Drugi deo sa Mirom Furlan

Nakon prvog dela intervjua sa Mirom Furlan, na MyFilmo mozete citati i nastavak intervjua.

Mira Furlan: Kako je dakle tekao moj zivot u SAD? Tesko je otici …
Aleksandar Stankovic: Sa koliko novca ste otisli?
Mira Furlan: (smeh) Imali smo jedan auto pa smo ga prodali. To nam je bila glavna lova. To je isto zanimljivo, da ja kao nekakva zvezda te bivse drzave … nista se nije tu zaradilo narocito. Tako je to, eto. Nekako se covek zaista nasao potpuno sam u svemu tome. Zima je bila gadna. Jedna od najgadnijih zima na istoku Amerike. Ljudima su na televiziji preporucivali da ne izlaze napolje jer su temperature bile tako strahovito niske. Beskucnici su umirali te zime, tako da nije bilo ono Welcome to America.
Aleksandar Stankovic: Gde se zaposljavate? Sta radite?
Mira Furlan: Ima milion stvari koje treba resiti. To je, emigrirati je kao resavati puzzle, kao resavati zagonetku. Treba resiti papire, treba resiti radne dozvole, slazes te kockice, pokusavas se izboriti sa sistemom. Treba takodje od neceg ziveti. Radili smo razne poslove, prosli smo kroz celu, tipicnu emigrantsku pricu. Goran je nosio frizidere na sesti sprat u njujorskim zgradama. Ja sam probala razne poslove i to je recimo zanimljivo iskustvo. Nisam to ja izmislila ali emigracija znaci from somebody to nobody, znaci ti gubis svoj takozvani identitet i onda ga polako stvoris ponovo, ili ga ne stvoris, ili se pitanje identiteta se vrlo relativizuje tim emigracijskim iskustvom. Jer, sta si zapravo ti? Jesi li ti uspesni novinar ili si uspesna glumica …
Aleksandar Stankovic: Jeste li bili uspesna konobarica?
Mira Furlan: Nisam bila uspesna konobarica. (smeh) Bila sam krajnje neuspesna. I to kratko. Dobila sam svoj posao vrlo brzo i to je bila sreca. Ali da li covek zeli biti uspesan konobar? To je isto pitanje. Nekako ti hoces te poslove a zapravo ih i neces. I jako si sretan kad te ti neki ljudi otpuste. To je najbolji osecaj u zivotu. (smeh) Ali je to zanimljivo iskustvo, to hocu reci. I zanimljivo je iskustvo u zivotu isprobati ko si kad ove sve ljusture padnu. Jesi li, nisi li? Da li uopste postojis bez celog tog sloja spoljnih priznanja, percepcija drugih ljudi.
Aleksandar Stankovic: Dobro, to je ako i ne vasom voljom, jedna vrsta iskusenja?
Mira Furlan: Apsolutno. Test.
Aleksandar Stankovic: Evo sada posle 16 godina, jeli to zemlja obecana?
Mira Furlan: Mislim da jeste. Mislim da je zemlja sa ogromnim mogucnostima za ljude koji imaju pravi odnos. Kad kazem odnos mislim na ono sto Amerikanci zovu attitude. U Americi je to vrlo vazno i stalno se govori o tome da li imas dobar attitude ili bad attitude. I negde, ljudi koji dodju spremni na sve, dakle koji ne dele poslove na …
Aleksandar Stankovic: Ali vi ste idealizovali Ameriku kroz rokenrol, kroz filmove, …
Mira Furlan: Da. To je apsolutno tacno. Mi smo imali jedan utisak o Americi koji zapravo nema veze sa realnoscu. Ali, ja jos uvek volim Ameriku. Prvo, ona je ogromna. To je dobro. Mozes se sakriti. Sve to sto se desava u politici i tako dalje ne mora te se ticati na onaj nacin na koji te se moralo ticati kad si ziveo ovde. To su male sredine. U malim sredinama je taj pritisak na ljudsko bice veci. Negde su tu komsije, negde oni tracare iza ledja, negde gledaju na prozore ko izlazi ko dolazi, i onda, kad se steknu zgodni uslovi, onda je tu i telefonski poziv nekome ko moze dalje nesto s’ tim raditi. Mislim da su tamo manje sanse za to da ti politika udje u zivot. I mozes napraviti zivot kakav ti hoces, mozes zaista sve. Mozes otici u Montanu i ziveti kao kauboj, mozes … Imas mnogo, mnogo opcija.
