Tajvanska Kanasta, nepostojeca igra kartama kojom “maheri”, clanovi gradjevinske mafije osamdesetih godina istovremeno i ismevaju i sale se a i proveravaju Borisa Komnenica moze li im biti zrtveni jarac ako zatreba. Inace, jedan od retkih domacih filmova za koji, koliko znam, nije izdato zvanicno DVD izdanje. Na netu sam nasao samo televizijsku kopiju u kojoj je zvuk prilicno los, ali me cak ni to nije odvratilo od mozda 57-mog gledanja ovog fantasticnog filma. Goran Markovic je kroz prizmu Sase Belopoljanskog (Boris Komnenic), coveka izgubljenog u svetu u kojem zivi, coveka koji se u cetrdesetim jos uvek trazi, opisao i karakter raznolikih pojedinaca, i celog tadasnjeg drustva. Sasina tragika je cesto komicna. On kao dete gleda oko sebe. Gubi interesovanje za realnost koja ga okruzuje. A kako i ne? Realnost je da je Rade Seljak (Miki Manojlovic) nekada anarhista sada oficir drzavne bezbednosti. Realnost je da u jeku izgradnje nema posla za arhitektu. Da pandur ne razlikuje ciklamu od marihuane. Da srednjoskolka ne zna kako da provede prepodne sama. I Belopoljanski predlaze zeni (Gordana Gadzic) da dovede u stan i svoju devojku da svi zive zajedno (”videces, mnogo je slatka. Svidece ti se.”). On pravi mrdalice od medijapana koje aludiraju na seks i prodaje ih u Knez Mihajlovoj. Belopoljanski veruje u sve sto mu se cini kao prilika da promeni nesto.

“Ako smo pali, bili smo padu skloni”

Branko Miljkovic