Uprkos mišljenju prosecene filmske publike koja u Antoney Hopkinsu vidi najveceg filmskog psihopatu, zacudice ih podatak da je uloga u filmu Fracure (Pukotina) tek njegova druga uloga „zlikovca“, posle cuvenog Hannibala Lectora. Ovakva impresija prosecne filmske pulike, koja uglavnom zaobilazi njegova mnogobrojna dramska ostvarenja, može znaciti jedno veliko priznanje za vremešnog glumca koji je ccuspeo da samo jednom ulogom postigne ono što mnogi ne mogu ni sa deset.
Naravno, mongi nemaju glumacki potencijal koji ima Hopkins i koji je još jednom u punoj svetlosti zablistao u filmu Fracture.
Reditelj ostvarenja je Gregory Holbit, koji ima licnog isukstva na polju kriminalnog prava buduci da se njegov otac bavio time. Holbit je 1996. godine debitovao na velikom platnu filmom Primal Fear (u glavnim ulogama Richard Gear i Edward Northon), a njegovo najpoznatije ostvarenje je Hart’s War sa Bruce Willisom i Colin Farelom u glavnim ulogama. Imajuci pozamašno iskustvo u žanru trilera, reditelj je veoma jednostavno postavio pricu. Trudeci se da izbegne grešku koji ostali reditelji cine sa žanrom pokušavajuci da od lake price naprave spektakl tako što ce u film gurati što više akcije i što više podradnji, Holbit je suprotno ocekivanjima i svesno film postavio veoma skromno. Takav utisak stice se od samog pocetka. Atmosfera je krajnje intimna što je posledica minimalizma koji je reditelj koristio, a koji se ogleda u broju likova, podradnji, samog zapleta i na trenutke jednostavnih kadrova. Tamo gde je bilo potrebno preterivati, reditelj je to sa lakocom cinio ni na trenutak ne dovodeci u pitanje svoj stil.
Koristeci se smernicama scenarista, reditelj izgradjuje film na dobro karakterisanim likovima. Likovi su jasno naglašeni i oni su glavni nosioci i usmerivaci radnje. Ovakav zahtev za Holbita nije bio nikakav problem buduci da su svi njegovi raniji filmovi i izgradjeni na likovima. Njegova težnja da procešlja emocije svojih junaka prisutna je u svakoj sceni kada se pojavljuju dva glavna lika. Ali, tu se izgleda reditelj umorio, tako da su ostala ostvarenja ostala prilicno zbrkana i površna. Ovu manu je pokušao da ispravi montažer secuci traku na minimalan moguci tajming na mestima gde se pojavljuju sporedni glumci. Ovo je, ipak, veliki minus jer je nezahvalno ocekivati od glavnih glumaca da celu radnju nose na svojim ledjima bez podrške ostatka glumacke ekipe.
Film pocinje jednostavno i direktno. Glavni lik, Ted Kraford (Antoney Hopkins), nakon što saznaje da ga žena vara, odlucuje da je kazni – ubija je. Rukovodeci se svojim genijem, on pravi unapred smislenu mrežu dogadjaja koja guta sve one koji treba da budu kažnjeni. Medju njima je i mladi uspešni pomocnik javnog tužioca Vili Bicam (Ryan Gosling). Na taj nacin glavni junak cini savršen zlocin, jer ne postoje dokazi koji ce ga osuditi. Ali, i najsavršenije uglacano staklo ima svoje greške – pukotine.
Ostatak filma se svodi na igru macke i miša, na zanimljive ali i retke duele intelekta i strategije. Takodje, prisutna je i moralna dilema ambicioznog advokata, koji se bori izmedju pravne etike i želje za uspehom, koja u ovom slucaju vodi ka korišcenju nedolicnih metoda i prevare. Narocito zanimljivo kod filma je pozicioniranje publike u odnosu na „dobru i lošu stranu“. Sa jedne strane oseca se moralna potreba ka pravicnom završetku, a sa druge strane lik Ted Kraforda je toliko simpatican i zanimljiv publici u svojoj ironiji i svom izopacenom smislu za humor da je teško se odluciti. Ali, postoji tu i jedna simbolicna i intimna težnja ka pobedi genija nad sistemom i pojedincima, koja bi u ovom slucaju znacila izvršenje savršenog zlocina. Na kraju, ipak je prevagnula holivudska tržišna orijentacija koja je oduzela ovom filmu na potencijalnom osveženju koji bi uneo u žanr.