Aleksandar Stankovic: Vi kazete da ste se iznenadili na neki nacin jer je to vrlo puritanska, vrlo materijalisticka sredina. Sta to znaci? Vise nego ovde?
Mira Furlan: Amerika je dosla. Ona preuzima celi svet i Amerika je ovde. I to je ta tranzicija. Na kraju se zavrsilo, ova cela nasa ratna prica, te strahote, ti ljudi koji su ginuli, te mame koje su ostale bez dece, to se ipak zavrsilo na izlozima koji su identicni u svim tim novim drzavama gde se prodaju proizvodi nekih tipova koji tu grabe lovu.
Aleksandar Stankovic: Necemo generalizovati. Ako ne valja ovo ovde, a dolazi nam ono iz Amerike sto takodje ne valja, pa sta onda valja?
Mira Furlan: To je to pitanje. Kad bih to znala … ali ne znam.
Aleksandar Stankovic: U jednom tekstu pisete da ste u Zagrebu videli da se otvara novi soping centar, pa dodjete u Beograd, potpuno ista stvar, cak imaju vrlo slicna imena koja puno ljudi ne razume …
Mira Furlan: Da, imena su na engleskom. Ne znam kuda i gde treba ziveti i kako treba ziveti. Negde se ta ideja o zivotu na potpunoj margini, Volterova ona sugestija obradjivati svoj vrt.
Aleksandar Stankovic: Dobro, kako ste se u Americi snasli onda? Tamo si ili uspesan ili nisi.
Mira Furlan: Da, nema izmedju. Pa to je eto jos jedno, sto vi kazete, iskusenje, ili test, kako se sa svim tim izboriti. Sa uspehom, sa neuspehom, tamo si neprestano suocen s’ tim. Tamo kao glumac ides na audicije, idu i veliki glumci na audicije. Znaci, nije to pitanje statusa, jednostavno tako je organizovana ta profesija. Ti se u svakom casu moras ponovo dokazivati. S’ godinama to naime, postaje teze.
Aleksandar Stankovic: Vavilon 5 stvorio vam je, ako nista drugo, ono mogucnost ne samo da prezivljavate nego i da zivite. Koliko dugo ste glumili u toj seriji?
Mira Furlan: 5 godina.
Aleksandar Stankovic: Je li to naporno?
Mira Furlan: Ne. To je jedan od ugodnijih poslova koje sam imala, jer smo snimali u interijeru, nikad nismo stupili napolje.
Aleksandar Stankovic: Necemo sad zanrove obezvredjivati medjutim nasli ste se u naucno-fantasticnom zanru. SF je inace zanr koji nije kao i svi ostali.
Mira Furlan: Da. On nije mainstream. I on je dakle zanr, ima zanr horor, ima akcija, ima SF. Mene taj zanr nikad u zivotu nije zanimao ali eto bas sam … Mislim, zivot je prepun sala i posalica, sto su ceski pisci to dobro odradjivali. Stalno su ironije na svakom koraku. Napravis korak i doceka te upravo ono od cega si bezao.
Aleksandar Stankovic: Gluma na engleskom?
Mira Furlan: Gluma na engleskom. Pa to je vrlo zanimljivo. Sta covek sve moze dati od sebe i kako je zapravo sputan na neki nacin ali u toj sputanosti, u tom okviru koji mu je zadat moze naci neku novu dimenziju, neku novu slobodu. Zanimljivo je iskustvo.
