Intervju sa Mirom Furlan 1

Na televiziji HRT, pre par dana je emitovan intervju koji je novinar Aleksandar Stankovic uradio sa glumicom Mirom Furlan. Evo teksta prvog dela tog intervjua.

Aleksandar Stankovic: Gospodjo Furlan, dobardan, i hvala vam sto se odazvali pozivu da napravimo ovaj intervju.
Mira Furlan: Hvala vama sto ste me zvali.
Aleksandar Stankovic: Kako ste?
Mira Furlan: Dobro sam. Umorno sam ali sam dobro.
Aleksandar Stankovic: Vec tri meseca, odnosno dva i po meseca snimate film Turneja, Gorana Markovica. Sad je film zavrsen, kako je bilo na snimanju?
Mira Furlan: Mogu reci da je bilo zaista predivno, da sam uzivala kao skoro nikad u zivotu. Naprosto, od ekipe, od scenarija, do samog filma za koji mi se cinilo da vredi potpuno pretumbati svoj zivot i doci ovamo na tako dugo vreme, sto je jako komplikovano u mojoj situaciji, ali nekako mi se cinilo da sve to ima smisla. I, eto, moja ocekivanja su se ostvarila.
Aleksandar Stankovic: Dobro, inace, kakav je to film, Turneja? Mislim, mogu da ja dam nekakav uvod ali mislim da je bolje da vi ukratko prepricate. Radi se o glumcima koji su se zatekli …
Mira Furlan: Da, da. To je negde situacija, evo ja mislim da je to ono sto me je privuklo i to je bilo ono sto mi je bilo strahovito blisko u celoj toj stvari i sa cim sam se mogla jako lako identifikovati. To je situacija coveka koji se zatekne u ratu i nezna kako da se ponasa u toj situaciji i pokusava se zapravo spasiti vlastitom profesijom. Sto je negde, situacija koja me se zaista tice. Mene kao mene, i kao coveka, i kao glumice, i negde sam se jako nasla u tome svemu. I kroz situaciju, kroz ugao glumca, bas glumca, glumacke profesije, Goran Markovic je izabrao da kaze nesto o tom ratu, sto je isto vrlo zanimljivo. I glumac je tu negde, u tom filmu, covek.
Aleksandar Stankovic: Ovaj intervju radimo u Beogradu. Ovde sad spominjete i rat. Ovde vas je u Beogradu, evo, sad nedavno ova situacija zatekla, rekli ste mi u razgovoru pre emisije, otprilike kao i pre 18 godina, kada ste odlazili.
Mira Furlan: Da, nije bas 18. 16 ili ne znam, tako nesto, da. Novembar devedesetprve kad smo odlazili, kad smo pakovali svoja tri kofera, i stvari su izgledale toliko slicno da dozivela sam takav deja vu, jedan krajnje neugodan, i krajnje bolan za mene, jer mi se cini da zapravo negde kroz te slike koje sam gledala na televiziji i tog nasilja i ludila i opet istih strasti, iste price, iste teme…
Aleksandar Stankovic: Kao da se nista nije dogodilo …
Mira Furlan: Kao da se apsolutno nista nije dogodilo. Godine su prosle, to znam, racunam, ali stvari se ne pomeraju. I to je porazno. I negde zapravo ponovo dozivljavam celu stvar. Pritom smo ovaj film snimali u Bosni gde ja nisam boravila ranije, i to bas u Posavini, znaci na granici sa Hrvatskom, u jednom podrucju koje je strahovito tesko proslo kroz taj rat, gde se rat oseca na svakom koraku. Gde su ogromna podrucja jos uvek minirana, kuce su razrusene, ljudi nestali, gde su nove dzamije izgradjene a vernika nema, gde slusas neprestano price ratnog karaktera od ljudi koji su se borili na ovoj, na onoj strani, tako da me je sve to jako, jako pogodilo. Na neki nacin je ovo bilo iskustvo, zaista negde sam ponovila situaciju koju igram u filmu. Ja sam bila ubacena usred svega toga.
