Hadersfild

Hadersfild. Ili, kako Englezi kazu – Huddersfield. Jos jedan domaći film koji pokazuje da se kinematografija u Srbiji vraća u normalu. Po meni, nakon perioda osamdesetih godina, pa potom katastrofe u srpskom filmu, stiže prolece. Dakle, Hadersfield. Malo mesto u Britaniji iz kog se vraća neki lik u Srbiju i sreće se sa starim društvom. Taj lik je inače manje bitan za priču, ali zato su tu Raša (Goran Šušljik) i Ivan (Nebojša Glogovac) koji su okosnica priče. Glogovac je ovde briljirao. U ulozi psihički labilnog mladog čoveka, lečenog u instituciji nekada, on se snalazi vrhunski. Scena kada Ivan priča Raši i drugovima o razvoju svoje bolesti, glas raste sa tenzijom, Glogovac se crveni, viče, sve više gubi kontrolu, … Vrhunska scena. Goran Šušljik se takođe odlično snašao u ulozi Raše. Vojin Ćetković ovde pokazuje da je ipak glumac nakon nekoliko besmislenih uloga u prošlosti. Doduše, i u Rodama je dobar. Miki Manojlović ima malu ulogu, pojavljuje se samo u jednoj sceni, ali ju je odigrao u svom stilu i ostaje zapamćen kao da je jedan od glavnih likova u ovom filmu. Već čujem repliku koju izgovara pri izlasku iz radija kod ljudi koji je koriste u trenucima šale. Josif Tatic prosečan.
Dakle, film Hadersfild je ostavio odličan utisak na mene. Priča je mogla biti malo bolje odrađena, ali su dilalozi i ovih par glumaca vrsno odradili posao, a i Ivan Živković (Mile protiv tranzicije, Pozorište u kući, novo) je, pogotovu ako imamo u vidu da je kad je reč o filmu još uvek svež – odličan.