Aleksandar Stankovic: Kako biste vi ocenili svoju karijeru u SAD? U odnosu na ono sto ste radili ovde. Rade Serbedzija recimo ima uspesnu karijeru. Medjutim, Rade Serbedzija glumi najcesce istocnjake u tim filmovima u kojima glumi. Dakle, jezik je tolika barijera da ce tesko ikada dobiti glavnu ulogu osim ako to ne bude nekakav iseljenik ili …
Mira Furlan: To nije samo pitanje jezika. To je pitanje i mentaliteta americkog. To je pitanje te zatvorenosti od koje sam mislila pobeci ovde pa me je ona docekala tamo. To je pitanje zatvorenih mozgova jer naime svako u Americi je emigrant. Svaki covek koji tamo zivi ili je emigrant ili ima emigrantsku proslost ili je deda dosao iz Ukrajine ili Meksika i tako dalje. I svi uvek imaju akcente. To je zatvorenost koja tamo postoji i koju otkrijes kad tamo pocnes ziveti.
Aleksandar Stankovic: Miljenko Jergovic kaze da je ovo podrucje jedino podrucje u kojem ste vi sposobni ostvariti one kapacitete koje imate.
Mira Furlan poziva da covek stane, okrene se unazad, sta sam ja to zapravo napravila. Ali je pitanje treba li to ciniti. Mislim da je zivot: Moguce. Baviti se rezimiranjem, to je ono sto covek radi kad udje u godine. Ta jedna velika brojka upravo proces. Ides, napravis gresku, ides dalje, dogadjaju ti se razne stvari, reagujes kako znas i umes, to je zivot. Zivot je krajnje nesavrsen i traziti od sebe savrsenstvo, a posebnu u smislu uspeha, … moram reci da prezirem to pitanje. Da li ste vi uspeli? Pa, kako se uzme. Kao i sve u zivotu. Sve zavisi od perspektive. Sta to znaci? Da li sam zaradila lovu? Jesam neku.
Aleksandar Stankovic: To je klasican americki pristup. Uspeo si koliko si zaradio para.
Mira Furlan: E pa moj pogled na zivot nije takav. Nije bio i nikad nece biti.
Aleksandar Stankovic: Ipak kazete da biste, kad bi se vratili unazad, neke uloge odbijali koje ste kao mlada glumica prihvatali. Uletali ste grlom u jagode.
Mira Furlan: Apsolutno. Bila sam jako mlada, sve mi se dogodilo prerano, prebrzo. Nisam bila spremna za vecinu uloga koje sam odigrala. Jako sam se trudila. Mislila sam da moram raditi ono sto se od mene ocekuje. Mislim da to ima veze sa vaspitanjem, ne mojim, ali stalno se negde nesto ocekuje od zene, da ona bude dobra i poslusna i da zadovolji neki zahtev, neko ocekivanje. Ja sam bila dobar djak. Ta psihologija dobrog djaka me je pratila. I da, ja sam pristajala na sve umesto da se borim i da kazem – ne. Jedna americka glumica mi je rekla nedavno da jedina moc koju glumac ima je moc reci NE.
Aleksandar Stankovic: Da li je to ono kako ce mnogi protumaciti, da, tada se nisam trebala toliko skidati.
Mira Furlan: Na primer. Naravno. Nisam. Jer ovo nije sredina koja u tome cita bilo sta osim ovo, takozvana laka zena. Ali to je pitanje sredine. Ja sam se uvek trudila, od ulaska u tu profesiju da jako ozbiljno izvrsavam zadatke koji su mi povereni. A druga stvar, ja nikada necu zaboraviti, moj prvi posao u zivotu, na televiziji, pred kamerama, je bila jedna dosta zanimljiva drama sa jako zanimljivim i talentovanim reziserom Petrom Vecekom, zvala se „Prijedji Rijeku Ako Mozes“ gde sam ja igrala jednu mladu zavisnicu o drogi koja overdozira. E to je bilo prepuno uzasno jakih scena i ja sam ih zelela odraditi svim svojim srcem. I secam se da je postojala jedna scena koja je snimana u mrtvacnici. Ta devojka je mrtva vec i ja sam morala leci gola na sto u mrtvacnici koji je covek bas ocistio. Kako smo mi usli u tu prostoriju taj covek je dizao telo, sklanjao to telo i brisao ostatke. I rekao je, nemojte se vi nista brinuti, sad cemo mi to lepo ocistiti da vi mozete leci. I ja sam tu imala neku vrstu nervnog sloma, to sada vidim. Ja sam se tako uzasno tresla, toliko mi je to bilo strasno, i pitala sam se da li ja sad zaista to moram. I secam se razgovora sa Pjerom, kako smo ga zvali, koji mi je rekao: Jel’ ti hoces biti glumica? Rez. Scena nikad nije emitovana. Jer na prvom programu televizije nije mogla ici takva slika. Prema tome ja jos uvek verujem da sve se mora moci. Jer to je ozbiljan pristup poslu. Medjutim sredina je takva da to nije trebalo.
