1.
strpavši pileće belo i nešto malo turšije u stomak, izlazim iz restorana osvrt ulevo, i – eto ga. Džim Džarmuš glavom i bradom. ‘da li da…’ ‘ma ne.’ ‘ma ajde’ ‘pa što da ne?’
K :“hey Jim“
J : “heeey“
K : ‘man, I’m big admirer from Belgrade, dont usually take autographs unless they are conceptually interesting. can you write ‘D is to drive’ on my driver’s licence?’
J : “sure….why“
K : ‘Helmut man, Helmut’
J : ‘Helmut?’ (blagi osmeh)
K : ‘thanx man’
J : ‘no problem. see ya around’
2.
neki Italijanski bračni par (sjajni likovi) doneli duvan i rizle, rekao im da mi zamotaju da probam i žabarski duvan. uzeo, sišao iz kafića u dvoranu gde se održavaju koncerti. sišao maltene do bine. prilazi mali simpatični švajcarac u potrazi za džointom. objašnjavam mu da je to samo duvan… nažalost. ‘oh, I’ve seen a guy with marijuana. if I find him again, you’re first to know.’
i bi tako. nemac neki poneo pola poljane u kutijici. izašli napolje, počinje da rola, padne mi Džim na pamet.
upadam unutra, dolazim do VIP sekcije, za Džima je zadužen Stribor Kusturica. posle dvominutnog moljakanja (razumem ga skroz, ******, ipak je odgovoran za njega) pusti me pod uslovom da mu kažem samo jednu rečenicu i to stojeći.
K : ‘Jim man, we are smoking a joint outs…’
ni sorry ni excuse me, ustade i izlete kao strela. kralj 
okupilo se napolju bogami dosta ljudi, desetak, od kojih pamtim samo Džima, švajcarca i nemca, a kasnije sam u razgovoru skontao da je još par ljudi bilo napolju. svi su nekako gotivni, normalni i super je atmosfera.
osećaj dodavanja džointa Džimu je približan onome pri gledanju ‘Dead man-a’ prvi put.
priča o svemu i svačemu, nemac zarolao još jedan i bi mnogo lepo. slikanje. ispali smo kao da smo na ekskurziji sa klinikom ‘Laza Lazarević’.
ali bi sjajno.
3.
Sutradan uveče, smoren nešto, nalaktio se na šank i pijem vodu. U pozadini piči džez kao i svaki dan izmedju 11 i 2-3. Jedno pola sata se nisam pomerio sa mesta, lepo mi, osećaj kao u njujorškom dineru 70ih. Neko me dodiruje s’ ledja.
J : ‘Hey, I can see from over there that you are kinda down.’
K : ‘Well, I dunno, I guess so. Thanx for coming’
J : ‘No problem.’
kreće priča o Baster Kitonu (čiji bedž inače ne skida sa sakoa), bitnicima, njegovoj porodici, Vejtsu i vožnji kroz Ameriku (east coast – west coast) koju nikad nije odradio, a velika mu je želja.
pričamo i kontam. džez, noć, Džarmuš… a Srbija?!?!? Ko kaže da nema beat-a ovde
eto bilo je još par razgovora, ali ovi su najznačajniji. definitivno najbolji dani mog života. divan festival, sjajna zamisao, sjajan program i svi (ali svi) totalno pozitivni. toliko od mene zasad.