Psiho (1960) je prvi horor film u kome je ubica pravi čovek od krvi i mesa.Režiju je potpisao Alfred Hičkok koji je imao sve uslove da od ovog projekta napravi remek delo filmske umetnosti.Iza njega je bila uspešna karijera režisera i odlični filmovi,još uvek se niko nije usudio da napravi horor sa pravim čovekom kao ubicom,i što je najvažnije,bilo je to vreme kada su se filmovi pravili najviše zbog ljubavi prema filmskoj umetnosti.
„Majstor jeze“,kako još zovu Hičkoka,uspeo je da kao anonimus otkupi prava na snimanje filma po noveli Roberta Bloka i to po veoma niskoj ceni.Džozef Stefano napisao je odličan scenario,a budžet je iznosio 800.000 $.Pitao sam se zašto je film rađen u crno-beloj tehnici,kada je u to vreme postojala mogućnost da se radi sa kamerom u boji.Hičkok je pojasnio svoju odluku rečima da bi kolor „Psiho“ bio previše „krvav“.Inače,“krv“ u filmu bila je topljena čokolada.
Ocene na imdb.com govorile su sve najbolje o ovom filmu.Pregledao sam slike,pročitao radnju filma i pogledao nagrade koje su osvojili.Prosečna ocena bila je 8.7.Sada sam očekivao mnogo od ovog filma.
Na početku me je zadivila uvodna špica i muzika koja se pojavila.Za sledeću scenu koja je prikazivala Merion Krejn i njenog ljubavnika kažu da je prva scena voajerizma ikada u filmu (uz onu rupu u zidu Bejts motela).Gledamo njhove probleme,a onda Merion Krejn žuri na posao.Povena joj je ogromna suma novca koju je trebalo da odnese u banku,ali dok se vozila,shvatila je da može jednostavno da ga ukrade i pobegne.Muzika radi svoj posao.Scene vožnje automobila su jako dobre,policajac koji je budi izgledao je kao da zna sve njene tajne i još ju je pratio sve dok nije zamenila automobil.
Žena koja se šeta u kući je tu da nas zbuni i otkloni sumnje sa svih drugih.Konačno se upoznaju ubica i njena žrtva.Slušao sam dosta o Entoniju Perkinsu,ali je ovo prvi film koji sam gledao sa njim u nekoj od uloga.Kada se on pojavio,video sam pravog čoveka koji savršeno odgovara liku koji sam ja zamislio.Merion Krejn potpisala se u knjigu prijema kao Meri Samjuels,a kasnije tokom večere u kancelariji,otkriće svoje pravo prezime.Norman Bejts joj se poverio u tolikoj meri,da je Merion zaboravila da se predstavlja lažno.Možda je sudbina htela da ona svrati baš u ovaj motel,ali to što se lažno predstavila,bila je ključna stvar koja je rešila pitanje njenog života.Rečenica da je njegova majka bolesna na onaj „drugi“ način tera vas da se zapitate ko je njegova majka.Hičkokova opčinjenost pticama prikazana je i u ovom filmu.
Dolazi ta famozna scena tuširanja koja vas natera da se naježite kada vidite dugi kuhinjski nož i čujete onu muziku.Ovde se podkradaju i očigledne greške koje oduzimaju poene filmu.Nož nije krvav a krv iz tuš-kabine sprana je vodom (kasnije će je pokazati kao krvavu).Ubica nije izgledao kao muškarac,tako da Norman skida sumnju sa sebe baca na svoju majku.Ukradeni novac više nije bitan jer je otišao zajedno sa Merion.
Detektiv Arbogast i njegova smrt je najbolja scena ubistva po mom mišljenju,a nož je ovoga puta bio „krvav“.Ubrzo saznajemo da je njegova majka mrtva godinama i pitamo se: „Ko je onda ubica?“.Tu su njena sestra i ljubavnik koji će razotkriti celu famu,a scena u podrumu pokazuje ko je „majka“.Međutim,da bi se sve deteljno objasnilo,psihijatar je morao da ispita Normana i objasni sve kako bi razrešio svaku nedoumicu kod gledalaca.Kraj je najzanimljiviji jer nam pokazuje da je glavni negativac preživeo,i njegov osmeh nam kazuje da opet nešto smera.
Moja ocena ovog filma je: odličan ().