Aleksandar Stankovic: Kako se danas nosite sa terorom mladosti u filmskoj industriji?
Mira Furlan: To je jako tesko. To je stalni udarac u pleksus koji dobije na svakoj audiciji, na svakom koraku. To je prisutno svuda. Po mom misljenju to je strah od starenja i konacno, strah od smrti. Ljudi ne zele gledati necije bore jer ih to podseca na svoje bore. Ne zele biti suoceni sa tim licem na ekranu koje stari jer ne zele se suociti sa tim da ce se to i njima dogoditi. A nazalost, to ce se dogoditi svima.
Aleksandar Stankovic: Ali onda, jesu li pred vama najbolje uloge ili su najboljke uloge iza vas?
Mira Furlan: Bilo bi jako lepo misliti da su predamnom najbolje uloge. Nisam optimisticna osoba po strukturi nazalost. Tako da mi je tesko poverovati u to. Ali zivot je prepun iznenadjenja. Ona su uglavnom losa ali ponekad ima i dobrih. Evo, ovaj film je bio, sto bi moja prijateljica rekla, jedna bombonica. Bilo je to jedno cisto uzivanje, nekako. Kako ce to na kraju ispasti, i dali sam ja napravila dobar posao to zaista nemam pojma. I to je ono, kad me pitate kako gledam na svoju karijeru. Ne zelim se time baviti. Neka se time drugi bave. I bavili su se.
Aleksandar Stankovic: Ipak, ono cime su se drugi bavili po vasem povratku nakon 10 godina je cinjenica da ste glumili na Brionima, Medeju i bilo je vazno sta Mira misli … pa recite o cemu se radi.
Mira Furlan: To je sve zanimljivo kao slucaj zato sto pokazuje kako stvari ovde stoje. Od mog posla i te uloge i rada i mog truda na jednoj od najvecih dramskih uloga ikada napisanih za zenu, i po mom misljenju najbolji dramski pisac svih vremena Euripid otprilike je sve rekao sto se imalo reci. Dakle od toga je ostalo vrlo malo. Mozda za publiku koja je dolazila i kojoj sam beskrajno zahvalna a koja je bila predivna i dolazila je u ogromnom broju, ali na kraju, ja se vracam u Hrvatsku 6 godina posle prvog igranja Medeje i zaticem na televizijskom ekranu nekoliko ljudi koji pricaju o nekom novinskom clanku kog se ja i ne secam. Dakle, iskrcavam se sa broda, imam svoje malo dete koje je imalo dve godine u jednoj ruci, u drugoj ruci mi je kofer, ja stajem na ostrvo i tamo je jedna novinarka koja me pita „ Kakvi su vasi utisci o Hrvatskoj?“ Ja kazem, nemam pojma, sad sam stigla. Ne znam, more le prelepo, nebo je plavo i sunce sija, to je sve sto znam. Nemam nikakvih utisaka za sada. I ona to tako i napise. Medjutim, naravno, postoji i naslov – Mira Furlan: Brioni nisu Hrvatska. O tome se razgovara sest godina. I onda, covek se oseca potpuno porazen. Jer nista sto ja ovde mogu napraviti, ni pisanje, ni gluma, ni predstava, ni film, ni bilo sta, zapravo ne znaci nista. To je potpuno nevazno. Neka druga prica se ovde prica, i ja sam u njoj iz nekog razloga neki lik, i to je tako. Imam osecaj da moram dignuti ruke. Ne mogu promeniti to.
