„Veoma mi je drago što smo ovde. Bili smo nominovani za četiri Oskara, ali nismo osvojili nijedan, mi mislimo da je to skandalozno. Posebno mi je drago što smo ovde baš sa ovim filmom, jer smo veoma ponosni na njega, a ponosni smo i zbog Gabi jer ona ima jaku ličnu vezu sa Srbijom.“ započeo je razgovor režiser filma Stiven Frirs na FESTu 2014.
Prvo pitanje postavljeno je Stivenu Frirsu i odnosilo se na to kako je došlo do toga da režira ovaj film i da za njega angažuje Džudi Denč.
„Pre bi se moglo reći da je Džudi Denč izabrala mene, ona je prva dobila posao, a ja sam kasnije došao. Došli su mi sa veoma dobri scenarijem, Džudi dobro poznajem i sarađivao sam s njom, i ona i Stiv su mi se činili kao jako dobar par. Takođe mi se dopalo to što je priča bila i tragedija i komedija, na kraju, nije bilo razloga što ne bih to uradio. Ja nisam katolik pa sam morao da naučim dosta stvari o katolicizmu, ali generalno sam mislio da je to interesantna priča koja bi se svidela ljudima i da su njih dvoje interesantan par.“
Stiv Kugan iza sebe ima podugačku karijeru, što glumačku što scenarističku, pa se nametnulo logično pitanje šta je u ovom filmu bilo primarno.
„Pisanje je bilo najvažnije, i u jednom trenutku nije uopšte trebalo da glumim u filmu. Ali kako smo pisali scenario, shvatio sam da je uloga Martina jako dobra, pa sam kao producent odlučio da je dodelim sebi. Gluma je naravno jako važna, ali ako me pitate šta je važnije, to je pisanje, morali smo da se uverimo da je scenario pristojan pre nego što bi bilo ko pristao da se bavi njime, uključujući i mene. Pročitao sam jedan članak u novinama pre 4 godine, priča me je dirnula i tu je sve krenulo. Ispričao sam Gabrijeli priču i ona me je pitala da li želim da produciramo taj film. Onda su se sve kockice složile, doveli smo Džefa, i Džef i ja smo godinu i po dana zajedno pisali scenario. Odneli smo ga kod Džudi Denč koja je rekla da, a zatim kod Stivena Frirsa koji je rekao možda, ali na kraju je i on pristao“
Gabrijela Tana se uključila i dodala „Kada je me je Stiv kontaktirao sa ovom idejom, nije čak mislio ni da treba da napiše scenario, samo je mislio da je ovo film koji bi trebalo da se snimi i želeo je da bude deo nečega što je smatrao da je bitno. Nije imao dovoljno samopouzdanja da napiše scenario u početku, to je bio evolutivni proces.“
Potom je i Džef Poup rekao ponešto o procesu stvaranja filma:
„Rad sa Stivom je bio vrlo interesantan, pošto je on glumac i jako dobar imitator, radili smo u jednoj sobi i bilo je kao da smo u sobi sa svim likovima. U jednom trenutku bi bio Martin, u drugom Filomena, u trećem kaluđerica, zatim barmen. On je glumio dijaloge, a moj posao je bio da sve to zapišem.Kada smo imali gotov scenario, radili smo sa Stivenom Frirsom koji uopšte nije diktator, vrlo je otvoren za saradnju. Rekao bi nam koja scena ne funkcioniše i šta da promenimo i terao nas je da se stalno unapređujemo.“
Takođe su pomenuli i značaj prave Filomene u stvaranju filma.
„Džef i ja smo otišli da se nađemo sa Martinom i Filomenom, pola scenarija je bazirano na Martinovoj knjizi i tim informacijama , ali i na našim razgovorima sa njima. Bili su vrlo uključeni u proces, snimali smo naše razgovore i to smo kasnije uključili u našu priču. Ima naravno umetničke slobode, ali ostali smo verni pravoj priči.“ rekao je Kugan, a Poup je dodao sledeće: ,,Filomena je preživela neverovatan put od kad smo prvi put pričali s njom. I dalje je nosila tu sramotu staru 50 godina zbog vanbračnog deteta, ali na kraju je uspela da je prevaziđe. Provela je puno vremena putujući svetom sa filmom i pričajući svoju priču, jako mi je žao što nije mogla da dođe i u Beograd. Takođe je pokrenula projekat koji pomaže ženama poput nje, tako da je sada ambasador koji spaja razdvojene majke i decu. Ima preko 80 godina i doživela je neverovatnu renesansu, tako da se oslobodila te sramote.“