Aleksandar Stankovic: Kada govorite dakle o identifikaciji, glumac, pa u jednom trenutku pozorisna predstava, turneja po bivsoj Jugoslaviji, ti glumci se ne snalaze na ovaj ili onaj nacin, odnosno taj rat ne dozivljavaju kao nesto o cemu bi trebali voditi previse racuna, mozete reci, sta se vama dogodilo pre 16, 17 godina? Iz ove pozicije kad je toliko godina proslo.
Mira Furlan: Kako to rezimirati? Ja, u svakom slucaju sada posle svega, i posebno posle ovog iskustva koje sam sada prosla u ova tri meseca, meni se cini da na kraju mogu reci da zapravo nisam pojma imala gde zivim. I koji me ljudi okruzuju. I sta se tu zapravo dogadja. I mislim da je celi jedan sloj urbanih ljudi, moje generacije, bio u istoj toj situaciji. Mi smo se motali po urbanim sredinama, mi smo odrasli na rokenrolu, na americkim filmovima, mislim, kako bih rekla, ja sam citala Selindzera sa 15 godina, ja nisam zapravo znala o cemu se radi. Tako da negde tu vidim, mozda, jedinu svoju gresku, ako ona uopste postoji.
Aleksandar Stankovic: Koja je to?
Mira Furlan: Neznanje, nesvest o tome gde ste zapravo. I to negde vidim u svojoj karijeri. Vidim kakve sam izbore pravila u odabiru uloga. Kako zapravo nisam znala kuda to ide, kuda se odasilje to sto ja radim.
Aleksandar Stankovic: Kako ste se osecali u Hrvatskoj pocetkom devedesetih?
Mira Furlan: Ja sam bila mozda jedna od retkih ljudi, mozda jedan od zadnjih ljudi koji je putovao na relaciji Zagreb – Beograd.
Aleksandar Stankovic: Medjutim, to nije bilo protumaceno kao putovanje na relaciji Zagreb – Beograd …
Mira Furlan: Ja sam zivela izmedju dva grada od 86. kad sam srela Gorana Gajica koji je sada moj muz. Ja sam igrala u Hrvatskom Narodnom Kazalistu, ovde sam takodje radila nekoliko predstava u Jugoslovenskom Dramskom, repertoari su se radili, ljudi su se dogovarali oko toga kad staviti predstave, ja sam putovala tim vozovima, tim tadasnjim avionima. Mi smo ziveli izmedju dva grada od 86. godine, eto to je tako bilo. Goran je studirao u Beogradu. I druga stvar, ja nisam samo putovala izmedju ta dva grada, ja sam putovala u Sloveniju snimiti neki film, ja sam putovala u Bosnu, … Puno sam se naradila u Bosni. To sto je posle ta prica zapravo iskonstruisana koja se neprestano ponavlja, vrti, stalno, u ovakvim ili onakvim oblicima, to je potpuno druga stvar. To je stvar ratne propagande. Prica je da sam ja otisla u Beograd kad je poceo rat. Sto je zaista, mislim, potpuna laz. Znaci radi se zapravo o jednoj lazi koja se dovoljno dugo ponavljala da je postala istina po onoj Gebelsovoj staroj tezi.
Aleksandar Stankovic: Sad kad ste pomenuli taj Gebelsov nacin propagande, ko je prednjacio u tome u Hrvatskoj prema vama?
Mira Furlan: Pa, mediji su zapravo, i na jednoj i na drugoj strani, krenuli proizvoditi tu neverovatnu mrznju, i to je ono cemu sam se ja probala suprotstaviti. To je negde dodirnuto i u ovom scenariju koji smo sada radili. Jer se ti glumci nemocni potpuno, naravno, da zaustave rat, ili da bilo koga urazume, ili da bilo kome bilo sta objasne, oni se svojom profesijom, dakle glumeci se trude zaustaviti rat. Sto je suluda ideja, i mozete reci idealisticka ideja, ali o tome se zapravo radilo. To je bio u neku ruku moj pokusaj.
