu) i, poput mnogih žena iz kasnih ’50-tih, žudi da postane nešto drugo. Ovaj vrtlog želja vuče Ejpril da zamišlja novi život u Parizu, gde će podržati svog muža –s nadom da će i on ispuniti svoje želje i potencijal na neki izvanredan način- i da će voditi srećan i ispunjen život koji je uskraćen većini žena koje poznaje. Taj nagon da pobegne, da se istrgne iz kalupa, da veruje u budući uspeh svog muža postaje sve za Ejpril – sve dok te planove ne poremeti neočekivana trudnoća. Kad se oseti zarobljenom, njena hrabra čvrstina se raspada da bi otkrila gorku krhkost, dok se bori da pronađe način da povrati sreću s mužem i njenu čvrstu uverenost u njihovu budućnost.
Ejpril glumi Kejt Vinslet, nominovanu za Oskara za uloge u filmovima „Iris“, „Večni sjaj besprekornog uma“ i „Mala deca“. U ovoj ulozi ona igra vedru mladu ženu punu života koja ne želi da pravi kompromise ni po koju cenu.
Mendez kaže da je ova uloga bila prava za Kejt. On dodaje: „ Uvek je igrala kompleksne likove pokušavajući da zadrži njihovu ljudskost i toplinu. Zato sam verovao da ona može jasno da oslika Ejpril i da pomogne publici da shvati razloge zašto čini to što čini. Ovo je veoma nerazumljiva i zahtevna uloga, i zbog činjenice da je Kejt moja žena, morao sam da budem potpuno siguran da je ona pravi izbor za ovu ulogu što sam i bio. Istih je godina kao Ejpril. Sve se nekako posložilo i izgledalo je da ako je ikad postojala mogućnost da nas dvoje radimo zajedno, to je bila ova mogućnost.“
Kejt Vinslet se zaljubila u roman kao i u scenario pre nego što je njen muž saznao za ovaj projekat. „Zaljubila sam se u njegovu iskrenost i integritet, u predivne opise bračne stvarnosti,“ objašnjava Kejt. „Priča je prepuna likova koji pokušavaju da shvate ko su i kakvi ljudi žele da budu. Za mene je mogućnost da snimim ovaj film sa mužem koji će ga režirati i prijateljem koji će igrati mog muža bila kao san.“
Rad na ovako okrepljujuće iskrenom materijalu kao i saradnja, po prvi put, sa mužem je za Vinsletovu bilo kao otkrovenje. „Uvek sam mislila da je on izvanredan režiser, ali taj deo njega nisam zaista poznavala. Slušala sam od drugih glumaca da je saradnja s njim sjajna, i došlo je do toga da sam zaista želela da saznam kakvo je to iskustvo. I kada sam snimila ovaj film, bilo je to kao da sam konačno otkrila i poslednji delić njega.“
„Leo i ja imamo izuzetnu povezanost, delom zbog toga što smo bili deo „Titanik“ iskustva, gde smo se držali zajedno i pazili jedno na drugo,“ kaže Kejt o saradnji sa Di Kapriom.
„Morala sam dosta toga svojeg da uključim u ovu ulogu,“ priznaje Kejt. „ Ali to me je u potpunosti ispunilo. Mogućnost da oživim lik Ejpril, koju sam žudela da odigram otkad sam pročitala roman, i to što sam videla kako je na kraju čitav projekat ispao, ponekad ne mogu u sve to da poverujem.“

Dejvid Harbor i Ketrin Han kao Kembelovi

Susedi Vilerovih i njihovi najbliži prijatelji, Šep i Mili Kembel, prikazuju drugu stranu braka – društvenu stranu, u kojoj parovi sklapaju partnerstva sa drugim parovima, što dodaje na kompleksnosti. Kembelovi se očigledno dive, čak i zavide kul i lepim Vilerovima, ali i im i drže ogledalo u kome odražavaju sve ono što Vilerovi ne žele da postanu. Iako ova dva para imaju mnogo toga zajedničkog, Frenk i Ejpril veruju da su Kembelovi, iako dobri, zapeli u dosadnom i nepromenjljivom braku za razliku od njihovog. Ipak, njihove sudbine ubrzo počinju da se prepliću, posebno kada Šep oslobodi duboku žudnju za Ejpril.
Sem Mendez kaže: „ Šep i Mili predstavljaju, po meni, jedan od najzanimljivijih delova filma, jer kada se Vilerovi dosele, oni osećaju da je to prijateljstvo s njima dalo smisao njihovom životu čineći ga glamuroznim i uzbudljivim. To je neobjašnjiva situacija, a onda im Frenk i Ejpril objavljuju šokantnu vest da oni odlaze. Odlaze u Pariz i ostavljaju za sobom život koji svi oni dele. I to bukvalno uništava Kembelove. Sviđa mi se kako Jejts uzme jedan mali detalj i pretvori ga u zemljotres, proučavajući način na koji se brak menja kroz odnos sa komšijama, prijateljima i zajednicom.“
Ulogu Šepa je dobio Dejvid Harbor, nominovan za nagradu Toni, poznat po svom radu u pozorištu, kao i u poslednjem filmu o Džejms Bondu „Zrno utehe“, a ulogu Mili tumači Ketrin Han, još jedna zvezda Brodveja koju smo skoro gledali u komediji sa Vil Ferelom „Polubraća“.

Kovanje likova kroz detalje
projekat Revolucionarnog Puta

Sem Mendez je želeo da odmah evocira Jejtsov detaljan portret konformističke Amerike 1955.god. istovremeno fokusirajući kameru na vanvremenski bračni konflikt likova. Ideja je bila da se otkrije svet koji se oseća drugačijim – živopisni svet lepo uređenih ali klaustrofobičnih kuća; visokih ali bezdušnih gradskih kancelarijskih zgrada; i martinijem upotpunjene ali neprijatne večeri s komšijama – koji je na samo korak udaljen od vašeg sveta. „Najvažnije je bilo stvoriti stvarno okruženje u kome se Frenk i Ejpril zaista osećaju izgubljeno. Želeo sam da naglasim na neki način da je Frenk bio usamljen u gradu, dok je u isto vreme Ejpril bila usamljena u kući. Imate taj vizuelni kontrapunkt u toku celog filma – Frenk u masi ljudi i Ejpril u predgrađu – što pomaže da se izvuče centralna tema priče,“ kaže Mendez.
Film je većinom sniman u predgrađima Konektikata sa kojima je Jejtsov roman blisko povezan. Duga potraga po Derien okrugu se završila tako što su nađene dve kuće, jedna iza druge koje su savršeno odgovarale prebivalištima za Vilerove i Kembelove. Kuće su bile male po standardima produkcije. „Ta lokacija nam je zaista pomogla da se osećamo klaustrofobično i zatvoreno, i potpomogla je osećaju da ne možemo da pobegnemo,“ dodaje Di Kaprio.