Nikada nisam verovao producentima kada se pri kreiranju filma pozivaju na istinitu priču (a i kako bih?), ali nakon malo istraživanja ispalo je da je film zaista baziran na istinitoj priči – ali solidno iskrivljenoj. Iza uspeha Krisa Gardnera stoji dosta prljavština, što sam saznao tek mnogo kasnije, ali film koji je Krisov lik ostavio “čistim” je na mene ostavio snažan utisak, i snažno verujem da negde postoji priča sa istom poentom.
Iako ga je dosta kritičara napalo zbog poistovećivanja sreće sa novcem, ovaj film za mene predstavlja odličan izvor motivacije.
Gardner, sa malim primanjima, ženom koja radi od jutra do mraka i njihovim malim sinom, upecao se na ideju novog uređaja koji će osvojiti svet, i svu svoju ušteđevinu uložio u prenosni aparat za skeniranje gustine kostiju. Međutim, kao što to obično biva, ubrzo je usledio hladan tuš – što zbog krize i velike cene uređaja, što zbog njegove upitne funkcionalnosti, umesto mase kupaca koji hrle ka njemu i omogućavaju mu američki san, prodaja se pretvara u mukotrpno i neefikasno obilaženje doktora po celoj zemlji.
Čini se da ga, svaki put kad Gardner skupi snage i hrabrosti da krene napred, život udara sve jače i surovije. U manje-više ravnomernoj kompoziciji nevolja, ostavlja ga žena, ostaje bez krova na glavom, a račun u banci i kreditne kartice su mu blokirani.
Ipak, izgleda da njegova upornost ne poznaje granice. Dok mu sina čuvaju u bednom kineskom vrtiću, on pokušava da proda uređaje kako bi preživeo i, umesto da pokuša da nađe slabije plaćen ali makar stabilan posao, prijavljuje se i upisuje na šestomesečni kurs za brokera!
Mukotrpna prodaja uređaja, “spavanje” u skloništima za beskućnike, pokvarena sijalica u skloništu u kome je noću učio, 19 relativno dobro situiranih suparnika u borbi za brokersku poziciju – ništa ga nije sprečilo u tome da ostvari svoj san. Dobio je stalan posao u brokerskoj firmi i, sudeći po istinitoj priči, izgradio veoma uspešnu karijeru.
Po meni realističan, snažan i veoma inspirativan film u kome je Vil Smit prevazišao samog sebe i neverovatno dobro izneo poentu filma.
Ono što je dosta zanimljivo i osvežavajuće jeste da u filmu ne postoji “krivac” (država, politika, korporacije…) odgovoran za mizerno stanje ljudi koji se u filmu pojavljuju. Takođe, nigde tokom filma se ne pojavljuje diskriminacija usled Gardnerove tamne boje kože, niti Gardner krivicu za svoje neuspehe pripisuje ikome osim sebi.