Aleksandar Stankovic: Kada sam vas pitao ko je prednjacio u tim napadima na vas, vi mozda ne zelite bas otvoreno pricati o toj temi …
Mira Furlan: Ja, se, mislim, ono sto je strasno u tom takozvanom govoru mrznje koji me je tako strasno zgrabio i uhvatio me je i zapravo me je javno lincovao, to neprestano prozivanje, to upiranje prstom u ljude, ja to ne zelim raditi. Jednostavno ne zelim se baviti time.
Aleksandar Stankovic: Mozda treba reci, evo ja mogu sebi to dozvoliti, da je tadasnji Globus prednjacio u tim napadima na vas, bilo je tu vise tekstova ali kulminiralo je u tri teksta u kojima su vas zestoko izmrcvarili …
Mira Furlan: Da, zabavni feljton o mom zivotu …
Aleksandar Stankovic: Da, ali naslovna strana …
Mira Furlan: nije bila tako zabavna
Aleksandar Stankovic: Da, nije bila zabavna. „Tezak zivot lake zene“. Mozemo biti otvoreni. Vi znate sta znaci u nasim krajevima nekoga javno prozvati …
Mira Furlan: O da, apsolutno. Pa to je, … Ja sam bila fantasticna meta. Sad kad razmislim. Prvo, niko nije stajao iza mene. Apsolutno niko. Cak ni moje pozoriste, moja profesija, ljudi iz te profesije, dakle nista me nije zastitilo. Znaci, to je bilo fantasticno. To je bio odstrel nezasticene divljaci. Druga stvar, zena. Biti zena na ovim prostorima, svim prostorima … Biti istaknuta zena, biti zena koja je sama po sebi meta, biti glumica. Glumica – sumnjiva profesija, oduvek bila. Glumcima u stara vremena nije bilo dozvoljeno da ih pokopaju na grobljima, to negde jeste istorija nase profesije. Dozivljava se kao profesija na granici. Dakle, biti zena, biti glumica, biti … mislim, sad govorimo zasto sam bila meta.
Aleksandar Stankovic: Vi ste sami upotrebili jednom izraz da ste bili otirac za prljave noge mnogima koji su bili ojadjeni kojekakvim dogadjajima u Hrvatskoj. Medjutim, vi i Rade Serbedzija ste iskorisceni da …
Mira Furlan: To takodje, postoji taj element koji je uzasno vazan, da je propaganda nastojala i uspela u tome. Ja to sada vidim. Sada mi je to potpuno jasno. Obrisati secanja ljudi na njihovu vlastitu proslost. Sve to sto smo zajedno ziveli, ukljucujuci i drzavu, ukljucujuci televizijske programe koje smo gledali, glumce koji su nam bili dragi, koje smo voleli, sve to zapravo nije postojalo. Brisanje secanja. Ja zapravo vise ne postojim na ovim prostorima. Ne postojim na tom trzistu. Znaci cilj se ostvario. Cilj ne samo taj, svi su se ciljevi ostvarili. Ostvario se cilj stvaranja etnicki cistih prostora. Dakle, vodje koji sada vise ne postoje mogu biti zadovoljni. Da su zivi.
Aleksandar Stankovic: Ja bih se jos malo vratio na ovo jer mislim da je to vrlo vazno za novinarstvo reci. Kada govorimo o ovim tekstovima koji su u Globusu izlazili, u principu se i zna ko ih je pisao. Rene Bakalovic kaze da je pisao te tekstove, glavni tadasnji urednik Globusa Kuljisa ih je pustao bez problema, medjutim, danas je sto se toga tice potpuno kolektivni zaborav. Danas su neki od tih ljudi medijski gurui, oni sire slobodu novinarstva u Hrvatskoj, oni su dika i ponos novinarstva. Medjutim, nekada, to nije bilo tako. Zasto bi, ako niko drugi, barem mi novinari zaboravili. Jeste li vi zaboravili?
