Kako su me ukrali Nemci

Jun 29th, 2011 | napisao | kategorija: domaci filmovi

Domaći film: Kako su me ukrali Nemci

Godina proizvodnje: 2011
Trajanje: 140 min
Režija: Miloš Radivojević
Uloge: Jelena Đokić, Daglas Henšel, Svetozar Cvetković, Dara Džokić, Miodrag Krstović, Gordan Kičić, Boris Isaković, Voja Brajović, Branimir Popović, Nada Šargin, Nebojša Milovanović

Novi film reditelja Miloša radivojevića je autobiografska drama i ujedno deo trilogije sačinjene i od njegova dva prethodna ostvarenja “Buđenje iz mrtvih” i “Odbačen”.
Miloš Radivojević svojim filmovima nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Ne retko njegova ostvarenja prate reči hvale i kritike i publike, a lični ton prepleten sa visokim zanatskim i umetničkim dometima budi naročitu pažnju.

“Kako su me ukrali Nemci“ je biografska priča iz vremena Drugog svetskog rata o rađanju prijateljstva između petogodišnjeg dečaka iz Srbije i komandujećeg oficira Trećeg Rajha nastanjenog u kući dečakove porodice za vreme okupacije, koja kulminira tragovima koje to prijateljstvo ostavlja na celokupni kasniji život dečaka sada već starijeg usamljenika koji pred početak ratnih zbivanja na Balkanu 1991, živi otuđeno od sveta u malom priobalnom mestu na Jadranu gde sreće napuštenu devojčicu Romi.

Nakon uspeha filma “Odbačen“ rekao je: “ Sva ‘sećanja’ u scenariju su moja lična. Sve mi se to ‘dogodilo’ i dogodilo se osobama oko mene… Tim ‘sećanjima’ su možda dodati porubi ili karneri, ili čipkice, poneko ukrasno dugme, ali ne da bi sećanja bila ulepšana, falsifikovana ili istinitija, nego da bi bila filmičnija, jer film je iznad života.”

scena iz filma kako su me ukrali nemci

Dirljiv je i snažan autobiografski momenat iz koga je izrastao film “Kako su me ukrali Nemci“ i više nego upečatljivo rediteljevo sećanje ne samo na glavnog junaka svog detinjstva, koga u filmu tumači Daglas Henšel, već i sagledavanje drugih dimenzija i nivoa koji se u datom događaju ogledaju.
Radivojević se, zabeležili su mediji, i danas seća tog Nemca u Drugom svetskom ratu koji je došao da boravi u njihovoj kući: “Kad je stigao, izvinio se ukućanima, i rekao: “Meni je žao, Hitler je očigledno lud čovek, ali niko tome ne može da se odupre. Molim vas, oprostite mi što okupiram vašu kuću. Delićemo to što imam, moja sledovanja.“ Zamišljao sam da je taj Nemac moj otac i to mi je imponovalo. On mi je dao to što nije mogla moja porodica, koja je zapravo bila usijana od potrebe da bude mobilisana na projektu spasavanja sveta. Divno je to što su hteli članovi moje porodice, ali ja sam kao mali osećao fizičku potrebu za nečim što se naziva konkretno davanje ljubavi. Tu dozu dobio sam od Nemca. To je moje prvo izdajstvo, ja sam tada izneverio svoje i zavoleo Nemca. On je kasnije poludeo kad je čuo da mu je čitava porodica poginula u Drezdenu koji su Englezi bombardovali. Više nije hteo da komunicira s okolinom. Jedino je komunicirao sa mnom. Kada su Nemci napuštali Čačak 1944. godine, uzeo me je sa sobom u automobil i poveo. Moji su videli da me nema. Pojurili su za nemačkom kolonom. Stigli su nas i izvukli su me iz automobila. Nemac ništa nije rekao. Tako moj pokušaj promene civilizacije, bekstva iz ove sredine, nije uspeo.”

No, po njegovim rečima filmom “Kako su me ukrali nemci” nijednog momenta nije želeo da opisuje kolektiv u istorijskom kontekstu. “Nastojao sam”, napominje, “da iz potpuno ličnog doživljaja naznačim orijentire za budućnost koje smo ignorisali sredinom prošlog veka. Bila je to situacija u kojoj su svi iz mog okruženja bili obuzeti svetskom revolucijom, a sa mnom se bavio okupatorski podoficir. Tu provincijsku zakonomernost nismo prevazišli sve do danas. Nisam se bavio krivicom i pravom, već emocijama koje su jedino važne detetu u vihoru rata. Često sam bio veseo kada se pucalo, ali i potpuno spokojan kada nisam imao šta da jedem ili da obučem jer sam iskustveno smatrao da je to prirodno.”

