O filmu Milorada Milinkovića, Čitulja za Eskobara pisano je dosta. U ovom tekstu osvrnuo bih se na glumački tandem Boris Milivojević (Deki) i Miloš Samolov (Baki). I jedan i drugi se pojavljuju u nekoliko scena, uvek zajedno (izuzetak je samo jedna kraća scena), sporedne uloge. Ali veoma jako odigrane. Deki i Baki su dva druga, Deki je oženjen ali ga žena izdržava i vreme uglavnom provodi sa drugom iz škole, Bakijem, duvajući travu. Ili ispijajući alkohol. Usput, čuva tasta (Nikola Simić) koji je u određenoj meri senilan. Deki i Baki su već odrasli ljudi koji imaju životna shvatanja kao da su srednjoškolci. Mahom se tako i ponašaju. Bez ikakvih briga, sve je po principu „lako ćemo“. Scena kada se Gandi pojavljuje kod njih, kada mu oni otkrivaju da je njegova devojka zapravo zajednički drug iz škole koji je bio na operaciji promene pola, fantastična gluma.
Gandi: Za koga radite bre!?
Deki: Ne kapiram brate?
Baki: Brate, mi smo nezaposleni.
Gandi: Ko vam je dao pare za čitulju bre!?
Deki: Niko brate. Pa to Baki … se setio …
Baki: Ne brate, Deki brate predložio …
Deki: Šta Deki? Baki se … predložio si …
Tandem dva lika za pamćenje. Uneli su se u uloge potpuno. Ne svaka scena već svaki kadar, svaki pokret lica ove dvojice oslikava fantastične karaktere Dekija i Bakija punom, životnom snagom. Dijalozi su odigrani potpuno prirodno, ne može se ni trenutak primetiti da su dijalozi učeni napamet. Nema ni delića sekunde onog čekanja koje se često da videti na filmu kada drugu glumac čeka trenutak kada po scenariju treba izgovoriti tekst. Ovde je to gotovo dokumentaristički.
Mislim da je došao trenutak da u nekom budućem filmu vidimo Borisa Milivojevića, a i Miloša Samolova, u glavnim ulogama.