Mira Furlan: Ja nikako nisam zaboravila, mislim da ne treba zaboravljati. Ne verujem u tu tezu da se zaboravom lece rane. Nikako. Mislim da se treba secati, mislim da treba pamtiti. Mislim da je to odgovoran nacin zivota. Za svakog coveka. Mene cesto optuzuju da sam zlopamtilo, da nikako da predjem preko stvari. Taj americki izraz move on. I, ja se slazem apsolutno. Treba, i ja sam apsolutno za saradnju i za nove pocetke i sve to zajedno podrzavam. Ali nisu svi bili isti i nije sve bilo isto i nije sve tako sivo. Neki su ljudi odgovorni za to sto su radili. I njih je potrebno pozvati na odgovornost.
Aleksandar Stankovic: Pa dobro, evo, Rene Bakalovic kaze da je pisao te tekstove ali da nije zadovoljan onim sto su oni uzrokovali, da on nije hteo da se to dogodi.
Mira Furlan: Pa eto, da, nije hteo. To nije bila nevina zuta stampa koja tako pise traceve koji zapravo, neda ti se ni reagovati. Toga ima neprestano i to je toliko ispod svakog nivoa da je bezpredmetno reagovati …
Aleksandar Stankovic: Ali to su tekstovi u kojima se analizirao vas privatni zivot, vas ljubavni zivot, zakljucivalo se da ste sizoidni, pa cak se analiziralo kako se ponasate na sahrani svoje mame i iz toga su se izvlacili kojekakvi zakljucci.
Mira Furlan: Da, prilicno je to bila jedna perverzna akcija od strane ljudi koje sam dobro znala, s’ kojima sam pila kafu u gradu, svi smo se mi znali, svi smo mi pripadali vise – manje istoj generaciji. Eto sta se moze ocekivati od bliskih ljudi.
Aleksandar Stankovic: Tih dana, jel’ vam se od prijatelja neko javio, podrzao vas?
Mira Furlan: Ne. To se nije dogodilo. Ali su mi se javljali neki ljudi recimo koji nisu bili moji prijatelji, koje sam jedva znala. Mozda jedan, ili dva. Jako malo ljudi, jako malo. Vladala je opsta tisina.
Aleksandar Stankovic: Sta kazete na onu peticiju koja je potpisivana? Glumci su se javili pa su potpisali peticiju …

Mira Furlan: Mene ta peticija nije uverila u njihovu, … Ona je bila oprezna, ona je bila vrlo susdrzana, negde sam je dozivela kao pranje ruku od cele stvari. Mnogo bi mi vise znacilo da me je neko nazvao telefonom i razgovarao samnom kao sa normalnom osobom a ne kao sa tim simbolom i tom idejom koja se tu stvorila.
Aleksandar Stankovic: Rezultiralo je to cinjenicom da ste dobijali pretece poruke, …
Mira Furlan: To je tada, u to vreme, to je bitna stvar koju treba reci. U to vreme to je zapravo bio poziv na linc. Nista manje. Nista vise ali ni nista manje. To su bile pretece poruke stravicnog sadrzaja. To nije bilo nimalo duhovito, niti lakog tipa, lakog zanra. To nije bilo tracarenje preko kojeg se predje. Moja adresa je bila objavljena u novinama. To je bilo jako opasno. Znaci ljudi su se bavili svesno opasnim radom. Ne samo prema meni nego i prema …
Aleksandar Stankovic: Ali kako ste vi to objasnjavali kad ste znali te ljude? Zasto?
Mira Furlan: Zasto? Mislite zato prema meni ili zasto uopste? Govor mrznje je vladao tada. Nije to bilo nista cudno. Zasto ja? Meni je bilo jasno da sam ja odlicna meta. Ja sam bila ta koja je putovala, ja sam bila ta koja je radila na svim prostorima. Cela ta ideja je trebala biti ukinuta. Negde na tome ta ratna propaganda zdusno, zestoko i fantasticno radi. Mislim, zaista fantastican posao je obavljen.
Aleksandar Stankovic: I onda sve to prouzrokuje i otkaz u Hrvatskom Narodnom Kazalistu.