Reditelju i nije bilo teško da iznese film, imajuci u vidu sjajnu podrsku dva glavna glumca. Antoney Hopkins nije imao nikakvih problema da izgradi svoj lik. Koristeci se ogromnim iskustvom u dramama, pa i svom najpoznatijem liku Hannibala Lectora, Hopkins gradi stabilan i osvežavajuci lik cinicnog psihopate koga krasi ironican smisao za humor i doza izopacenog samoljublja koja ga samo na momente pretvara u omiljenu knjizevnu budalu – Fjodora Pavlovica Karamazova. Ali, njegova karamazovstina proistice iz njegovog genija. Ted Kraford je ugladjeni naucnik i intelektualac koji je posrnuo. Slicno kao i njegov Hannibal.
Poredjenja sa likom Hannibala Lectora su osnovana. Postoje dosta suštinskih slicnosti izmedju ova dva lika. Oba su naucnici i priznati gradjani, oba su estete i ljubitelji u umetnosti, i takodje, u oba ova lika postoji nešto trulo. Pored nabrojanih slicnosti mogu se uociti i dubinske razlike. Ted Kraford je prizemniji i bliži obicnim ljudima, dok se na Hannibala gleda kao na izopacenog bolesnika i djavola. Prvi je izgubljen u svom bolu skrenuo sa puta, dok se drugi rukovodi svojim frustriranim nagonima.
Stice ce utisak da su producenti i scenaristi još od samog pocetka projekta imali na umu Antoney Hopkinsa, tako da je Hopkins dobio odlicne dijaloge u maniru ranijih velikih uloga, kojima glumac iskusno barata dajuci filmu oštrinu.
Upecatljivo je Hopkinsovo skromno pojavljivanje u filmu, sto je možda i svesno vršeno od strane scenarista i reditelja ostavljajuci njegov lik u senci. Skracenjem Hopkinsovog tajminga, otvorio se prostor za Ryana Golsinga, novoj mladoj nadi americkog filma, koji je ove godine bio nominovam za nagradu Oskar za film Half Nelson, a koga naša publika pamti po filmu „Ubistvo Po Stavkama“, sa Sandrom Bulok. Golsing u filmu Fracture i izgleda kao neko ko je sveže bio nominovan za Oskara. Njegova kreacija mladog, uspešnog i ambicioznog advokata je onakva kakva i treba da stoji uz lik koji igra Hopkins. Oslanjajuci se na starijeg kolegu, Golsing deluje kao da uspeva da parira Hopkinsu i da ide u korak za njim. Ocigledno je divljenje mladog glumca prema svom iskusnom kolegi, narocito ako se uzme u vidu da Golsing, u scenama gde se ne pojavljuje Hopkins, deluje neuverljivo i cak na momente banalno. Stice se utisak da u odredjenim scenama preteruje, što možda i nije njegova krivica koliko propust reditelja.
Tako se ispostavlja da i pored skromnog pojavljivanja Hopkins je pokupio sve aplauze.
U filmu se još pojavljuju i Rosamund Pike koja je ovdašnjoj publici poznata po filmovima Die Anather Day i Pride And Prejudice, i David Strathairn poznat po ulozi u filmu Good Night And Good Luck, ali oboje veoma bledo i ne primetno.
Ostali elementi filma su na nivou. Scenografija ume da bude oskudna u kreativnosti na momente, ali zato i odlicna. Fotografija i kamera su nenametljive i sluze svojoj svrsi. Sve ovo je doprinelo da u prvi plan osvanu likovi i sami glumci, kao i narativni postupak reditelja.
Medjutim, ako se slucajno pomislili da film odskace iz okvira Holivudskog standarda, pogrešili ste, jer film ima „veliki“ Holivudski obrt i svršetak koji su u ovom filmu narocito banalni i prozaicni, uradjeni dosta trapavo, bez ikakve ideje i stila. Tako da, ako ste umorni recikliranog triler-happy-end na holivudski nacin, predlažem vam da deset minuta pre završetka filma napustite salu. Na taj nacin film ce vam ostati u lepom secanju. Sta se kasnije desilo? – to ne mora vas da brine. Vi cete imati svoj završetak price.