U film, kao najmasovnija umetnost 20. veka, mitski elementi postali su sredstvo propagande nacisticke ideologije. Rec je o obnovi mita o germanskoj, arijevskoj rasi kao visoj, o nemackoj kulturi kao takodje visoj od ostalih. Film Frica Langa „Metropolis“ iz 1926.godine smatra se pretecom fasistickog filma. U najzesce antisemitske filmove ubrajaja se „Jevrejska opasnost“, koji je imao za cilj da skrene paznju na opasnost od Jevreja koji navodno doprinose degeneraciji Nemacke. U Italiji je jedan od najpoznatijih filmova koji su podrzavali fasizam bio „Bela ladja“ iz 1941. godine reditelja Roselinija, gde nalazimo kljucnu tacku fasisticke ideologije o zeni – izjednacavanje: covek = dete; zena = majka = uciteljica.
Mit moze ne samo da se efikasno koristi u filmu npr. radi fasisticke propagande, pri cemu on nuzno preobrazava „estetsku dimenziju“ u kic, vec i da propagira sam kic. Danas se mit ukljucuje u delotvorno konstituisanje novih vrednosti. S druge strane, postoje situacije gde preovladava mitoloski karakter koji tezi da da mitsku i ritualnu vrednost cinjenicama, osobama, elementima kojima se takva vrednost inace ne moze pripisati.
Mehanizam kojim je obican covek svakodnevno bombardovan mas-medijima, stampom, reklamama, dovodi do toga da se odredjenoj osobi pocinju prepisivati takvi kvaliteti koji je uzdizu na nivo mitskog heroja. Ovde je rec o pseudo mitu za koji je karakteristicno da kratko traju (Bitlsi su primer).
Danas se mit ukljucuje u delotvorno konstituisanje novih vrednosti. Njegova snaga dovodi do znacajnih ostvarenja u umetnosti i drugim formama drustvenog zivota.
Izvod iz skripte za Kulturologiju