Mira Furlan: Da, to je onako, usput se desilo …
Aleksandar Stankovic: Kako je izgledao taj otkaz? Kako je vama obrazlozen?
Mira Furlan: Ne mogu se toga setiti. Ne znam jesam li ga ikad zapravo i primila. Bila je to tako jedna virtuelna stvar.
Aleksandar Stankovic: Jeste li u tom trenutku razmisljali ostati ili ne ostati ili je sve ovo o cemu govorimo bio zalog za odluku – ne, ide se.
Mira Furlan: To je samo jedan mali deo. Mogu to reci zaista. Ti napadi, te price, to sve zajedno sto se dogadjalo po Hrvatskim medijima … Ja vise nisam mogla izdrzati tu kolicinu bolesne strasti koja nas je okruzivala tada. Ni u jednoj sredini. Jer ja sam naime, putovala i u ovu sredinu. Ja znam kako je to ovde izgledalo. U Beogradu. To nije izgledalo nikako dobro. Ja zapravo nisam vise mogla izaci na ulicu. Tako se zavrsio moj boravak u ovom gradu u kojem sada pricamo.
Aleksandar Stankovic: Sta ste bili? Isto, samo sa drukcijim predznakom za Srbe i Beogradjane?
Mira Furlan: Vise se nije radilo o tome sta sam ja ovde. Radilo se o tome da li se uopste moze tako ziveti. Da li ja mogu ostati to sto jesam. Da li mi mozemo, ta osoba s’ kojom ja jesam i kako izgleda nas zivot. Ko smo mi u svemu tome? Sta smo mi? Da li je zivot uoste moguc? Vladala je bolest. I covek je bio beskrajno zahvalan ljudima kao sto je Viktor Ivancic. Ili na ovoj strani B92. Zahvalan si da postoje neki ljudi koji jos uvek drze malo razuma u glavi. Da nije sve to krenulo potpuno u nekom smeru koji ti vise ne mozes i neces pratiti.
Aleksandar Stankovic: Sad se opet vracam na onu peticiju. Ja sam razgovarao sa nekim ljudima koji kazu da su to radili iz istih pobuda kao i Ivancic. Kazu mi smo boreci se za Miru Furlan zaista se borili za Miru Furlan. Ne za sebe.
Mira Furlan: Nisam to tako dozivela. Nisam to tako videla. Niti je taj tekst mene previse uverio da to ima veze samnom. Ali mozda, ja sam bila jako, jako osetljiva u to vreme.
Aleksandar Stankovic: Jeste li danas?
Mira Furlan: Da li sam danas osetljiva? Da, apsolutno jesam. Ali naravno, vladao je veliki strah tada. I propagandi tako zestokoj, tako jakoj, malo ko moze odoleti. To je nesto sto ti ulazi u sve pore, to je jako dobro smisljeno. Jako je malo ljudi koji se mogu tome odupreti. I ja sam morala otici da bih mogla sacuvati nesto sto sam mislila da sam ja. Druga stvar koja je isto jako vazna – ja vise nisam bila glumica. Niti u Beogradu niti u Zagrebu. Ja sam postala simbol i za ove ovde i za one tamo. Prema tome meni je bila ukinuta moja profesija. To smatram, ne mogu reci nekom vrstom zlocina, ali …
Aleksandar Stankovic: Kako je izgledao zivot u SAD, kad ste otisli tamo sa svojim suprugom?
Mira Furlan: Ne, al’ to moram jos reci. Jedini novinar koji je o tome svemu pisao je bio Viktor Ivancic. Jedan jedini. Eto, niko nije hteo zastupati mene u procesu protiv Globusa od tri zagrebacka advokata koja sam zvala. Naravno to je sad sve bespredmetno. Zivot ide dalje, kao sto ljudi kazu, i eto, neki ljudi jos uvek su novinari i odlicno im ide i fantasticno je sve to i tako dalje, tranzicija i sve to, mozemo o svemu tome posle pricati.

nastavak intervjua sa Mirom Furlan