Apokalipsa, haos, nasilje, preživljavanje, Nicole Kidman i Daniel Craig; da, rec je o najboljem SF trileru u poslednjih nekoliko godina.
U centru price je psihijatar Carol Bennell (Nicole Kidman), razvedena samohrana majka koja sa sinom zivi u Vašingtonu. Posle misterioznog pada Spesjs šatla na zemlju, primecuje da se nešto cudno dešava sa ljudima. Ubrzo saznaje strašnu istinu – virus je zahvatio stanovništvo planete i preti da je celu proguta pretvarajuci ljude u bezemocionalne robove povezane u zajednickoj harmoniji. Nešto mora da se ucini. Carol i njenog sina jure horde „vanzemaljaca“. Ona saznaje da je u njenom sinu lek.
Invazija je rimejk filma iz 1956. godine naslovljenog Invasion Of The Body Snatchers. Rimejk je režirao Oliver Hirschbiegl, nemacki reditelj koji je našoj publici dobro poznat po filmovima Das Experiment i film o poslednjim danima Adolfa Hitlera koji bio nominovan za Oskara; medjutim studio nije bio zadovoljan snimljenim materijalom, tako da je vec posle 45 dana snimanja Hirschbiegl je zamenjen James McTeigue-om, cije je filmsko iskustvo ograniceno radeci kao asistent rezije na Matriks trilogiji i drugoj epizodi Star Wars serijala. Medjutim, McTeigue je najvise poznat po strip adaptaciji V For Vendeta iz 2006. godine. Bilo kako bilo, oba reditelja su uradila odlican posao. Teško je razgraniti gde se završava rad jednog, a pocinje rad drugog reditelja. Pocetak filma u kadrovima novinarskih „live“ izveštaja koji se brzo smenjuju, opisuje pad satelita na zemlju, da bi se ubrzo nastavio u slikanje idilicne predstave majke i njenog sina Olivera koga igra sedmogodisnji Jackson Bond. Dalje, film se pretvara u klasican triler u kome se „nešto cudno dogadja“. Sve ovo je prikazano dosta suptilno uz par digresija sa Daniel Craigom koji glumi lik Ben Driscolla. U narednim kadrovima atmosfera postaje haoticna i furiozna; borba za svoj život i život svog deteta prisutna je sve do kraja filma u kome se preplicu scene jurnjave automobila i borbe sa „posednutima“.
Izmedju filma Invazija i još jednog filma koji za temu ima haos i katastrofu, Rat Svetova, se može povuci jedna paralela. Pored toga što u njima glavne uloge tumace bivši supružnici Kidman – Cruise, oba imaju slicne elemente. Pored pomenutog haosa i katastrofe koja preti covecanstvu, oba filma imaju elemente roditeljstva i požrtvovanja sa kojima treba izaci na kraj u takvim situacijama. Oba roditelja imaju propali brak i malo dete koje moraju da vucaraju sa sobom. Spilbergovo ostvarenje mu je pružilo mnogo vise mesta da prikaže hipokriziju i paranoju od Invazije, kod koje je taj element prikazan jednom efektivnom filosofskom raspravom izmedju glavne junakinje i ruskog ambasadora.
Veoma zanimljiva je i poloiticka konotacija i pogledi scenarista na svetska dešavanja. Jako atipicna situacija je da se neko iz Holivuda usudio da rezimira i možda cak i prizna novi talas ruskog gledanja na svetska dešavanja. Veoma retko u Holivudu su Rusi prikazani u lepom svetlu, doduše kroz lik apaticnog ambasadora. Njegova razmišljanja o covekovoj prirodi su se pokazala istinita, što je postavljeno kao i sam rezime filma.
Zanimljivo je bilo i gledaocima koja su upoznati sa politickim previranjima u svetu da gledaju posednute predsednike Georga Busha i Ugo Chavesa kako se rukuju uz obostrane osmehe na licu. Sve to postavlja popularno filosofsko pitanje u naucno-fantasticnim delima o mogucnosti i rešenjima utopije. Ako je utopija jedna jedinstvena harmonija medju ljudima, onda je odsustvo bilo kakvih emocija jedino resenje. Slicno rešenje je dao i film Equlibrian, ali u zakljucku filma ono je odbaceno od strane hedonisticke filosofije današnjeg sveta i njenog poretka .
Najveca prednost filma je njegova brza montaža i kamera koje odaju atmosferu klaustrofobije i haosa. U ovom slucaju montaža je prelomila izgled filma. Savremeni trend u oslikavanju haoticnosti, koji smo mogli da vidimo u desetine naslova samo prošle godine je sklanjanje kamere sa svog stalka i preuzimanje u ruke kamermana što nam daje „podrhtavajuci“ kadar. Isto je korišceno i u ovom filmu sa mnogo stila.
Fotografija u kojoj preovladava plava boja odgovara atmosferi filma. I ostali elementi su sasvim solidni. Kostim, scenografija, itd.
Nicole Kidman je za ovu ulogu dobila 17 miliona dolara. Ona je sasvim prikladan izbor. Uloga majke joj ocigledno leži, a narocito ako još mora da spasava svoju decu. Ali, za razliku od slicne uloge u hvaljenom The Others, Kidman ne uspeva da iskaže svu srcanost sa kojom je prišla filmu iz 2001. Njena kreacija žene psihijatra zabrinuta za svoje pacijente je dosta trivijalna, izgra?ena na stereotipima iz ranijih filmova. U ulozi moderne, samohrane majke se bolje snalazi. Možda vec sa promenom reditelja, ali u ostatku filma, od trenutka kad pocinje „da shvata šta se dogadja“, Kidmanova deluje mnogo uverljivije i nadahnutije. Ipak, imajuci u vidu ciljnu grupu, kojoj nije toliko vazna njena gluma, koliko njen izgled i popularnost, Nicole Kidman je odlican izbor i vredi svih 17 miliona.
Daniel Craig, koji možda nije ni imao mnogo prostora u filmu, deluje bledo i neuverljivo, ali, ipak, ne i loše. Njegova platonska ljubav prema liku koji igra Nicole Kidman se dovoljno oseca, ali ne izaziva nikakvo vece osecanje kod publike. Ovu ulogu je Craig dobio još pre snimanja James Bonda, a sa Kidmanovom je glumio u još jednom filmu prošle godine Zlatni Kompas.