Govoreći, pak, o uporišnoj tački njegove autobiografske, filmske triologije, nedavno je kazao da nju, između ostalog, čini:”Preispitivanje ličnih odluka, činjenja ili ne činjenja u zadatim istorijskim okolnostima. Koliko puta smo mogli da budemo ljudi, po koju cenu i šta nas je sve sprečilo u tome. U velikoj meri kod nas je u proteklih dvadeset godina obesmišljen život i zbog toga se u svojoj filmskoj triologiji bavim junacima koji su više verovali sebi nego istorijskom usudu i društvenoj histeriji. Možda su oni neprilagođeni, ali su ljudi u punom smislu te reči.”

A neprilagođenost je svojevrstan glavni junak i njegovog nagrađivanog filma “Odbačen”. U tom ostvarenju, kako je ostalo zabeleženo, Radivojević je “vrsno dočarao emociju o ljudima koji se nisu uklopili ni u ovo vreme, ni u ovu okolinu”. Govoreći tada o uspehu filma i glavnom liku rekao je:” Uspeh “Odbačenog” ne doživljavam kao neku pobedu i trijumf. Gledaoci su, uglavnom, napustili bioskope pa nemam nikakvih iluzija u vezi sa gledanošću. (…) Glavni junak je nesrećan što ne može da se “udene” makar kroz iglene uši u taj novi svet, lišen smisla na neki način, postiđen, nesiguran, a opet svoj. Neželjen, pogrešan i grešan, a ponosan i tvrdoglav. Dakle, veoma protivrečan junak. Sasvim sigurno delikatan, on ne želi da se stvari razvijaju predramatično i prepatetično pa zato beži, sklanja se, krvari, umire – jer smeta. Predstavlja loš primer! Ambivalentan je. Novom društvu, novom svetu su potrebne drugačije ličnosti – jače, manje osetljive, ambicioznije, birokratskije…”

U jednom od medijskih nastupa povodom filma “Buđenje iz mrtvih“ ukazao je i na posebnu dimenziju savremene (srpske) kinematografije: “Ne bih želeo da delujem prepatetično, ali mislim da će nas deca i unuci više pamtiti po filmovima, nego po istoriji. Siguran sam da će ovo što radimo u pozorištu, na filmu i u muzici biti jedini trag na osnovu koga će moći da se konstruiše slika, šta nam se zaista događalo. Biće to daleko kompetentnija slika, od one zvanične, istorijske. “

Kada govori o svojim filmovima Miša Radivojević, ne retko, ističe glumce. Veli da bez sjajnih, posvećenih glumaca nema nikakvih filmova;”a naročito ne ovakvih u kojima pokušavate da emitujete izvesne emocije i slike koje baš nemaju sasvim jasna i definisana značenja, kada se trudite da svakom gledaocu date mogućnost vlastitog, sasvim ličnog uvida u film. Istinski volim svoje glumce, jer preko te ljubavi dospevam do nečega što najviše volim, a to je mali, ludi, istiniti, neprijatan i subverzivan film koji po nekoj osobenoj prirodi ponekom osobenom gledaocu može da posluži kao obloga za vlastite emotivne i druge rane…”

Zanimljivo, postoji podatak da je Miloš Miša Radivojević prvi diplomirani reditelj beogradske Akademije za filmsku umetnost (sadašnji FDU) a upitan pre par godina za svojevrstan savet ili potuku mladim kolegama, kazao je:”Koliko god bili obični, neizraziti, nesigurni, nespretni – usudite se, ovladajte zanatom koji nije nesavladiv i pričajte o sebi. Ali stvarno, hrabro, i ako može istinito”.

Isidora Žebeljan o filmu “Kako su me ukrali Nemci”
Svetozar Cvetković me je pozvao da pogledam film koji u tom trenutku još nije imao zaokružena rešenja kada je o muzici reč. Bila sam tada zaista ophrvana obavezama i nisam mislila da se time posebno bavim. Međutim film me je potpuno poneo. Sjajan je i sa ogromnim zadovoljstvom sam se ipak prihvatila pisanja muzike. Takav film se retko viđa. U njemu glavnu ulogu igraju dobrota i ljubav. Iz kadra u kadar, iz scene u scenu, vi vidite kako ljubav činodejstvuje.

Lajkuj, tvituj, podeli:
jos iz kategorije domaci filmovi


Tagovi: , , , , ,

ostavi komentar