Aleksandar Stankovic: Kako je sa nekadasnjim prijateljima u Hrvatskoj? Imate li prijatelje?
Mira Furlan: Imam prijatelje, da. Neke prijatelje jos uvek imam i nekako smo se ponovo nasli i to mi je jako drago jer nista ne moze zameniti stare prijatelje.
Aleksandar Stankovic: Bili ste u Zagrebu za Novu Godinu. Utisci?
Mira Furlan: Bila sam. Sljeme je bilo bozanstveno, pod snegom, carobno. Volim Sljeme.
Aleksandar Stankovic: Jeste li sentimentalni?
Mira Furlan: Da, apsolutno sam sentimentalna. Ali imam i distancu prema svemu.
Aleksandar Stankovic: Jeli ta distanca i zbog cinjenice da stan koji ste nasledili od svoje bake vec 16 godina je u nekom vakuumu i jos uvek nije vas.
Mira Furlan: Da. To je isto jedna prica. Postoji taj proces i on se na moje veliko cudjenje vodi vec 16 godina.
Aleksandar Stankovic: Cime ste vi zasluzili da vam se oduzme taj stan?
Mira Furlan: To mislim da bi trebalo pitati … na tuzbi pise Grad Zagreb protiv Mire Furlan…
Aleksandar Stankovic: Dosta metaforicno.
Mira Furlan: Da, vrlo. Ali ja se trudim da to tako ne vidim u svojim dobrim momentima. Ali to sto se zove Grad Zagreb u toj tuzbi bi trebalo ispitati ko su ti ljudi i sta oni misle. Ja ne znam cime sam to zasluzila ali mozda oni znaju.
Aleksandar Stankovic: Imate li zelju jednog dana glumiti u HNK?
Mira Furlan: Ne znam, nisam usla u tu zgradu evo vec skoro 17 godina. To je jedna od najboljih scena na kojima sam igrala. Ne, to je sasvim sigurno najbolja scena na kojoj sam igrala. To je jedan intiman prostor koji ima velicinu i monumentalnost, sto se retko nalazi. Volela sam igrati na toj sceni. Eto, i secam je se sa sentimentalnoscu, secam se nekih ljudi, nekih dragih glumaca sa kojima sam igrala i nekih rezisera sa kojima sam volela raditi.
Aleksandar Stankovic: Rekli ste mi, kada ste na Brionima igrali u Medeji, da nakon aplauza niste znali sta sad, kako se odnositi prema tome. Verujete li da ce vas jednog dana zateci aplauz u HNK?
Mira Furlan: Ah. Kako bih rekla, zivot ide dalje, nema puno mesta za patetiku. Ono sto sam naucila je da nema mesta samosazaljenju ni velicanstvenim osecanjima i tako dalje. Idemo dalje.
Aleksandar Stankovic: Pa evo, za kraj. Rekli ste, s’ obzirom na ono sto se drugim ljudima dogadjalo, mi ovde pricamo o vama jer ste mi vi gosca …
Mira Furlan: Apsolutno. Ovo je minorno. I moj slucaj postoji kao metafora i zato je tako znacajan bio u ratnoj propagandi. Ali ljudi su umirali. Tu su se desavali stravicni zlocini. To je ono o cemu treba misliti.
Aleksandar Stankovic: Smejete se dosta. Da li tim smehom zapravo kompenzujete neke druge izraze lica koji bi mozda ovom razgovoru bili primereniji?
Mira Furlan: Pa bolje je nego da placem. (smeh) Moja namera je da to izbegnem. Pa sigurno, naravno. Ne mozemo sad plakati. To nebi bilo pristojno. To cemo kod psihoterapeuta (smeh).
Aleksandar Stankovic: Hvala vam lepo na razgovoru. Koliko god bilo pateticno, ja vam zelim da jednog dana dobijete u HNK-u u Zagrebu veci aplauz nego ikad.
Mira Furlan: Hvala.